Šta se to dešava sa nama? Zašto se tolika nesreća navalila na nas? Zašto baš na nas? Zašto su Srbi najtragičniji narod u XX veku? Ko je za to kriv? Da li nas zaista čitav svet mrzi? Da li smo mi zločinci? Da li smo genocidan narod? Kako da izađemo iz ovog začaranog kruga optužbi i ucena? Kako da zaustavimo dalju nesreću? Kako da izbegnemo sudbinu Hazara? Šta da radimo? Kako da se spasimo? Ima li nam spasa?
Jedno je sasvim sigurno, ako nastavimo ovako izgubićemo i državu i naciju. Ukoliko se ništa ne bude promenilo, Srbi će biti nacionalna manjina u sopstvenoj državi. Kada budu nacionalna manjina, tada će nestati ime Srbija. Zašto bi se država zvala po narodu koji nestaje? Istorija je pokazala da takvih nesretnih sudbina ima dosta. Hoćemo li mi, Sbi, uništiti sami sebe?
Jer, istine radi, najveći krivci za našu nesreću smo mi sami. Ili, precizniji da budem, najveću odgovornost za propast države i nacije snosi srpska kvazielita.Ta malograđanska, prevrtljiva, potkupljiva, podanička, sujetna, prevarantska bratija uobraženih i nadmenih pseudointelektualaca, bahatih i primitivnih mediokriteta, ima jednu zajedničku osobinu da prezire svoj srpski narod, da se stidi svoga korenja, tradicije i vere, da Srbe smatra varvarima, stokom, marvom, rajetinom, nepismenom gomilom koju treba tući, jašiti, psovati, vređati i, naravno, to uvek raditi, nemilosrdno krasti jer taj stočarski, ovčarski i govedarski narod, taj ludi narod koji ne zna da se pokori, koji neće da se civilizuje, koji se prkosno inati, takav narod treba porobiti, privesti pameti, kažnjavati, prodati i, na kraju, konačno, ukoliko ništa ne pomogne, iskoreniti da ne bude remetilački faktor na Balkanu, u evropskim integracijama, u globalizaciji i u kosmičkom uspostavljanju stanja u kome će Veliki brat nadzirati svaku našu misao i pokret.
Tako razmišlja srpska pseudoelita čitav XX vek i tako nalazi opravdanje da izvede svoj narod na klanicu jer zna da će taj naivni i dobroćudni narod, koji brzo zaboravlja, nasesti na propagandne trikove i da će, ništa ne pitajući, zadojen velikim svetskim idejama o pravdi, jednakosti i slobodi, pristati da suludo gine za tuđe interese.
Takvih slučajeva u našoj istoriji je bilo mnogo i nikada se nije desilo da srpska pseudoelita donese odluku na osnovu nacionalnog interesa, koji je promišljen stvaranjem dugoročne vizije i strategije razvoja države i naroda, već su odluke donošene iz ličnih interesa, na osnovu podaničkog odnosa prema obaveštajnim službama velikih sila, na osnovu ličnih očekivanja, narcisoidne potrebe da se pokaže, provincijalne želje da se bude neko, inferiornosti, dinarskog mentaliteta i večite težnje da se pobegne iz toga našeg panonskog blata, iz tog siromaštva i nemaštine, beznađa i kolektivnog ludila. Trošila je čitav jedan vek srpska politička pseudoelita sve nacionalne resurse, ginuli su Srbi ne razmišljajući, gubili smo najbolje naše ljude u ratovima i ideološkim čistkama, proterivani su ljudi, osuđivani, slani u zatvore i logore samo zato što drugačije misle, iseljavani su i deportovani, gubili smo teritorije, gubili smo budućnost zbog opsednutosti prošlošću i svakakvim mitovima i predrasudama, nestajali smo u opštoj sprdnji, zajebanciji, svađi, podsmevanju i međusobnom nadmudrivanju neznalica i pokvarenih ljudi, samo zbog toga što nismo imali dovoljno snage da otvoreno progovorimo o nama samima i da tu pronađemo glavne uzroke naše propasti.
