Početna Sadržaj Tekstovi i kolumne Steèaj banaka

Steèaj banaka

1003
0
SHARE

Nastavlja se politika svršenog èina, koju je obilato koristio i prošli režim. Nažalost, ni novi režim nije bolji. Godinu dana se ništa nije preduzelo da bi se rešio problem velikih državnih banaka, a onda, odjednom, sprovodi se dirigovana likvidacija. Ono što nas posebno iritira je što se, kao po nekom unapred napisanom scenariju, prvo govorilo o sanaciji naših banaka, zatim se namerno ništa nije preduzimalo, da bi se krajem godine raširila prièa u javnosti kako æe se 3. januara likvidirati èetiri velike banke. Reformatori su odluèno negirali da æe doæi do likvidacije banaka pod pritiskom MMF i Svetske banke, tvrdeæi da se radi o èaršijskim prièama. Meðutim, dan uoèi likvidacije, 04. januara, pojavili su se, obuèeni u crno, vodeæi reformatori da sahrane nacionalno bankarstvo. Kažu, nismo imali izbora, moramo da objavimo likvidaciju.Velike su dubioze u bankama, velika nenaplativa potraživanja, dugovanja prema stranim poveriocima i štedišama, veliki broj zaposlenih i država nije više u moguænosti da servisira te banke. Likvidacija je bolna, ali najbolje rešenje!

Da li je to baš sve tako?

Ako izuzmemo onaj nesretni, taèno pogoðeni datum likvidacije koji nas je dodatno iznervirao, onda na miru pogledajmo èinjenice. Poðimo od logike reformatora koji su, kako kažu, bili primorani da likvidiraju banke. Šta je u toj logici pogrešno? Kada su reformatori preuzeli vlast zatekli su državu koja je imala ogroman dug prema inostranstvu, prazan budžet, veliku nezaposlenost, velik broj ljudi na privremenim odmorima, privredu koja ne radi i koja je nelikvidna, blokiranu stranim i unutrašnjim dugovima. Dakle, istovetna situacija je bila kao u državnim bankama. Zašto onda reformatori nisu, voðeni svojom logikom, likvidirali državu? Ili možda tek nameravaju to da urade? Zašto nisu poslali sve graðane Srbije na tržište rada? Zar to njihove mentore iz sveta ne bi zadovoljilo?

Naravno, nisu smeli to da urade jer su se plašili da se ne ponovi oktobarski prevrat. A to ne bi bilo dobro za njih jer su se tek doèepali vlasti. Dakle, spreèila ih je katastrofalna posledica takve pogrešne odluke i lièni interes.

Pogledajmo, radi poreðenja, nedavnu raspravu u amerièkom Kongresu o tome ko æe obezbeðivati aerodrome posle teroristièkih napada na SAD. Bez velikih trzavica odluèeno je da se obezbeðenje aerodroma ne poveri privatnim kompanijama veæ da to država organizuje. Zašto? Zbog – nacionalne bezbednosti!

Šta na ovu odluku kažu naši neoliberali i reformatori? Da li je ovo atak na preduzetništvo i privatni sektor? A tržište? Efikasnost? Gde nestadoše odjednom sve teorije o slobodnoj konkurenciji i racionalnom korišæenju nacionalnih resursa? Izgleda da, ipak, postoji nešto što je iznad savršenosti tržišta i liènih interesa.

Verujem da našim malograðanima ne smeta to što amerièka država brani svoje nacionalne interese. Ne smeta jer je amerièka! Kada bi to bili srpski nacionalni interesi, bio bi to veliki problem za demokratiju i malograðanska prava.

Uglavnom, èetiri državne banke moraju da idu u steèaj po nalogu birokrata iz MMF-a i Svetske banke.Verovatno su ih ucenili daljom podrškom reformama. I te banke su žrtvovane, a da ništa nije ozbiljno uraðeno da se napravi struèna analiza. Malograðani su poslušni i izvršavaju naredbe moænijih od sebe. Njih ne interesuje naše nacionalno bankarstvo. Oni strahuju za svoju poziciju kod meðunarodne administracije. Zato su i doveli treæerazredne strane banke koje prikupljaju deviznu štednju po stopi od 2-3 odsto godišnje da bi ta sredstva, ponekad kad to rade, plasirali po stopama od 12-25 odsto. Naše državne banke nam za to nisu bile potrebne. Ljudi u tim bankama to ne bi znali da rade. Zato ih i otpuštaju. Oni imaju nekoliko domaæih, akcionarskih banaka koje favorizuju i u kojima drže državne budžete.

