STEČAJNA KARTA
Branko Dragaš, Na Mitrovdan 08.11.2013
Ministar privrede kuka. Traži od 153 preduzeća, koja koriste državne subvencije, da popune ličnu kartu preduzeća i da je vrate u ministarstvo. Kaže da se ta karta može popuniti za sedam dana. Prolazi i drugi mesec a preduzeća ne dostavljaju lične karte. Na pritisak ministarstva dostavilo je karte svega 40 preduzeća. Ministar danas izjavljuje da će karte biti popunjene do kraja godine.
Gde je problem?
Ako treba da se lična karta za preduzeća popuni za sedam dana, kako je onda moguće da preduzeča to ne mogu da popune do kraja godine, što će biti skoro četri meseca od dolaska ministra na vlast?
Šta tu ne valja?
Ministar.
Ili ministar ne zna šta traži ili preduzeća ne znaju da to što traži popune.
Neki poznanici iz tih preduzeća mi javljaju da je formular za popunjavanje debilan i da su ga radili oni koji ne znaju proizvodnju i koji su obične birokrate. Moguće. Pošto najnesposobiji i najpokvareniji, bez radnog iskustva, preko partija, ulaze u minisarstva ne isključujem ni ovu mogućnost.
Pođimo od pretpostavke da ministar zna šta traži i da je formular dobar.
Ako preduzeća neće to da popune, ministar treba da im odmah ukine subvencije. Čim im ukine subvencije, poslovodstva preduzeća će biti najurena.Novo poslovodstvo će dostaviti sve tražene podatke.
Koliko treba vremena da se dobije presek stanja preduzeća?
Sedam dana?
Hajde da izračunamo.
Svi koji su bili sa mnom u kampanji na kraju 2000 godine, kada je sniman presek stanja naše privrede za potreba mandatara Đinđića, ponavljam, taj danonoćni posao smo odradili za tri meseca, iz sopstvenih sredstava i uz podršku dva moja prijatelja iz Londona i Frankfurta, koji su nam obezbedili gorivo, dakle, privatnim sredstvima smo radili jedan od najtežih ekonomskih preseka stanja privrede za državu, niko od nas nije bio plaćen, nego smo trošili sopstveni novac, samo da podvučem taj detalj da građani znaju, dakle, svi koji su bili i kampanji pravljenja preseka stanja, državna i društvena preduzeća, privatne kompanije i čelnici lokalnih samouprava, mogu da potvrde da sam pravio preseke stanja kompanija u sledećim prolaznim vremenima : privatne kompanije 15 minuta, društvene kompanije srednje – 30 minuta i državne i društvene kompanije 45 minuta. Posle toga odlazili smo da pregledamo proizvodnju. Uveo sam takav stil rada da se presek stanja završava sa obilaskom proizvodnje, jer se tako dobija realna slika stanja kompanije.
Tako smo obišli veliki deo srpske privrede i mandataru stavili na sto – 4,5 milijarde evra investicija u ta pregledana preduzeća. Nažalost, moja nastojanja da pokrenemo našu proizvodnju su ismejana, jer je neoliberalna ideologija smatrala da treba da uvozimo, umesto da proizvodimo. Tako su reforme na samom startu propale.
Vratimo se našem stečajnom ministru.
Koji je naučio da vodi stečajeve preduzeća. Ne da oživljava preduzeća, nego da ih sahranjuje. Tu je glavni problem ovog ministra. On ne zna da leči i ozdravljuje preduzeća, nego ih zakopava. Ne možete da tražite od grobara da bude hirurg. To su dva različita zanimanja. Dva različita zanata. Dve različite poslovne filosofije.
Ideja da se napravi presek stanja je jedino logična.
Svako ko dođe na vlast to mora da uradi. Presek stanja privrede.
Stečajni ministar se opredelio za 153 državne kompanije, koje imaju najveće probleme i koje prave najveće gubitke. I to opredeljenje je dobro. Treba zagristi tamo gde niko ne sme da uđe. Treba odmah rešavati najteže probleme, posle će sve ići mnogo lakše.
I to, dakle, podržavam.
Ali, ne mogu da shvatim da 40 kompanija dostavlja presek stanja dva meseca i da 113 kompanija to dostavlja 4 meseca. To je suludo gubljenje vremena.
Koliko je potrebno vremena?
Hajde da računamo.
Imamo 153 kompanije. Ako je meni trebali 45 minuta po kompaniji da se dobije presek stanja, potrebna nam je tačnost od 90% u startu, posle se sve fino podešava, onda uzmimo da je stečajnom ministru i njegovim ljudima potrebno 2 sata. To znači da za sve kompanije treba 153 x 2 = 306 radnih sati.
Pošto je zemlja bankrotirala i treba nam brzi presek stanja, to znači da će ekipe stečajnog ministra raditi 12 sati dnevno. Kada tih 306 radnih sati podelimo sa 12 sati dnevno, dobijamo da je za taj posao potrebno 25, 5 radnih dana.
Stečajni ministar ima 8 plaćenih savetnika i svaki od njih može da vodi po jednu ekipu za pravljenje preseka stanja, ne znam koja je druga funkcija savetnika, onda to znači da svakom savetniku treba – 3,1875 dana.
Ako uzmemo u računicu kratke pauze, odlazak do toaleta i pauzu za ručak, telefonske pozive porodici i puš pauze uz kafu, onda to možemo da zaokružimo na 4 dana.
Sposoban ministar privrede bi za 4 dana imao sve na svom stolu.
Uzmimo da je ministru trebalo 3 dana da se snađe u novoj funkciji.
Realno gledano, ministar je za 7 dana, računajući i subote i nedelje, kriza je pa se radi i subotom i nedeljom, mogao da ima presek stanja privrede.
Tako se upravlja u krizi.
Vanrednim merama.
Brzim odlukama.
Velikim znanjem.
Ogromnim radom.
Prolazi drugi mesec.
Stečajni ministar piše po blogovima šta treba da se radi.
Šta nam, čoveče, pišeš?!?
Nisi više bloger.
Radi svoj posao.
Radi ono što trebaš da radiš. Nemoj da nam objašnjavaš ništa.
Tvoja dela govore.
Nastavljaju dalje da nas zadužuju.
U poslednji deset dana su nas zadužili preko 150 miliona evra.
Ništa se ne menja u koncepciji.
Zadužuj!
Rasprodaj!
Laži o budžetu. Koga će da pune krediti iz arapskog sveta, umesto da ga pune srpska preduzeća. Svojom proizvodnjom i izvozom.
Pravljenje stečajne karte sa zakašnjenjem od 4 meseca neće pomoći srpskoj privredi, ako ministar ne zna šta treba da radi.
Ako i zna, a to ne radi, nego piše blog, onda je pravljenje stečajne karte besmisleno.
Sve u svemu, dragoceno vreme prolazi.
A mi više nemamo vremena za gubljenje.
Očajnici su željni pravde i boljeg života.
Beograd, Na Mitrovdan 08.11.2013
