Sporazum o stabilizaciji i saradnji izazvao je novu podeljenost u našem društvu. Ponovo se Srbija podelila na one koji su za to da se takav sporazum odmah ratifikuje u Skupštini i da se pristupi njegovom sprovođenju, dok su drugi protiv toga i traže poništenje potpisanog sporazuma jer se njime ugrožava teritorijalna celovitost države i priznaje nezavisnost Kosova.
Uprkos mnogim natpisima u javnosti, mali broj ljudi je zaista pročitao taj dokument. Uglavnom ga svi prepričavaju i svako brani svoju zauzetu političku poziciju. Tačnije, svaka politička oligarhija brani svoje uske interese i pokušava na taj način da, manipulišući teškom situacijom u kojoj se građani nalaze, produži svoju neuspešnu vladavinu.
Ni stručnjaci se nisu previše pretrgli da objasne o čemu se u sporazumu radi. Oni koji traže da se odmah potpiše i ratifikuje, a pripadaju navodnim proevropski političkim snagama, iznose sve pohvale o sporazumu, ali ne navode problematične strane tog sporazuma. Oni stručnjaci koji su protiv sporazuma traže, takođe, poput svojih političkih mentora, da se posmatra celovitost države, zajedno sa samoproglašenim Kosovom.
I jedni i drugi skrivaju pravu istinu.
Šta treba da se radi?
Da li treba potpisati ili ne treba?
Pođimo redom. Srbija je evropska država. Srbiji je mesto u EU. Srbija treba da bude članica EU. Ali,osnovno je pitanje, kada i kako? Nije, dakle ,problem u tome da li treba ili ne treba da budemo u EU, nego na koji način to treba uraditi. Način kojim lažne proevropske političke snage vode kampanju za ulazak u evropske integracije je ideološka propaganda radi opstanka na vlasti. Ulazak u EU postala je politička mantra režima. kao što je to nekada bila komunistička floskula o vlasti radničke klase i internacionalizaciji proleterskog pitanja u svetu.
Dalje, neosporna je činjenica da su NATO snage zločinački bombardovale nezavisnu evropsku državu u svom krstaškom kažnjavanju neistomišljenika. NATO snage sačinjavaju vojne snage razvijenih država EU. Politička oligarhija EU je godinama pregovarala sa despotom, hvalila ga i napadala, da bi bombama, kada su se konačno posvađali, obogaćenim uranijom i mržnjom prema bivšem savezniku, zasuli nedužne građane Srbije. Kada nisu uspeli da se dogovore na kanabetu, rešili su da kazne nevine građane.
Bombardovanje Srbije je bila velika istorijska greška EU. I to je porazna istina. Ali EU ništa nije uradila da ispravi svoju istorijsku grešku i nije dovoljno uradila da pomogne mladoj demokratiji u Srbiji da ne zaluta u korupciju i kriminal. To što su dali donacije, najveći deo tih donacija su pojeli briselska i beogradska birokratija, kao i privilegovani konsultanti i savetnici, nije bilo dovoljno. Najmanje novca je došlo direktno institucijama i građanima za razvoj demokratije.
To što je 8.9 milijarde evra došlo stranih direktnih investicija, najveći deo je otišao na otkup državnih i društvenih preduzeća u procesu rasprodaje u Srbiji, dok je najmanje investicija bilo od zelene livade, nije nikakav podatak kada znamo da je 36 milijarde evra otišlo deviza na deficitu spoljne trgovine.
Dakle, EU je vrlo praktična i dobro brani svoje interese.
To se pokazuje i u SSP.
SSP veliča slobodnu trgovinu između EU i zemlje potpisnice sporazuma.
Pogledajmo kako je briselska birokratija zamislila kako treba da funkcioniše slobodna trgovina između EU i Srbije.
U članu 32.Sporazuma definiše se slobodna trgovina poljoprivrednim proizvodima, ali se zbog posebne osetljivosti tržišta poljoprivrednih proizvoda predviđa sledeće:
„ako kumulativni izvoz proizvoda iz Srbije dostigne nivo od 115% proseka računatog za prethodne 3 (tri) kalendarske godine, u roku od 5 dana će se sesti da se nađu zadovoljavajuća rešenja,kako bi se izbegao poremećaj tržišta usled izvoza ovih proizvoda u EU“,
a pasus dalje stoji:
„Ukoliko u toku kalendarske godine kumulirani izvoz pređe preko 30% u poređenju sa prosečnim izvozom merenim u poslednje tri godine, EU može da SUSPENDUJE preferencijalni tretman koji se primenjuje na proizvode su doveli do porasta izvoza.“,
i mudri zaključak:
„EU će ponovo uspostaviti sporazum kada se otkloni poremećaj u trgovini“.
Šta ovo znači?