Zar nije bilo logièno da državne banke imaju državne budžete u svome depozitu? Nije. Zar nije bilo logièno da se ispita poslovanje banke u kojoj je naðeno 600 kg droge i èiji je menadžment bio povezan sa tajnom policijom despotskog režima i viðenim kriminalcima? Nije. Zar nije bilo logièno da se preispita poslovanje banke koja je nastala u poslednjoj deceniji i koja se reklamira na istoj strani gde 8500 bankarskih radnika ostaje bez posla sloganom »novac radi za pametne«? Nije.Zar nije bilo logièno da se ispita kako je banka koja je zakupila sve oglase u novinama i bilbordovima, otkupila zelenaškim kamatama uspešne društvene firme i privatizovala ih? Nije. Zar nije bilo logièno da se ispita poslovanje akcionarske banke koja je koristila kredite uz primarne emisije za poljoprivredu, a koji su završavali kao zelenaške pozajmnice domaæim preduzeæima? Nije.

A šta je onda za reformatore logièno? Pa logièno je da se, bez ozbiljne analize nezavisnih struènjaka, likvidiraju èetiri državne banke koje pokrivaju 80 odsto plasmana velikih privrednih sistema. Logièno je da se to radi kako bi se ta preduzeæa oslobodila realnih dugovanja i onda rasprodali inostranim mentorima. Tako su rasprodate cementare. Naravno, ni stotine hiljada kvadratnih metara poslovnog prostora tih banaka nije za potcenjivanje.

Neobièno je da se prvo likvidiraju poverioci srpske privrede a da ništa nije uraðeno sa dužnicima. Ali ni to nije sluèajno. Sve je pod kontrolom reformatora.

Kada likvidiraju državne banke, onda im je mnogo lakše da privatizuju vitalne državne sisteme za koje su stranci zainteresovani. A kad izgubimo te sisteme, onda smo izgubili i državnu samostalnost. Tada æemo biti najamni radnici u svojoj zemlji dok æe reformatori raditi u stranim kompanijama kao savetnici i konsultanti.

I to je, uglavnom, scenario koji nam se sprema.

Pitanje je samo da li graðani Srbije pristaju da budu u kolonijalonm ropstvu. Ako pristaju, što ne iskljuèujem, onda smo, zaista, zahvaljujuæi reformatorima, na dobrom putu. Ovaj tekst je suvišan i brzo ga zaboravite.Ako pak ne pristaju, u šta duboko verujem, onda je pred nama velika borba za oèuvanje sopstvene države.

Graðani moraju da se izbore umesto reformi za sveopšti nacionalni, graðanski i demokratski PREPOROD. Vremena previše nemamo.

A ni oktobar nije tako daleko.

Za sam kraj, na pitanje mnogih zabrinutih, neupuæenih i obmanutih, a šta je trebalo uraditi sa tim bankama, telegrafski æu navesti moje predloge:

• Guverner Centralne banke trebao je biti struènjak koji je stekao veliko iskustvo radeæi na finansijskim tržištima i koji perfektno poznaje srpsku privredu i banke;

• takav Guverner napravio bi Savet Guvernera od istaknutih struènjaka iz: privrede, fakulteta, instituta i inostranstva;

• odmah po preuzimanju vlasti Guverner bi napravio struènu ekipu za sanaciju èetiri državne banke, koja bi bila ojaèana struènjacima iz tih banaka i koja bi morala za 30 dana da izradi plan revitalizacije tih banaka;

• prvo je trebalo doæi do realnog stanja aktive i pasive po principu datum nastanka obaveze preraèunat na crni tržišni kurs i uveæan za kamatu od 8 odsto godišnje;

• tako bi se naduvane obaveze i potraživanja u bilansima višestruko smanjili;