Za sve što nam se dešava nisu krivi no Vatikan, ni CIA, ni zavera velikih sila, nisu krivi ni Slovenci, ni Hrvati, ni muslimani, niti Šiptari, za sve što nam se dešava krivi smo mi sami. Krivi smo što smo podržavali i birali sopstvene dželate. Krivi smo što smo ćutali i pristajali da nas vode barabe, skotovi, politički ološ, prevaranti i neznalice kojima smo neizmerno verovali. Krivi smo što se nismo pobunili, što smo čekali da to neko drugi uradi za nas, da nam donese pravdu, slobodu, novac i bolje uslove života. Krivi smo što su mogli da nas potkupe za male privilegije i što smo pristajali na njihove manipulacije.
Šta se danas promenilo? Ništa. Samo su se likovi i ideologije promenile. Sve ostalo je isto. Isto podaništvo, isto ulizištvo, ista potkupljivost i strah. Svako čeka da neko drugi reši problem za njega. Svako čeka da se problemi reše sami.
Ali problemi se sve više nagomilavaju. Nesreća tek stiže. Tržišni fundamentalisti potpuno rasprodaju nacionalne resurse. I svi ćute. Očekuju da ih neko drugi spreči u tome. Ko da ih spreči? Oni su plaćeni da nas unište. Njihov zadatak je da slome privrednu kičmu Srbije.Građani Srbije ćute i gledaju kako se rasprodaje država. Kako ćemo živeti kada se sve rasproda ? Od čega ćemo živeti kada sve rasprodamo strancima? Gde će naša deca da rade? Ima li odgovora? Srpska pseudoelita ćuti jer učestvuje u pljački. Neko je član stranke, neko je konsultant tajkuna, neko smatra da pobuna ne donosi nikakve koristi, neko se plaši da ga otkriju u korupciji, nekome je dobro i ne želi nikakve promene. Svako ima neke svoje interese. Svako ima svoje lične kombinacije. Samo Srbija i dalje propada. Samo Srbi nestaju kao narod. Ako hoćemo nešto ozbiljno da promenimo, onda moramo da otvorimo javnu raspravu o nama samima. Moramo otvoriti medije za sve građane i pozvati ih da, bez cenzure i zadrške, odgovore: šta da radimo i kako dalje? Niko ne sme da bude izuzet. Niko. Na sud istorije treba pozvati sve aktere naše nesreće. Nikome se ne sme biti preskočen. Ne zbog njih, nego zbog nas samih.
Moramo, napokon, da se naučimo pameti. Moramo da srušimo sve lažne mitove o nama samima. O nama kao junacima, ljubavnicima, stručnjacima i političarima oko kojih se svet okreće. Moramo da srušimo sve nacionalne predrasude koje su nam odnele najbolji deo nacije. Samo tako ćemo doživeti katarzu. Samo tako ćemo ispraviti grešku koja je učinjena posle petooktobarskog prevrata. Istu grešku koju smo napravili 1918. ili 1941. ili 1989. ili 1999. godine.
Kada utvrdimo gde smo pogrešili, onda možemo očekivati ozdravljenje.To je jedini način da pronađemo izbavljenje. Jedini način da se spasimo. Zato nam je potrebna demokratija. Vladavina partijskih oligarhija produžava našu nesreću. Građani su toga svesni i zato više od 60% želi da apstinira na izborima. To je nastavak naše agonije. Nema napretka ako se ne obračunamo sami sa sobom. Nema katarze ako se ne razgovara otvoreno.
Zato tražim otvaranje državnih medija. Oslobađanjem medija i otvorenim razgovorom o svim važnim nacionalnim pitanjima doći ćemo do otrežnjenja nacije. Pojaviće se neki novi ljudi koji će nositi neke nove ideje. Tržišna utakmica će tek tada početi. Građani će birati najbolje. Tako nastaje elita. Elita koja ima viziju i strategiju. Elita koja se žrtvuje. I tako se pobeđuju nesreće.
Objavljeno u listu Tabloid 21.09.2006. pod naslovom Krivac je u ogledalu
