Početna Tekstovi СТАНИСЛАВ КРАКОВ „ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ“

СТАНИСЛАВ КРАКОВ „ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ“

115
0
SHARE

              СТАНИСЛАВ КРАКОВ

               „ЖИВОТ ЧОВЕКА НА БАЛКАНУ“

 

Живимо у доба апатије, безнађа, разочараности, кукавичлука, себичности и егоцентризма. Погазили смо моралне принципе, државу, заједницу, нацију, породицу и само величамо и бранимо себе и своје личне интересе. Ништа нам није свето. Претварамо се да верујемо у Бога, док  похлепно прождиремо свакодневницу.  Плашимо се да неко не прождере више.Стрепимо да не изгубимо ово мало што имамо. Љубоморни смо што неко има више од нас. Све бисмо учинили да му преотмемо трпезу и да сами уживамо у присвојеном животу.

Чекамо да нас неко спаси из ове националне трагедије. Нећемо ништа сами да учинимо. Чекамо. Неко ће, ваљда, већ да смилује.

Правдамо се да је све унапред одређено. Ништа не можемо да променимо. Велике силе су све договориле. Наше је само да слушамо.Ништа не може да се уради. Наше је да признамо реалност и да се помиримо са судбином да смо робови , који морају да служе, јер немају другог узбора. Важно је само заузети добро место у тој ропској служби.

Гледај себе! Шта те брига за друге. Живот је један. Живот је пролазан. Живот нема репризу. Уживај у животу. Буди срећан. Срећан си када си укључен на интернет. Укључи се у потрошачку цивилизацију и конзумирај свакакаво смеће, које ти се на тацни нуди.Твоје је само да отвориш уста. Отвори уста  и гутај све што се налази у излозима. Гутај очима! Посећуј шопинг молове и диви се новим излозима. Свакодневно чини ходочашће у нове храмове људске похлепе и глупости. Уживај у животу који ти је наметнут и који те је претворио у политичког идиота и потрошачког конзумента.

 

Ко данас има времена да чита? Читати књиге? Па, то је губљење времена. Дебеле књиге више нико не чита. Само лудаци, који су непоправљиви идеалисти.Из књига се више ништа не може да научи. Уосталом, све има на интернету. Прочитаће се приказ неке књиге у неколико редова. Не треба више. Довољно је неколико редова да се зна о чему се у књизи ради. Тако се образујемо и показујемо да смо паметни.Можемо да се хвалимо да читамо. И то је нешто. Много више од оних који ништа не чита. И не стиде се да то признају.

 

Из овакве наше, јадне свакодневнице, која нас води у канализацију пролазности и заборава, где постајемо отпад једне промашене и уморне потрошачке цивилизације, где се изгубио духовна вертикала, смисао и сврха, где се од наших фекалија и излучевина  више не види лепота плаветнилог неба, где нас, са тог истог, окупираног неба, бомбардују токсичним отровима, како би нас лоботомирали и покорили, исповест Станислава Кракова и његова надчовечанскака борба против злочиначке Аустро – Угарске армаде , за спас Србије, за опстанак наше  државе, нације, породице и за погажено и понижено људско достојанство, чини нам се данас као нестварно доба хероја из филмова, који су у једном дану више проживели него ушушкани малограђанери за читав свој стиснути  и скучени живот. Трилер који се дешава у животу младог Кракова може да се пренесе на филм и био би то, сигуран сам, много поучнији, интелигентнији и интересантнији филм од најгледнијих холивудских филмова о гангстерима, обрачунима криминалаца или ратним акцијама америчких колонизатора свуда по свету,који су светску јавност убедили да је добар Индијанац само мртав Индијанац, што је довело до страдања преко 30 милиона Индијанаца, да је добар Вијетнамац само мртав „жутаћ“, што је довело до убиства 1.100.000 Вијетнамаца, те да је  за 241 годину постојања САД вођено 222 праведна рата, што је велики историјски фалсификат, где су њихови каубоји, ловци на јелене, таксисти, надзирачи приказани, у апоколипси њихових насилних освајања, као жртве рата.Филм о животу човека на Балкану носи у себи вечну и непролазну борбу за слободу, правду, поштење и неизмерну љубав према домовини и нацији.

