Politička oligarhija je u Srbiji uspela da nametne neoliberalni koncept. Tajkuni su stajali iza te operacije bez anastezije. Mišković i njegovi pajtosi su postali milijarderi i milioneri, dok je nekoliko miliona građana Srbije ostalo da živi na egzistencijalnom minimumu. Koliko će građani Srbije, kao slobodarski i dostojanstven narod, trpeti ovo svakodnevno životno ponižavanje ostaje da se vidi. Mislim da su građani na samoj ivici strpljenja i da može da se ponovi ovo što se trenutno dešava u Grčkoj.
Rukovanje profesora Stiglica i tajkuna Miškovića je dokaz da se u Srbiji nešto veliko sprema. Lukavi Mišković ponovo sprema odstupnicu. Oseća da je dubina ekonomske krize nepredvidiva i da se istorija može otrgnuti kontroli. Zbog toga se on na vreme prestrojava i traži novi politički talas koji ga neće potopiti.
Profesor Stiglic je održao predavanje u Beogradu. Sve što je rekao spreman sam odmah da potpišem. Razlika je samo u tome što ja to govorim skoro dve decenije, što nisam bio činovnik MMF-a i Svetske banke da bi video greške neoliberalnog koncepta, već sam na svetskom tržištu uočio kakva se nevolja čovečanstvu sprema, i dubina moje kritike počinje od 1971, kada je ukinut zlatni standard. Od te godine nastaje najveća istorijaka prevara.
Profesor Stiglic je imao hrabrosti da izađe iz tog pogrešnog koncepta i da otvoreno progovori o protivrečnostima globalizacije. Mnoge stvari je tačno predvideo. Postupio je kao moralni intelektualac koji se zabrinuo za sudbinu čovečanstva. To je bilo dovoljno da stekne moje veliko poštovanje.
Otvoreni nastupi i kritike profesora Stiglica mnogo su pomogli nama stručnjacima iz zemalja u tranziciji da ukažemo na pogrešan i štetan neoliberalni koncept. Pozivali smo se na njega kao na dokazani autoritet i na stručnjaka koji je bio deo tog sistema i koji je izašao, shvatajući svu tragičnost tog nametnutog modela. Za svu tu pokazanu odvažnost i hrabrost dugujemo mu veliku zshvslnost
Dobro je što je profesor došao u Beograd i rekao to što je rekao, da će Srbija doživeti tek veliku krizu u sledećoj godini, i da će, prema njegovim proračunima, tek iza 2011 biti jasnije kuda svetska kriza dalje ide. Nadam se da je javnost u Srbiji to čula i da se probudila iz tranzicionog sna, sna u koji je upala monetarnim uspavankama našega Guvernera.
Profesor Stiglic je, nažalost, govorio pred tajkunima, ministrima, profesorima, poslovnim ljudima, novinarima i nevladinim ekspertima što, rame uz rame, koračaju sa vladom, govorio je pred čitavom tom bulumentom tržišnih fundamentalista, što parazitiraju na državnim jaslama, dok već osam godina dobro zarađuju primenjujući pogrešan neoliberalni koncept koji je potpuno uništio privredu Srbije. Problem je, dakle, u tome što su profesora Stiglica slušali oni koji su tvorci naše ekonomske propasti. Ti ljudi nemaju nikavog interesa, ni znanja, ni volje, ni želje da se nešto u Srbiji promeni i oni su angažovano doveli profesora Stiglica zato što su malograđani i što vole da budu u trendu. Naime, profesor Stiglic je danas svetska faca.
Rukovanje najvećeg srpskog tajkuna, Miloševićevog prvog poslovnog saradnika, čoveka koji je godinama bio na svim crnim listama razvijenih zemalja, neimenovanog gazde čitave Srbije – Miroslava Miškovića sa profesorom Stiglicom samo je kičasta dekorativna scena pred ekonomski slom koji u Srbiji sledi. Lukavi tajkun Mišković, poput prvog evropskog policajca Fušea, koji je preživeo francusku revoluciju, republiku, termidor, diktaturu, restauraciju, carstvo i koji je uvek na vreme uspeo da onjuši društvene pokrete i da se prilagodi pobedniku, oseća da će se u narednoj 2009 godini nevolja valjati ulicama Srbije, pa na vreme kreće da se preorijentiše.
Pošto Miškovića znam više od dve decenije i znam kako je na privilegijama i služenju svakom režimu stvorio bogatstvo, setio sam se jedne scene iz zimskih protesta 1996 godine, kada je 300.000 pobunjenih građana okupiralo beogradske ulice u odbrani svoje izborne volje, i kada smo Đinđić i ja, dolazeći sa decom na proteste, videli na početku Knez Mihailove, zastrašenog tajkuna Miškovića kako, popevši se na žardinjeru, obučen u neku tanku i smeđu jaknu od jelenske kože, osmatra, osluškuje i njuši snagu protesta, ne znajući tačno u kom pravcu će ta istorijska energija da se usmeri
Ta scena je antalogijska. I strah srpskog tajkuna kada sam ga glasno oslovio i njegovo ponizno i licemerno dodvoravanje i Đinđićev cinizam vezan za kapiatl koji je nastao u vreme vladavine despota. To ne mogu nikad da zaboravim. Mislio sam da će energija građana sa ulice da privede tajkune zakonu. To se nije dogodilo. Neki bahati tajkuni su samo zbog svoje gluposti propali.
Ali Mišković je opstao. I ne samo to, nego je postao još bogatiji u tranziciji. Punih osam godina, zahvaljujući političkoj oligarhiji koja ga nije kaznila za sve što je radio u vreme despota, uspeo je da nametne takav model privatizacije koji je doveo do toga da je on postao dolarski milijarder, dok su stotine hiljada ljudi ostajali bez posla i gubili imovinu u procesu prvobitne akumulacije kapitala. Mišković je bio primer ostalim tajkunima kako treba poslovati u tranziciji.
I tako su reforme u Srbiji propale.
Neoliberalni koncept, koga je prvi u svetu kritički obznanio profesor Stiglic i koji je ustao protiv sprovođenja takvog nametnutog i pogrešnog ekonomskog modela, zasnivao se na tome da oni koji su bili bogati postanu još bogatiji, dok siromašniji postaju sve siromašniji.
Politička oligarhija je u Srbiji uspela da nametne neoliberalni koncept. Tajkuni su stajali iza te operacije bez anastezije. Mišković i njegovi pajtosi su postali milijarderi i milioneri, dok je nekoliko miliona građana Srbije ostalo da živi na egzistencijalnom minimumu. Koliko će građani Srbije, kao slobodarski i dostojanstven narod, trpeti ovo svakodnevno životno ponižavanje ostaje da se vidi. Mislim da su građani na samoj ivici strpljenja i da može da se ponovi ovo što se trenutno dešava u Grčkoj.
Rukovanje profesora Stiglica i tajkuna Miškovića je dokaz da se u Srbiji nešto veliko sprema. Lukavi Mišković ponovo sprema odstupnicu. Oseća da je dubina ekonomske krize nepredvidiva i da se istorija može otrgnuti kontroli. Zbog toga se on na vreme prestrojava i traži novi politički talas koji ga neće potopiti.
Profesor Stiglic je svoje rekao.
Ostaje građanima Srbije da odluče.
Vremena više nema za gubljenje.