Ovo praktično znači da neće biti slobodne trgovine za robe iz Srbije, dok će EU moći bez ograničenja da izvozi u Srbiju. Zašto tako jedna moćna asocijacija traži takav povlašćeni položaj u trgovini sa siromašnom i nerazvijenom Srbijom? Čega se plaši EU? Zar se plaše da će bombardovana preduzeća iz Srbije moći tako značajno da ugroze poljoprivredu EU da stavljaju ovakvu zabranu? Napominjem, da je izvoz agrarnih proizvoda iz Srbije u svet nešto preko 1 milijarde evra, od čega je u EU svega oko 600 miliona evra, dok je samo poljoprivredni budžet EU skoro 60 milijardi evra.
Kada briselska administracija krene, u odbrani sopstvenog tržišta, da sedne da bi se našla zadovoljavajuća rešenja, kakva glupa birokratska formulacija, potpuno sam siguran u to da će se zadovoljavajuće rešenje pronaći na štetu Srbije i da naši proizvođači ili neće moći da izvoze ili će imati ograničen i kontrolisan izvoz.
Istovremeno, proizvođači iz EU, koji su stimulisani ogromnim državnim subvencijama, nesmetano će i slobodno moći da izvoze svoje proizvode na tržište Srbije, koja nema tu povratnu mogućnost da uvede suspenziju uvoza, ako se izvoz iz EU poveća 30% prosečnog izvoza u poslednje tri godine.
Birokratija EU tako zamišlja slobodno tržište.
Ovo je dokaz neiskrenosti briselske birokratije koja, podržavana od strane multinacionalnih kompanija, pravi neokolonijalni odnos sa zemljama koje treba da se priključe evropskim integracijama.
O ovom problemu niko ne piše.
Mišljenja sam da ovu odredbu treba potpuno brisati iz sporazuma i tražiti da EU otvori svoje tržište na isti način kako to zahteva od Srbije. Ukoliko proizvođači iz Srbije imaju kvalitetnu i jeftiniju robu koju hoće da kupe potrošači iz EU, onda je suludo ,pod plaštom sloboda i integracija, zabranjivati da se takva roba pojavi na tržištu EU.
Ili, ukoliko se zadržava mogućnost uvođenja suspendije, da to isto važi i za proizvode iz EU. Dakle, ako u toku kalendarske godine kumulirani iznos pređe 30% proseka u poslednje tri godine, suspendovaće se uvoz roba iz EU dok se ne otkloni poremećaji u trgovini.
Na tome treba insistirati.
Sloboda se odnosi na sve učesnike na tržištu, a ne samo na jednu privilegovanu stranu.
I još nešto što niko ne spominje.
U članu 53 Sporazuma da kompanije iz EU mogu da osnivaju društva kćeri u Srbiji i imaju pravo da sticanje i uživanje svih svojinskih prava u Srbiji. Imaju pravo da stiču svojinu na javnim dobrima, na dobrima od opšteg interesa, na prirodnim bogatstvima kao sva druga preduzeća u Srbiji.
I ovu odredbu sporazuma treba ili proširiti da ista prava imaju srpska preduzeća u EU ili da se ukine pravo strancima u Srbiji da imaju svojinska prava na dobrima od opšteg društvenog značaja.
Napominjem, da je zbog narastajuće ekonomske krize u svetu dosta zemalja donelo zakone po kojima dobra od opšteg i nacionalnog interesa se ne mogu prodavati strancima, a takve zakone imaju i mnoge zemlje članice EU.
Sve u svemu, možemo da kažemo da ponuđeni SSP nije dobar dokument, da ima niz nedoslednosti i nelogičnosti koje moraju da se menjaju i da treba otpočeti pregovore oko novog teksta SSP.
Te nove pregovore moraju da vode novi ljudi. Stručnjaci koji nisu pod kontrolom briselske birokratije, partijskih oligarha i tajkuna u Srbiji i koji znaju da brane nacionalne i državne interese. Izjava ministra inostranih poslova, kako je naša delegacija posle teške i uporne borbe uspela oko tri časa posle ponoći da pobedi briselsku birokratiju, samo je dokaz nezrelosti, nestručnosti i diletantizma partijskog funkcionere. Istu takvu pobedničku euforiju slušali smo od Despota i njegovih trabanata kada su nas ubeđivali da su, posle ponoćne bitke, leganja i ustajanja ili obrnuto, uspeli da donesu pobednički dejtonski sporazum.
Ni Labus i Đelić nisu bili u manjoj euforiji kada su na beogradskom aerodromu sekli parisku tortu, tvrdeći da su uspeli u Parizu u toku noći, posle leganja i ustajanja ili valjda obrnuto, da nadmudre pariske i londonske poverioce, prihvatajući da platimo i redovne i zatezne kamate za vreme kada nismo bili u mogućnostii da plaćamo jer smo imali sankcije.
Sve ovo slavlje oko SSP-a me podseća na slavljenje nametnutog kosovskog poraza.
Srbija je evropska zemlja.
Srbiji je mesto u EU.
Ali ne na ovakav način.
EU mora da posebne uslove pridruživanja ponudi Srbiji, jer su samo Srbiju nezasluženo bombardovali i uništavali naša privredna postrojenja. To je civilizacijski minumum koga moramo da tražimo.To mora da sadrži neki novi SSP.
Ali za tu novu državotvornu strategiju potrebna je nova vizija.
I novi ljudi koji razumeju istorijske procese.
