U romanu Roberta Herisa "Pompeja" pisac zapoèinje svoje pripovedanje dva sata pre svitanja, sunce je nad zalivom u Napulju 22 avgusta 79. god. n. e. izlazilo približno u 6.20, taèno dva dana pre erupcije vulkana Vezuva. Najbogatiji graðani rimskog carstva odmaraju se u svojim luksuznim vilama i uživaju u poslednjim danima leta, dok Pompeja vrvi od razdraganih turista. Život izgleda bezbrižan i raskošno dosadan. Prelepo vreme izmamilo je šarolik svet trgovaca na bazar. Vreva i vikanje nadjaèavaju podzemnu tutnjavu vode ogromnog akvadukta Akva Avgusta koji svežom vodom snabdeva èetiri miliona ljudi u devet gradova duž Napuljskog zaliva.
Mladi, pošteni, preduzimljivi i nepotkupljivi upravnik akvadukta Marko Atilije Prim, koji je tek preuzeo dužnost jer je njegov prethodnik misteriozno nestao, jedini je zabrinut pred katastrofu koja se najavljuje. Izvori presušuju, što se nikad nije dešavalo. Iznenada dolazi do prekida glavnog toka akvadukta iznad Pompeje, na obroncima samog Vezuva. Atilije obeæava èuvenom nauèniku Pliniju, zapovedniku mornarice, da æe popraviti akvadukt pre nego što rezervoari potpuno presuše. Odvažni graditelj namerava da ode u Pompeju, okupi ekspediciju i poðe prema Vezuvu da otkloni kvar. Meðutim, ispostavlja se da je Pompeja grad pun korupcije i nasilja. Naivni Atilije uskoro otkriva da su se ljudska gramzivost i zloba urotili protiv njega. Glavni mešetar je novobogataš Amplijat, bivši rob – prostitutka, ljubavnik bogataša, analogija sa našim novobogatašima koji se prostituišu sa svakom vlašæu nije sluèajna, koji se obogatio pre sedamnaest godina kada je zemljotres / èitaj: hiperinflacija / srušio Pompeju kupujuæi zgarišta, prekrajajuæi zemljišne knjige i gradeæi nove stanove i apartmane; taj vešti manipulator i poslovni èovek, èiji trgovaèki njuh oseæa ogromnu zaradu, sprema se da iskoristi ovu novu katastrofu da bi još više uveæao svoje bogatstvo.
Sva velika bogatstva sveta nastala su u tragedijama kada se nemilosrdniji, bezobrazniji i pohlepniji bogate na raèun zajednice. Ako se neko naglo bogati, onda veæina drugih u zajednici postaju siromašni. Preliva se bogatstvo od veæine naivnih i poštenih prema onima koji nemaju stida. E taj Amplijat je prisutan kroz sve epohe i postojaæe dok god se ne promeni sama suština komercijalne civilizacije.
Ima jedna sjajna scena u romanu. Vatre na obroncima Vezuva osvetljavale su mlazeve vrele lave koja se slivala niz padine ka gradu u kome je vladao haos. Stotine ljudi su izašle na ulice i razmileli se u polumraku kao mravi u èiji mravinjak je neko nespretno zagazio. Neki su besciljno lutali, izgubljeni, zbunjeni i poremeæeni od bola. Lopovi su nosili sve što mogu da ponesu. Roditelji su pogubili decu. Deca su vrištala u ruševinama kuæa. Hrabri graditelj Atilije pribojavao se novog crnog oblaka na vrhu planine koji bi mogao da sravni èitav grad. Trèao je od kvarta do kvarta da pomogne narodu. Na kraju èetvrtog kvarta video je devet visokih prozora na kupatilima novobogataša Ampilija. Svaki prozor je bio blistavo osvetljen bakljama i grozdovima uljanih lampi. Bogovi su bili naslikani naspram zida i ljudi su se kretali pred njima. Nedostajala je samo muzika da bi sve izgledalo kao da je zabava u najveæem jeku. Robovi su drvenim lopatama i metlama èistili nanose vulkanske mase kao da razgræu sneg. Gazda se dostojanstveno šetkao izmeðu njih, vikao da jaèe zapnu, a povremeno bi i sam uzeo lopatu da bi nekome pokazao kako se to radi. Imao je posekotinu na slepooènici, a kosa na levoj strani glave mu je bila ulepljena krvlju. Obrazi su mu bili izgrebani i kroz debeo sloj bele prašine pomaljale su se crvene pruge. Izgledao je kao komedijaška maska. Ali èim je video upravnika akvadukta bleštava svetlost mu se pojavi u široko otvorenim oèima.
Govorio je veoma brzo i reèi su mu prosto kuljale iz usta. Toliko kombinacija je hteo da predloži mladom upravniku. Bio je spreman na sve. Nudio je trgovinu, nagodbu i dil. Predlagao je da se odmah pokrene akvadukt jer ništa nije bilo ošteæeno. Sutra bi ako bude vode poèeli da rade. Nema oklevanja. Treba iskoristiti katastrofu. Preduzetnièki duh je bio važniji od tragedije grada. Posao æe biti vrlo unosan. Zarada ogromna. Ljudi èiste grad i svi æe se uprljati. Moraæe da se okupaju dok sve budu dovodili u red. Eto dobrog posla za njegova kupatila. Prljavi ljudi æe navaliti na kupališta. Biæe spremni sve da plate samo da se okupaju. Kupatila moraju da rade. Hrabrost je kljuè uspeha. A kljuè hrabrosti je voda. Voda æe doneti novac.
