Početna Sadržaj Osvetljenja Vučinić M. Marinko: Sreten Ugričić kao demistifikator srpstva

Vučinić M. Marinko: Sreten Ugričić kao demistifikator srpstva

742
0
SHARE

Najveći i najdramatičniji izazov za svako stvaralaštvo a samim tim i za književnost sastoji se u tome da se sirovi prizori svakodnevnog života transponuju u umetnički i litrarnim sredstvima oblikovani svet. Kada se desi da život nadmaši i prevaziđe literaturu onda se nalazimo na ogoljenom prostoru isprazne politizacije i trivijalne pamfletistike. To je ona stalna borba protiv banalnosti o kojoj je govorio Danilo Kiš. Preoblikovati život u novi, nepoznati i zavodljivi svet literature, to mogu samo pisci koji ne koriste književni izraz da bi u stvari pisali politikantske traktate pokušavajući da ih preimenuju u visokoparnu“metafizičku „ literaturu sazdanu od tzv. deemistifikatorskog pristupa stvarnosti. “Tačnom rečju neutralisati pritisak istorije na svest i dušu, preobratiti tegobu u duhovni obrazac:to je sve što književnost hoće i može. Ili ćemo izrazom savladati pritisak, pokazati ga u odnosu prema ostalim, smrtnim i prolaznim ljuidskim iskustvima, ili će nam nadljudske sile zalediti reč u grlu i učiniti nas lutkama na svojoj pozornici“. Ovim rečima Mića Danojlića je ocrtao složen i protivrečan odnos književnosti , istorije, politike i stvarnosti. . Sa ovim izazovom se verovatno susreće svaki ozbiljan pisac, a sudeći po obimu teksta i pretencioznom fikcionalnom pristupu , nije mu odoleo ni Sreten Ugričiću u romanu- nefikciji Neznanom junaku.

O ovoj knjizi se ne može govoriti samo kao o literarnoj tvorevini jer je ona to najmanje, više se može iščitavati kao posebna vrsta politikantskog pamfleta koji se uklapa u uspostavljenu ideologiju u kojoj se Srbija tretira kao zemlja van civilizacije i modernog sveta a Srbi kao varvari i mitomani. Ovom knjigom ta vrsta ideologije treba da dobije i svoj kanonski književni oblik. Sam pamflet je kako to kaže Mića Danojlić“poštovanja vredan književni rod, u kojem su se ogledali Luter, Paskal, Tomas Mor, Marks, Milton, Berk, Didro, Laza Kostić i Krleža. Ako su toliki vrsni posezali za ovim žanrom da bi izrazili šta osećaju i misle, zašto bismo mi u o0bvom našem veku i u našiem prostoru ovakav oblik morali izbegavati“. Ali ovde se ne radi o pamfletu kao književnom žanru već o težnji da se autorva politička i ideološka stanovišta pretoče u literarni oblik. Međutim u svojim namerama on je dostigao samo nivo osrednje političke pamfletistike jer se u ovom rogobatnom romanu poduhvatio zadatka koji pravazilazi njegove stvaralačke dosege.

Pisac koji je nedavno izjavio da je Gavrilo Princip veći terorista od Osame Bin Ladena nastoji da dokaže da „ Principi ne veruju životu

Kao i obrnuto:život ne veruje principima.

Izneveriti i biti izneveren, u tome je stvar

Princip isključenja drugog:terorizam. Ako morau da stradaju nevini neka

Neka stradaju. Princip isključenja prvog

Bog ćuti.

Ali Sreten Ugričić neće izneveriti sebe jer suočava veoma principijelno atentatora Gavrila Principa sa strašnim islednikom iz carske Vijene ali i sa Bogom. .

Kako češ, dete moje, pred strašnog islednika iz carske

Vijene?

Princip ćuti

A kako češ pred Boga ? Trudnicu si usmrtio.

Princip ćuti.

Ćutiš, čutiš-kaže anđeo- ali ja od tebe neću otići

Teraćemo se sto godina.

Sad je Диктатор u drugom telu i tu kao da je oduvek bio, to je jedina

istina Србија, ništa drugo nije važno, atentata kao da nije bilo, sve u

najboljem redu, miru i poretku, zbrinuto, spaseno, blagosloveno,

nepobedivo“.

