Strah od „probušenog čamca“
Autor: Gi Verhofštat
Naučili smo dve lekcije iz finansijske krize u Evropi. Prvo, ne postoji alternativa za blagovremenu i usaglašenu akciju u slučaju da su pojedinačne valute pod pritiskom. Drugo, sve države evrozone su praktično u „istom čamcu“ i ako probušimo taj čamac, svi ćemo potonuti. Brži i efikasniji odgovor možda bi smanjio opseg krize, odnosno njen ceh. Zahvaljujući mehanizmu koji je, u cilju uspostavljanja finansijske stabilnosti u Evropi, na brzinu pokrenut u maju 2010, uskoro će biti omogućeno izdvajanje sredstava u vrednosti od gotovo pola milijarde evra ukoliko se članice evrozone suoče sa ozbiljnim problemima izazvanim nedostatkom likvidnosti. Takođe, države evrozone postigle su saglasnost o primeni iste mere i posle 2013, kao i o mogućnostima izmene Lisabonskog ugovora da bi se izbegle pravne zavrzlame.
.
Uprkos svim nastojanjima, finansijska tržišta s podozrenjem gledaju na znake solidarnosti evrozone. Grčka je nagomilala državni dug, Portugal je bio prinuđen da se obrati za pomoć Evropskoj uniji i Međunarodnom monetarnom fondu, irskim bankama je navodno potrebno dodatnih 24 milijarde evra da bi opstale, a Španija čini sve što je u njenoj moći da izbegne takvu „zarazu“. Ironija leži u činjenici što je uvođenje evra u najvećoj meri predstavljalo uspešan projekat, koji je doneo stabilnost državama gde je uvedena ta valuta. Nesumnjivo, bez zajedničke valute mnoge članice evrozone pribegle bi merama devalvacije i zatražile pomoć od MMF-a. Činjenica je, takođe, da je Evropska centralna banka odigrala najznačajniju ulogu u sprečavanju najgoreg scenarija, mada i dalje postoji „praznina“ u ekonomskoj i monetarnoj uniji, koja se odnosi na nesposobnost ispunjavanja zadataka iz domena ekonomije. Istinska kriza s kojom se suočava Evropa odnosi se na ponašanje članica evrozone koje sve češće vode samostalnu politiku, i čak otvoreno brane nacionalističku ekonomsku politiku koja nanosi štetu evrozoni kao celini. To ne znači da bi svi trebalo da se povinuju načelima jedinstvene ekonomske politike, već upućuje na zaključak da je Evropi potreban viši stepen usaglašenosti kako bismo se postarali da svi idu u istom pravcu.
Poput vozila na auto-putu, neki će se možda kretati sporije od ostalih, ali potrebno je odrediti minimalne i maksimalne brzine. Takođe, svi učesnici u saobraćaju moraju da poštuju pravila puta, a oni koji ih prekrše moraju da snose odgovornost za svoje postupke, što uključuje i mogućnost kažnjavanja jer jedan vozač koji se ne ponaša u skladu sa propisima može da uspori ili, čak, zaustavi ceo sistem. Isti je slučaj sa ekonomskim sektorom – anarhija je pogubna. Neophodno je, dakle, postići sporazum o pravilima i formirati nezavisno telo koje će biti zaduženo za njihovu primenu.
Lideri Evropske unije su se na nedavno održanim samitima našli nadomak dogovora o sektorima u kojima je potrebno osnažiti saradnju, unaprediti konkurentnost. Složili su se i da je neophodno uvesti efikasniji penzijski sistem i povećati investicije u infrastrukturu. Ipak, iste te članice EU nisu dozvolile Evropskoj komisiji da podseća vlade da treba da izvrše svoje obaveze i da im, ukoliko bude neophodno, nameće kazne za prekršaje. Nadnacionalni pristup, koji je predstavljao okosnicu programa Evropa 2010, nije dao rezultate potrebne da bi Evropa postala konkurentnija i dinamičnija do 2010, a ista sudbina preti i njegovom „nasledniku“, strategiji nazvanoj Evropa 2020. Mnoge članice evrozone ne poštuju ni odredbe Pakta za stabilnost i razvoj, iako nijedna od njih nije kažnjena na osnovu propisanih mera. Ipak, nedavno usvojene izmene Pakta predstavljaju preduslov za uvođenje racionalnijeg i naprednijeg sistema kažnjavanja neposlušnih država.
Autor je bivši premijer Belgije i aktuelni lider poslaničkog kluba liberala i demokrata u Evropskom parlamentu
