СТОЈАН НОВАКОВИЋ
„ СРБИ И ТУРЦИ XIV и XV ВЕКА“
1893
Препоручујем да прочитате,ако сте читали онда да поновите, ову књигу, јер ће вам помоћи у разумевању садашњег нашег историјског тренутка и помоћиће вам, на основу историјских искустава из прошлости, да разумете шта нам се данас дешава и каква су могућа решења изласка из ове наше велике трагедије.
Ништа није ново, ништа нам се не дешава што се већ није дешавало, мењају се само освајачи који настоје да нас поробе, док Срби показују повесно исте грешке, које су нас скупо коштале, па је просто несхватљиво да ништа нисмо научили на тим грешкама и да упорно понављамо данас исте грешке, што није за никакву похвалу.
За наш хиљадугодишњи опстанак на Балканском полуострву, где смо наследили благодати лепенске и винчанске цивилизације, где смо аутохтони народ, где смо успели да раширимо нашу прасловенску цивилизацију по читавој Европи и да досегнемо чак и до Индије,где смо били утемељивачи прве цивилизације, писмености и културе, пресудно је важно било да су наши преци били свесни свога заједничког порекла, да су били сложни и јединствени у одбрани и ширењу своје цивилизације на друге народе, али да су праве невоље настајале онда када наши преци нису више били сложни, зар и данас ми, Срби, не говоримо „ Помози Боже да се Срби сложе“, када је свако вукао на своју страну и настојао да оствари неке своје интересе, што је први приметио Херодот и написао за најмногобројнији србски народ Трачане да су :
„ Народ Трачана после Хиндуса су најмногобројнији народ. Када би њима владао један човек и једна мисао, били би непобедиви и јачи од свих народа….Имена имају многа и различита према областима,али су им обичаји код свих исти…..“
Шта се догодило да се тај најмногобројнији народ на свету данас бори за опстанак и да се налази на путу коначног нестанка, на велику радост наших вековних непријатеља, који нису могли огњем и мачем, логорима и гасним коморама, масакрима и геноцидом да нас сломе и униште, док данас ми сами себе тако системстски сатиремо и уништавамо, да смо постали највећи непријателји сами себи?
И када су нас данас сабили у малу Србију, оградили НАТО логорском жицом, довели издајнике да нас унутра окупирају и распродају, када су нас економски колонизирали и потпуно поробили,када нам мењају свест и менталитет, када нас је остало свега пет милиона у затвореном и изолованом простору ван ЕУ стационара за лудаке, када нас протерују са вечних огњишта и расељавају свуда по свету, није им ни то довољно, плаше нас се и даље, усмерили су се да нас потпуно избришу из историје и да нас ставе под једну осушену шљиву, страхујући да можемо да васкрснемо, да се обновимо, да својим квантним умом и непокоравањем злу будемо опасан, заразан вирус за уништавање светског потрошачког тоталитаризма, који је Западну цивилизацију довео у понор.
Где је излаз из тог понора европске цивилизације?
Можемо ми Срби, опет, да спасимо себичну и грамзиву Европу од потпуне пропасти?
Можемо ли ми, Срби, да понудимо спас уморној, остарелој и разочараној Европи?
Упркос свему што нам се догодило, упркос Божијем искушавању, поставља се велики историјски задатак пред ову генерацију Срба да спасе Србију даље пропасти да, заједно са наши избављењем, помогну Европи да поново пронађе себе у општем бесмислу и понирању.
Како то да постигнемо?
Читањем!
Учењем!
Изучавањем историје.
Коју никада нисмо ваљано изучили.
И која нам открива шта морамо данас да урадимо.
Стојан Новаковић пише ову књигу 1893.године и прати историјске догађаје од 1071. године, пресудне битке на Манзикерту, када селџучки султан Али- Арслан до ногу потуче византијску војску под командом цара Романа Диогена, па све до боја 1413 на Чамурлији, када је Деспот Стефан Лазаревић, помажући султану Мехмеду у сукобу са полуделим и насилним братом Мусом, успео да још неко време да обезбеди независност српске вазалне државе.
Закључак је једноставан, хришћани Балкана никада да изађу из домаћих, међусобних несугласица,нити да допру до било каквог јединства, и мада је вера била једна и гинуло се за веру, хришћани нису могли да успоставе никакве јединство,хришћанска трула и поломљена раздробљеност, почевши од Ромејског царства, које је пропало у партијским и породичним борбама за власт, па све до разједињених, посвађаних и частољубивих српских великаша, па никакво није чудо што су јединствени, уједињени и дисциплиновани Турци успели да освоје и поробе подељене и посвађане хришћане.
Политичка незрелост и неувиђавност, различите, личне политике, супротни ситни интереси, тврдоглаво истрајавање на свом ставу,, макар се и пропало, све је то било узрок наше пропасти па Стојан Новаковић пише :
„ Образовани хришћани данашњег времена могу само са СТИДОМ читати шта су радили врховни људи у свим балканским земљама, онда када се успехом могло радити на одбијању неверничке турске најезде.“
Шта ће неки будући историчар да напише о нашем времену?
О времену у коме се изгубио стид.
Препоручујем за поново читање.
И учење.
Београд, 24.03.2018