 

Станислав Краков није по оцу Србин, него Пољак из Варшаве, али му је мајка Српкиња, праунука кнеза Станоја из Заоке, коме су одсекли главу 1804.године у сечи кнезова  и то његово пољско порекло га не спречава да буде, као ђак, седамнаестогодишњак добровољац у Првом балканском рату, да учествује у Другом балканском рату и да прође славну епопеју Великог рата. Могао је Станислав Краков да избегне све те ратове, није морао да се бори са Србима, јер није био чистокрвни Србин, имао је оправдање, могао је да гледа себе, да се проводи и да ужива у животу младића из добре кућа или да оде у Пољску и напусти Србију, како су Србију напуштали деца неких српских политичара и новобогаташа, који су избегавали не само Велики рат, него и зликовачко НАТО бомбардовање 1999.године. Краков да је то урадио, нико му не би замерио.

Али, Краков то није урадио.

Остао је сам отишао у рат.

Био је добровољац, касније војник, провео је у рату шест година и у униформи осам година, одрастао је у ратним условима, његов уметнички таленат није мировао у рату, писао је, приповедао, записивао и борио се на првој борбеној линији, на фронту, у рову, где је настао и његов ратни часопис Рововоц, који је брзо забрањен због критичког приказивања и исмејавања неких старешина на фронту.

У роману Живот човека на Балкану , наслов књиге би могао да потпише сваки таленовани писац, који би  описао своје доба и живот на Балкану, верујем да би се нашла једна црта заједничка свим људима на нашим просторима, једна је сасвим сигурна – да је сваку генерацију задесила нека ратна катастрофа, револуција или тектонске промене у друштву; Краков аутобиографски описује своје школовање и сазревање, ратовање, одрастање, рањавање, страхове, љубавне авантуре балканског Казанове, награђивање, херојство, убијање и свој покушај самоубиства, док се иза његове исповести, у позадини, готово неприметно, одиграва драматична историја српског страдања и промичу историјски ликови, који су обележили своје доба, који су постали обавезна историјска литература, али који се мењају и приказују, у овој искреној и потресној, добро написаној исповести, обојеном јаким личним бојама, само као неки пролазни ликови, у дубини сцене, о којима, из потпуног другог угла посматрања, сазнајемо неке друге истине, ближе их доживљавамо, упознајемо њихове карактере, више научимо о њима него, како би Енгелс рекао за Балзака и његове романе, из свих историјских уџбеника.

Рецимо, књига почиње обрисима убиства краља Александра Обреновића и краљице Драге, док је Краков био у основној школи у Књажевцу, где се он краља сећа са насмејаним, благим очима иза бинокла, а краљицу памти са велики перјем на шеширу и великим грудима, док у позадини ове слике је судбина капетана Ристића из Врања, једног од гостију са крштења сина породичног пријатеља из Књажевца, крштења на кога су дошли многи официри заверици, који су спремали убиство краља, капетан Ристић је први пробио сабљом скоро наго тело краљице, али, непосредно после овог злочина, десна рука капетана Ристиће је почела да атрофира. Није помогло никакво лечење, бање, савети страних лекара, атрофирање је било тако прогресивно да је капета убрзо умро као богаљ.

 

У  ратном пуку другог позива Кракова били су сељаци, који се престављали прави наоружани народ,али нашао се и познати српски песник Владислав Петковић Дис, који се утопио маја 1917.године у Јонском мору, недалеко од Крфа, који је Кракову , шетајући поред наших ровова дуж дунавске обале код Костолца, рекао „ волим рат, јер овде смрт није хладна и мрачна, већ долази у апотеози.“

 

Владиславу Рибникару, оснивачу Политике и свом ратном другу, поклања мамузе, на које је био врло горд, али, пошто је остао без свог коња, нису му више требале. Дарко Рибникар је погинуо после две недеље на Дрини 31.августа 1914 године и само дан касније на планини Рожањ, погинуо је и Владислав Рибникар са његовим мамузама на чизмама.

 

Његова тетка Касија Милетић, сестра генерала Милана, Милутина и потпуковника Божидара Недића, пореклом из славне породице устаника Глигорија и Димитрија Недића, лекарка и добровољна болничарак у Ваљеву, где је харао тифус, свесна да ће и она умрети од заразе, тражи од њега да се испуни њена последња воља, обезбедила је преко брата Милутина да добије метални ковџег, да је сахране у породичној гробници у Београду и храбро, ратнички каже :

Ја сам сасвим мирна. То је морало доћи. Сада је моја земаљска мисија завршена.“

 

Промену личности у ратном сукобу, објашњава у првом јуришу на бугарске положаје и искрено пише о ратном лудилу :