I kako to trpljenje i ćeranje izgleda u interpretaciji Sretena Ugričića, trpljenje i zaborav kao metafora istorijskog usuda Srbije. U ovoj knjizi se autor pozabavio i sletanjem i nebom Србије na kome nema nikakvih zvezda pa ni priručnih. Ali zato se može na stranicama ovog levitirajućeg pamfleta pročitati da se putnicima želi što kraći i prijatniji boravak u Србији. “ Preporučujemo da odmah stavite maske za kiseonik i pročitate zanimljivu brošuru o rezervatu netaknute divljine, bezobzirnosti, nepojamnosti, neisvesnosti i varvarstva. Veličanstvena oaza nepatvorene diktature u želucu Evrope. Roditelji treba da stave maske sebi, pa tek onda deci. Tako se odrasta najbrže, bezobolno i s najmanje rizika“. U toj bezobzirnoj oazi varvarstva, posebnoj piščevoj anti-utopiji naročito je važno da se nema nikakav identitet jer, „ identitet znači odreći se slobode. Identitet znači svrstavanje, pripadnost. A pripadati znači predati se, znači ropstvo, znači pokornost, znači imati gospodare. Ko hoće identitet, neće slobodu. Ko ima identitet, nema ništa više, baš ništa“. Ovo je jasno ideološko određenje pisca koji neuspešno pokušava da svoje ideološke i političke stavove obavija u literarnu oblandu kako bi nam pokazao svoju beletrističku veštinu oneobičavanja . Ali daleko je on od te plemenite stvaralačke kovine jer njegovi politički stavovi i ideološki obrasci neprestano odnose prevagu u tekstu koji on svesrdno pokušava da učini literarnim. To se može videti i u njegovim jasno profilisanim ideološkim stavovima. “Srbi žive u reverzibilnoj komi, ne poštuju istinu- kaže Luda svom Диктатору-To je, misli se ovde, naivnost, glupost i nemoć, ako se oslanjaš na istinu i zavisiš od istine. -Zašto se mučiti oko istine i obazirati se na istinu- nadovezuje se Диктатор- kad može kroz prste i niz dlaku, kad postoje talovi, prečice, zaobilaznice, linije manjeg otpora. . . – Ali kao što znate premudri Диктаторе naš , s istinom ne možete biti u srodstvu , niti u talu. Istina nije ni srpska ni antisrpska-Kako to? –pita Диктатор. – Do istine se ne može prečicom, ne može tek tako. Istina ne gleda kroz prste. I pošto tako stoje stvari, Srbi su uvređeni činjenicama i argumentima ovoga sveta, u stvari, uvređeni su posledicama svog ponašanja u takvom svetu , a ne nekavim nepravdama koje trpe od drugih, zlonamernih i opakih, kako vole sebi da predstave stanje stvari i kako voli da im svet predstavi njihov obožavani Диктатор. Srbi su veoma uvređeni što nije po njihovom-zaključuje Luda-što je posledica njihovog stava i ponašanja tako bolne. Srbima svašta pada na pamet- sve, samo ne da bi možda bilo bolje da ipak promene svoj odnos prema istini. Srbi ne shvataju da ne poštujuući istinu ne poštuju sebe“. Ali Srbi imaju sreću što se Sreten Ugričić koristeći lik Lude poduhvatio spisateljskog posla da Srbima konačno i jasno kaže da oni ne vole istinu i da zato robuju raznim Principima koji ih samo vode u dalju nesreću i pogibelj. Tek kada budu prihvatili istinu o svojoj varvarskoj i zločinačkoj prirodi moći će Srbi da uđu u posvečeni krug civilizovanih naroda. Ali postoji još jedan izuzetno važan uslov. Moraju definitivno da se odreknu identiteta i nacionalne pripadnosti, jedino tako mogu pokazati da su ipak počeli da i oni vole i cene istinu. U pseudo literarnoj projekciji Sretena Ugričića Srbija se neprestano kreće između nastajanja i nestajanja ali je sveprisutan jalov i nemaštovit pokušaj da se obavi demitologizacija srpske istorije. Kako to izgleda u njegovoj izvedbi može se videti u nekoliko navedenih rečenica. “ A na paradi, pokretnu platformu u bojama srpske zastave vuče dvanaest rumenih krmača, na čelu s divljim veprom uvrnutih žutih kljova, Диктаторовим ljubimcem. Slavi se dvostruko i Vidovdan, najveći srpski praznik i SSA, stogodišnjica sarajevskog atentata“. Ovo su upravo redovi koji pokazuju svu stvaralačku nemoć autora ove zbrkane knjige, on ne može da se svojim literarnim umećem uzdigne i uzvisi iznad svog sitnog i prizemnog ideološkog opredeljenja, on i ne krije da pokušava da svoje ideološke prokecije i političke opsesije pretoči u kakvu-takvu literaturu. Ali, nedostaje majstorska ruka, ona čudesna stvaralačka sposobnost da se rečima udahne literarna vrednost i smisao. Ovde osim ogoljene i isprazne politikantske pamfletistike ne ostaje ništa. Autor ne propušta da nas uputi u veliku tajnu da su“ ljudi u Srbiji osuđeni na milost i nemilost srpstva. Građani Србије osuđeni su na milost i nemilost Србије. Samo je Диктатор s one strane sveprožimajuće kobi. Dovoljno je što živiš u Србији pa da razumeš šta znači biti u nemilosti, u nepatvorenoj nemilosti sudbine i smisla. “. Srbija je po autoru ovog nepostojeće-postojećeg romana obuzeta i opsednuta sveprožimajućom kobi srpstva i ne može da se pokrene iz reverzibilne kome, nemilosti sudbine i smisla. Ništa drugo nije ni zaslužila jer se nije na vreme odrekla svog postojanja. Ali to nije kraj ideološke inspiracije našeg autora. On nam pokazuje da može da ide i dalje u beskompromisnoj pseudoliterarnoj karakterizaciji srpstva . “ Srbi vole da su na tablicama kvaliteta života u društvu s Afrikancima, a da pobeđuju Nemce kad god stignu, o tome da i ne govorimo. Srbi baš vole da budu mitski narod, nema šta. Izgleda da što je Србија više Србија, što je Србија totalnija u svom biću i u svakom svom vidu i ospoljenju, to je malodušnija , lakorukija, to je bezbrižnija u pogledu posledica koje totalnost srpstva nosi“. Autor je očigledno u ovoj knjizi sebi postavio veoma zahtevan ideološki zadatak da preispita i demistifikuje sve pogubne posledice totalnosti i totalitarnosti srpstva i da nam ukaže da živimo u začaranom krugu mitomanije i održavanja nacionalnog identiteta. A Sreten Ugričić nas poziva da se oslobodimo totalnosti srpstva i robovanja nacionalnoj pripadnosti kako bi mogli da se na vreme priključimo nekom nadolazećem svetu u kome čovek neće živeti ni u telepatskoj vezi sa svojim identitetom , tradicijom i sećanjem. Biće konačno slobodan