• potom bi se dnevno na Berzi vršila multikompenzacija dugovanja i potraživanja sve dok se u roku od 30 ne bi regulisale meðusobne obaveze;

• napravili bi se novi, reprogramirani ugovori za ostatak duga privrede na rok od 5 godina, deviznom klauzulom i kamatom po stopi od 8 odsto godišnje;

• ukupne utvrðene obaveze starih banaka bile bi reprogramirane na 20 godina, grejs periodom 3 godine i kamatom po stopi od 4 odsto, koje bi morale da otplaæuju nove banke ;

odblokirali bi se žiro raèuni i preduzeæa bi mogla normalno da posluju osloboðena unutrašnjih dugova;

• utvrdila bi se taèna i realna potraživanja banaka od privrede, kao i akcionarski kapital privrede u bankama;

• otpoèeli bi pregovori sa stranim poveriocima oko otpisa dugova ili pretvaranja duga u akcije banke ili nekog preduzeæa;

• otpoèeli bi pregovori sa velikim štedišama da dug pretvore u akcije banke ili nekog preduzeæa ili da namire svoje potraživanje iz imovine banke ili preduzeæa;

• umesto èetiri banke formirale bi se dve državne banke Nova Beobanka i Nova Investbanka, koje bi unele zdrav kapital iz èetiri stare banke u svoj potencijal (potraživanja, mreže filijala, ekspozitura, poslovnog prostora i najboljih kadrova);

• svih 7,000 društvenih preduzeæa morali bi da prebace depozite u te dve banke i otpoèeli bi privatizaciju preko njih;

• sva devizna plaæanja društvenih preduzeæa išla bi preko novih banaka;

• svi budžeti države prešli bi u nove banke;

• nove banke bi poslovale profitabilno i Centralna banka bi kontrolisala njihove plasmane;

Nova Investbanka uèestvovala bi u privatizaciji velikih sistema i pokretanju investicionog ciklusa u privredi i formirala bi investicioni fond za graðane;

Nova Beobanka finansirala bi mala i srednja preduzeæa, formirala bi se nacionalna štedionica i 40% kapitala ponudila bi velikoj stranoj banci za dokapitalizaciju;

• Centralna banka bi deviznim rezervama garantovala novu štednju u novim bankama;

• nova štednja bi se plasirala u profitabilne poslove uz èvrstu hipotekarsku garanciju;

novi menadžment u banci bio bi, pored viskoke plate, stimulisan uèešæem u ostvarenoj dobiti banke;

• preostala imovina i obaveza ostale bi u vlasništvu Stare banke kojom bi rukovodila CB sve dok se ne izmire ostale obaveze;

• deo prihoda Stare banke išao bi na depozit dve nove banke, a deo za prekvalifikaciju viška radnika;

• deo radnika bi našao zaposlenje u novim bankama, a ostale bi država zbrinula putem: otpremnina za penziju, prekvalifikacije, kredita za otvaranje privatnog posla itd;

• deo radnika koji bi našao zaposlenje u novim bankama, meseèno bi izdvajali od plate po 3 odsto za zbrinjavanje socijalno najugroženijih kolega. Izdvajao bi se sve dok se ne reši problem svih radnika iz ove èetiri banke;

• nove banke bi na kraju poslovne godine izdvajale 5 odsto profita za rešavanje problema nezaposlenih radnika starih banaka;

• podigla bi se krivièna prijava protiv bivših rukovodioca i tražila naplata nelegalno steèene imovine da bi se iz tih sredstava isplaæivali radnici koji bi ostali bez posla;

svim radnicima koji ostanu bez posla država æe uplaæivati penziono, socijalno i zdravstveno osiguranje sve dok ne naðu neki novi posao;

Evo konkretnog predloga šta je trebalo da se uradi.

Nažalost, naši prepotentni reformatori ne dozvoljavaju struènu raspravu. Ne samo da nisu struèni da iznaðu valjana rešenja, nego ne žele ni da saslušaju one koji to znaju i koji imaju dobru volju da pomognu.

Ne žele, sve dok ih na to neko ne primora.

Beograd, 4. januar 2002

SHARE