 

Лудило постаје опште.Уместо страха да не буде убијен, избија страшно пијанство : убијати….То је јаче, луђе, страшније од свег праска, фијука, треска… У овој вртоглавици од уништавања и ја сам осетио потребу да убијам. Или бар да покушам да убијем.“

 

У потресном  поглављу СМРТ СА СВИЈУ СТРАНА описује прелазак преко Албаније :

 

Толико сам очајан због глади да бих урлао,да ме још не задржава осећање достојанства и одговорности пред својим људима… Немам више ни осећања стида због своје животињске прождрљивости..Људи, изнурени и гладни, као и ми, заспали су синоћ крај ватре и више се нису пробудили….Људи више не примећују тај прелазак из живота у смрт…Они су само престали да живе..“

 

Најпотресније сцене се догађају у заливу Скадарског језера код Мала Хоти и улазак у мочварне Кастрате. Глиб. Лепљива, житка маса.Прави рит. Смрдљиво блато у кога упадају до колена. Изнуреност. Глад. Жеђ. Очајање. Самоубилачко очајање. И крик очајника иза његових леђа, последњи позив за спасење :

 

Господе, зашто нас овако мучиш?

 

Пуцњава. Види свог војника са пушком упереном у небо. Када га пита шта то ради, војник помућеног погледа и полулудачког погледа одговара:

 

Пуцам на Бога!“

 

Прелазе преко глиба и житког блата скачући са камена на камен. А онда са ужасом примети да то није камење, него да су то леђа војника који су умрли у тој смрдљивој мочвари :

 

Други су одмах користили њихова тела као платформу.Јер боље је газити по мртвим друговима, него упадати у ово страшно блато које је отворени гроб… То је прави мост мртваца.Попунили су таман све празнине између камења и скоро читавих последњих неколико стотина метара на крају залива прешли смо са камена на мртваца и са лешева на стење….Сада досита знам шта значи ићи у животу преко лешева.“

 

У извидници пробоја на Кајмакчалану је, борећи се за живот, заклао  грдосију Бугара, који га је оборио на земљу.

 

Заклао сам човека?“

Али то је само један тренутни рефлекс, немам времан за размишљање јер је нова опасност ту и треба опет бранити живот.“

 

Објашњење зашто француска војска на коњима није могла да стигне  српску пешадију :

 

Ми идемо напред. Нема заустављања.Ми се враћамо кућама и уништавамо свакога ко се истави пред нас.“

 

Један у низу потресних детаља бугарских злочина је случај његовог друга капетана Миливоја Динића,четничког војводе, који је био заменик војводе Вука,само неколико километара испод Велеса,на Ораховачком вису, у бугарском контранападу је остао сам, јер су му били прострељени кукови, заробљен је од Бугара и када су по документима видели о коме се ради, живог су га испекли.

 

Ослобођење Прокупља и Топличког краја 25.Октобра 1918.године описује сусрет са сељацима који су доживели тешке бугарске масакре :

 

Нико се не радује.Људи су заборавили да се смеју.Нико нас не љуби, нити чиме нуди.Ни они немају шта да једу …Тупи гласови преживелих сведока падају по нама као ударци џелатских бичева који су овде недељама и месецима секли људска тела.Овде више нема ни девојака ни младих жена.Оне су пред очевима, мужевима и децом колективно силоване,пре него што су живе спаљене или шибане по трбуху док се утроба не проспе.Потом су бацане у бунар…Свако је имао своју породичну гробицу у свом бунару.“

 

Како изгледа повлачење аустријске војске из Мачве?

 

Нигде пред нама аустријских војника, али свуда њихови трагови : остављени топови, преврнута кола, бачена муниција и лешеви наших побијених сељака у блату пред њиховим опљачканим кућама.“

 

Како су српске победнике дочекали на граници Хрвати?

 

У ноћи 12.новембра 1918.године специјални воз, цео искићен зеленилом и српским заставама, креће за крајњи северни део Јадрана. Железничари су исти они који су до пре неки дан транспортовали аустроугарске и немачке војнике, али они и нама исто тако оштро салутирају иако рапортирају најчешће на немачком језику.“

 

А како Загреб?

 

..наш воз се зауставља на једном споредном колосеку загребачког Главног колодвора.Све је тихо, мирно, пусто, тужно.Над нашим одушевљењем тиха јесења киша и мека магла.Ни једне једине заставе.Ниједног човека.Ми смо у престоници Хрватске.Под сивим кишним небом празни колосеци воде у очајање.Ни на перону никога.Ово је завера празног простора.