Ugričićev Neznani junak stigao je naravno i na Kosovo. On se pita ko skrnavi spomenik na Gazimestanu i daje nam sasvim očekivani odgovor“ Ti, Neznani junače. Poslušao si knežev nalog i došao si , tu si, živiš na Kosovu, gde bi drugo nego tu. Ali nijednog više Srbina nema s tobom. Bili su tu svi, četiri miliona duša, ali samo jedan dan, bili i otišli. Pa i ti da odeš, ne možeš. Šta mi preostaje, misliš, nego da na spomeniku crnim sprejom ispisujem: OVO NIJE KOSOVO“. Ovo je sasvim očekivana ideološka završnica ove nefikcione knjige. Kao da ona i pisana da bi autor izneo svoje mišljenje da Kosovo više nije u sastavu Srbije, to je još jedan njegov prilog demitologizaciji i de-totalizaciji srpstva koje je još uvek opsednuto ognjištima, teritorijom i nacionalnim identitetom. Ona će svakako biti dočekan sa ushićenjem od strane onih koji bi želeli da Srbiju dekontaminiraju i denacifikuju. Jer je Sreten Ugričić već označen kao „Savršeni antipod svemu što glavna intelektualna struja ovdašnja ispovedas. On ne pristaje na neupitni govor o kolektivnim identitetima, odbija opšta mesta državotvornog zanosa, izbegava ucene zajedništva, sebe uopšte ne mazi a sve to izaže nenametljivoj, ali sveprisutnoj ironiji. Nema svetinje, nema nedodirljivog mesta. U Ugričićevom slučaju subverzija je lek. Svaki je lek, međutim, pomalo i otrov“. Za pisca je najvažnije da ostvari subverzivnost u svom literarnom stvaralaštvu a u ovoj knjizi Sreten Ugričić je samo uspeo da do kraja obznani svoje ideološke i političke stavove. Od literature tu nije ostalo ni traga. Kakva je inače situacija u našem književnom životu ne bi se iznenadio kada bi ova knjiga bila proglašena za literarni obrazac moderne i liberalno-demokratske Srbije. A i književne nagrade neće izostati.

19 Maj 2010 Vučinić M. Marinko

 

SHARE