Novobogataš uzvikuje: “Potreban si mi, Akvarijuse! Pola – pola?! Važi?!“ Pohlepa za zaradom terala ga je na svaku nagodbu. Na kraju je ponudio i svoju kæerku mladom upravniku. Ništa tu nije bilo lièno, biznis je biznis, kako bi rekli neoliberalni japijevci. Treba biti pragmatièar i napraviti posao. Tražnja za vodom æe biti velika i to je dobra prilika da se zaradi. Cilj opravdava sredstva, tvrde ideolozi vulgarnog pragmatizma. Makijavelisti na vlasti velièaju znaèaj bržeg prilagoðavanja nastaloj situaciji. Morala nema ni u politici ni u poslovanju. Niko te neæe pitati kako si oteo prvi milion. Ko uzme, uzeo je. Tranziciona šok – terapija je smišljena da oni koji su bogati budu još bogatiji, a oni koji su siromašni postanu još siromašniji.
Takav koncept reformi nije moguæ u siromašnoj Srbiji. Ogromna veæina graðana su gurnuti na sami rub egzistencije. Gurnuti su u grotlo vulkana. Samo dva odsto nepismenih i bahatih novobogataša profitiraju na narodnoj nesreæi. Socijalni vulkan kuca u Srbiji. Medijski smrad malograðana na vlasti širi se kao sumpor niz Vezuv. Vlastodršci u srpskoj Pompeji uživaju u pokradenom bogatstvu ne sluteæi da æe talas nezadovoljstva prevarenih i opljaèkanih doneti dva metra finog pepela lažnih obeæanja i iluzija koje æe preplaviti državu i paralisaæe sve njene institucije. Kada taj pepeo oèvrsne zarobiæe svaku nadu. Poverenje æe se ugasiti kao vatra iz lave usled nedostatka kiseonika.
Kada je preko pepela napadao plovuæac Pompeja je postala grad savršeno oèuvanih kalupa. Nestali su trgovaèki dilovi i politièke špekulacije. Novobogataši nisu više imali gde da kradu. Njihov opljaèkani kapital je bio ugrožen. Zato su danas ušli u politiku. Nauèeni da budu politièke prostitutke pretvaraju javnu scenu u bordel. Otuda tolika perverznost u medijskom nastupu i jeftino provodadžisanje politièkih makroa. Narcizam malih diferencija je zahvatio potkupljivu pseudoelitu. Niko ne primeæuje šta se sprema. Okreæu glave od sopstvenog smrada, verujuæi da æe jaki uvozni parfemi, kupljeni u knjižarama pretvorenim u parfimerije, nadjaèati truljenje promašenog koncepta na vlasti. Nema ideja, nema ideala. Dobri ljudi se sakrivaju u sopstvene sudbine verujuæi da æe preživeti vrelinu vulkanske lave. Niko neæe preživeti ako nastave tako da se sebièno ponašaju. Èesto smo skloni da stvarnost podredimo iskljuèivo liènim utiscima i da sopstvene interese postavimo u središte sveta. To je taština koja je srušila sve velike civilizacije. Države i narodi nestaju zbog prevelike sujete i razbuktane taštine. Pseudoelita nema središte u sebi i ponaša se kao vlasnik kupatila u nadolazeæoj katastrofi. Pokušavaju da izvuku nešto za sebe ne shvatajuæi da æe istorijska lava prolaznosti ukalupiti njihove svakodnevne banalnosti što im mozak truju.
Ko æe biti kriv kad nestanemo? Ko æe se setiti naše nesreæe? Da li æe tada biti važno ko je kupio šeæerane, mobilne telefone, televiziju, lance supermarketa i ko je lagao graðane prostaèkom demagogijom o boljem životu? Ko æe se seæati tih šibicara, secikesa, prevaranata i politièkih prostitutki? Ko æe biti kriv za nestanak naše nacije i države? Ko?
To što se danas zemlja usijala od naše sebiènosti i pohlepe, to je naša krivica. Krivica ove generacije. Kaznu æe platiti naša pokolenja. Prirodno je da se borimo za opstanak. Kada ta svest proðe kroz èitav narod poèeæe katarza. Još uvek nismo na tom putu. Ohrabruje što se veæe vatre pale na dnu naše napaæene duše. Baklje treba podiæi visoko iznad naše sujete. Luèonoše treba podržati i ohrabriti. Nisu sami. Neka pokažu da nije sve na prodaju. Ne mogu se praviti dilovi i nagodbe sa nacionalnom nesreæom. Ne može se trgovati rasutim pepelom ljudskih duša. Plinije je ostao sam. Uèinio je sve što je bilo do njega. Izmerio je pojavu u svim njenim fazama. Uprkos svemu, nastavio je da posmatra svaki detalj. I da beleži. Radi pokolenja. Radoznalost ga nikada nije napuštala. Ušao je u grotlo.
I Hans Kastorp je sišao sa Èarobnog brega i odazvao se pozivu. Država i nacija opstaje. Bogatstva su prolazna i brzo se tope. Sve prièe su isprièane. Srbija se usijala. Priroda se budi. Laž i kraða æe biti spržena ognjem ljudskih nadanja. Gotovi su! Sviæe! Ima nade!