 

 

Када имате овакав дочек ослободилаца и када даровити писац осети „заверу празног простора“, онда је несхватљиво да су смутљиви престолонаследник Александар Карађорђевић и велики мешетар Никола Пашић, због својих личних интереса, пристали на овај унапред пропали брак са Хрватима и Словенцима, прорачунати брак у коме се очајна и напуштена млада удавала за ослободиоца и хероја, зато што није имала бољу прилику, морала је да се спаси брачних окова моћних суседа и остаће у том браку из интереса све док не нађе нову, бољу прилику. Српска политичка поводљивост, политичко слепило и корумпираност елите, неколико замкова, винограда и одмаралишта, мегаломанска жеља да се влада на већој територији и немање доброг прорачуна, довела су Србе до трагичне и кобне стратешке грешке, коју ће скупо платити не само у Другом великом клању, него и Великим националним поразом деведесетих година прошлог века.

 

Ново разочарење следи уласком у Ријеку.

Цео један италијански армијски корпус од 25.000 људи , подкомандом генерала Сан Марцанија, посео је Ријеку, док је српска војска имала 600 војника, заробљених морем, а половина је била болесна од  „ шпанске грознице.“

Краков искрено признаје :

 

Ријека је наш последњи тријумф и први пораз. Откривамо да су на савезничком графикону вредности и значаја народа пресудне само цифре становништва.“

 

Поновни сусрет и прекоманда у Загреб 5.децембра 1918. године потврђује његове прве утиске са Главног колодвора да српски ослободиоци нису добро дошли.

 

Једна подмукла атмосфера револуције угнездила се у овом граду трговаца, адвоката и сањалица још од слома Аустроугарске монархије…Загреб је био пун мржње, фијука, челика,лешева и крви.Револуција је заустављена. Мртваци су однети, улице су опране, али је дух мржње и револта остао.

 

Краков слуша по улицама узвике  : „ Доле Петар опанчар! Живела Хрватска република! Доле србијанска војска!“

 

Покушава као краљев официр да смири побуњенике на улици и записује :

 

Али, ипак, скоро цео сат слушамо урлање тих узрујанх људи који носе са собом своју шимеру и своју неразумљиву мржњу према нама који то не можемо да схватимо. Један тешки неспоразум лежи између нас.“

 

Шта се данас, после читавог једног века, променило?

Ништа.

Политичка мржња Хрвата према Србима је остала.

Успели су да протерају Србе из Хрватске и да многе покрсте, али дух мржње и револта је остао.

Ни ми данас то не можемо да схватимо.

Да ли смо нешто научили из историје?

Да ли нам Станислав Краков може да помогне да се опаметимо и да дођемо себи, да схватимо која је наша историјска обавеза и шта нам је чинити у времену великог изазова?

Докле ћемо више да показујемо почетничку политичку наивност?

Узвишена особина српског духа је да опраштамо и да не знамо да мрзимо, али морамо да памтимо и да се сећамо, не смемо да заборављамо шта се све догађало, не смемо да вређамо толике српске жртве и да њихово страдање обесмислимо, него наша света национална дужност је да бранимо њихово страдање и да се боримо да сачувамо оно што су нам они оставили.

Да ли је то тешко?

Да ли је то нека велика жртва?

Из данашње перспективе наше себичности, похлепе, размажености, равнодушности, апатије и лењости, када нас је захватила потрошачка грозница, малограђанерски конформизам и разочараност, када нам је све постало тешко да урадимо за државу и нацију, исповест Станислава Кракова нас враћа животним коренима, смислу и суштини постојања, величини пожртвовања и борбе за угрожене принципе заједнице, за лично достојанство и право на свој поглед на свет.

Нико од нас данас не тражи да гинемо и да живот ризикујемо. Тражи се само од нас да будемо доследни, непоткупљиви, принципијелни, да се придржавамо моралне вертикале и да бранимо заједницу од насртаја похлепних психопата и егоманијака, који, само због наше слабости, повлачења, неодлучности и нечињења уништавају све због чега су милиони наших храбрих предака страдали.

 

Станислав Краков нам је вратио веру у живот и борбу за слободу, показао нам је да Живот човека на Балкану, упркос свему, може имати узвишени смисао.

 

Београд, 7528.год, коложег, дан трећи

 

SHARE