Početna Tekstovi ШТА БИСТЕ ВИ УРАДИЛИ?

ШТА БИСТЕ ВИ УРАДИЛИ?

5000
2
SHARE

ШТА БИСТЕ ВИ УРАДИЛИ?

 

 

Састанак људи који хоће да промене Србију.

Тачније, састанак интелектуалаца.

Ангажованих.

Који прво морају да промене себе.

И да науче да не касне на састанке.

 

Никада ми није јасно зашто људи касне на састанке?

Да ли касните на авион?

Ако не касните на авион, зашто касните на договорени састанак?

Зашто не кренете на време?

Зашто се не јавите да касните?

 

Зашто људи не поштују туђе време?

Ако не поштују туђе време, како ће поштовати неког човека?

Са којим хоће нешто велико и историјски важно да раде за државу и нацију.

Не можемо да мењамо унишену Србију  ако не променимо себе.

То једноставно неће успети.

 

Ако је састанак уговорен пре тачно 12 дана и ако сте потврдили ваше присуство, зашто вас нема?

У чему је проблем?

Ако је здравстевени или несрећна околност, онда је оправдано.

Ако је бахатост и неодговорност, онда је одвратно.

 

Седим и чекам.

Нећу да се нервирам.

Одлучио сам и психички се припремио.

Радимо посао од друштвеног значаја.

Морам да се наоружам стрпљењем.

Када би састанак био послован, давно бих отишао.

У пословном свету нема толерисања бахатости и некултуре.

Али, нисам на пословном састанку.

 

Седим и чекам.

Осунчан зрацима залазећег сунца.

Тестирам стрпљење.

И мој виолентни динарски темперамент.

 

Седа до мене госпођа мојих година.

Фина и културна.

Мени непозната.

Размењујемо уобичајне фразе.

Она прича о пропасти друштва.

Хиљаде испричаних истих прича дневно.

Ништа ново. Све то знамо.

Кукање и јадање над нашом пропасти.

Без  решења.

Без наде.

 

Прежвакавање очаја.

Апатија губитника.

 

Изговарам речи као да неко други говори.

Гадим се сам себе.

Све је тако глупо.

И ово чекање и ова конверзација.

Празна и испричана.

 

У једном тренутку госпођа каже :

 

„ Знате,  нема нам спаса, учим своју децу да побегну одавде.

И ја чекам прилику да побегнем.“

 

 

Седим.

Чекам.

Трепћем.

Дишем.

Дубоко.

 

Шта да кажем ?

 

Имао сам три опције :

 

  1. Устанем, опсујем из свег гласа и изађем демонстартивно на врата и да се више никада на оваквим састанцима не појавим.
  2. Замолим госпођу да изађе са састанка, јер њено присуство је потпуно бесмислено, пошто се ми боримо да останемо и променимо Србију,
  3. Насмејем се од муке, устанем и одем за сто да, напокон, отпочнемо састанак.

 

Да сам одабрао прву опцију, за неколико би сати јавност знала да сам непоправљиви дивљак, примитивац и да је самном јако тешко радити, осудили би ме без  икаквог оправадања, само због тога што  сам доследно бранио свој поглед на свет, своје људско достојанство и моралне принципе.

 

Да сам одабрао другу опцију, госпођа би се наљутила и после неколико дана би чаршија знала да сам ја сметња уједињавању нових снага у уништеној Србији.

 

Одабрао сам трећу опцију.

Прогутао сам сам себе.

Насмејао се од муке.

И отишао да седнем за сто.

У вишем друштвеном интересу.

 

Шта бисте ви урадили ?

 

Београд, 17.08.2018

 

SHARE

2 KOMENTARI

  1. Скоро сам ишла на излет са пензионерима и, после честитке коју сам упутила шоферу због тога што је вешто превезао аутобус преко пута који је скоро потпуно однеле бујица, крете разговор о Србима и о нашој сналажљивости. Неколико људи у годинама које су за поштовање и ја (нешто млађа) сложисмо се да српској деци треба указивати управо на добре особине нашег напаћеног и, тренутно смућеног народа. Да то треба посебно истицати у овом времену у коме се труде да нам узму и памет и лепоту.
    И, није требало дуго чекати да се јави Он. Он који све време у позадини нашег опуштеног и благотворног разговора, што би рекли клинци „трује“. Са већ напамет наученим примерима који описују све најцрње особине Срба. Траје то, а ја думам, слично као што сте се и Ви ломили, господине Драгаш. Идеје су ми биле сличне као и ваше, а за то време атмосфера се мења, постаје све усијанија, непријатнија. Свима лоше, само „тровач“ ужива.
    Одједном, синуло ми је: па ја само треба да одреагујем природно. Не научено, него природно. И док постајем свесна тога, чујем себе како изговарам „тровачу“ (најневиније и најмеденије, а умем тако кад хоћу): „Извините, а што сте Ви тако злобни?“
    Занемео је, а невидљиви дувани балон непријатељства и непријатности нестаде у трену. Поче здрави, спасоносни громки смех. Настависмо да уживамо у разговору.
    Мислим да су нас годинама слали у арену (мислим на свакодневне и мање свакодневне ситуације) са наученим планом. Да аргументовано бранимо своје, а нападамо туђе ставове. Зато је то увек борба, прса у прса, и ко не надвлада, изгубио је. И лоше се осећа, како сте рекли „…прогутао сам себе…“. Драго ми је што сам схватила да се може и овако победити, говорећи управо оно што нису аргументи, чињенице, већ оно што вашу душу тишти док је малтретирају „тровачи“ разних врста.
    Што се вашег поступка тиче, сматрам га поступком одраслог човека који има јасан циљ и који је спреман да се жртвује за тај циљ. Добро је и зрело што сте, ипак, сели за сто.