Na srpskoj sceni je kancerogeni kreditni triling koji čine NBS, Trezor i banke. – Realno pozitivne kamate na vrednosne hartije NBS i Trezora navode banke da kreditne plasmane preusmeravaju u sigurne „niše” i time još više zaoštravaju nezadovoljstvo privrede
Vođene sigurnom dobiti, minimumom rizika i lakom špekulativnom zaradom, banke su se u 2009. okrenule kupovini državnih hartija od vrednosti a manje klijentima. Razlozi za „prepakivanje” kreditnih portfolija leže u podatku da su dvonedeljni repoaranžmani sa Narodnom bankom Srbije za banke plasman „super posao”, s obzirom da za njih nisu potrebna nikakva rezervisanja za potencijalne gubitke, kao kada daju zajmove preduzećima i građanima.
To je po oceni dr Branka Živanovića, profesora Beogradske bankarske akademije, pruzrokovalo devijacije novčanih tokova – tako što je nivo repotransakcija 4. decembra dostigao je 175,1 milijardu dinara dok je NBS na ime godišnje kamate trebalo da plati 14,2 milijarde dinara zaključno sa 18. decembrom. On je stava da je do smanjenja referentne kamatne stope u 2009. moralo doći znatno ranije.
– Na srpskoj sceni je kancerogeni kreditni triling koji čine NBS, Trezor i banke. A vidimo kako se provela privreda sa takvom samodovoljnom „trilateralom”. Repooperacije NBS su od oktobra 2008. rasle sa 77 milijardi na fantastičnih 168,5 milijardi dinara do kraja novembra. Istovremeno je od februara obim trezorskih zapisa porastao sa 1,1 na 93,3 milijarde dinara. Paralelno, banke su više nego skromno povećavale kredite privredi koji su rasli od početka 2009 – u januaru 660 milijardi dinara a u septembru tek oko 736 milijardi dinara. Za stanovništvo gotovo da i nije bilo povećanja cele godine i krediti su se držali na 380–390 milijardi dinara – kaže Živanović.
Da bi punila praznu kasu, i vlada je od početka godine počela da izdaje trezorske zapise čiji je nivo početkom decembra iznosio oko 93 milijarde dinara. Pozitivan efekat ove emisije na razvoj finansijskih tržišta potpuno je umanjen visokim rizikom zbog nelikvidnosti budžeta i daljim produbljivanjem zaduženosti države, kao i činjenicom da će znatna sredstva biti isplaćena u vidu kamate. Obaveza države po osnovu te vrste zaduživanja mogla je, kako ocenjuje, da bude manja da je referentna stopa smanjena u prvoj polovini godine.
– Realno pozitivne kamate na repooperacije i trezorske zapise preusmeravaju kredite banaka u sigurne „niše” i time još više zaoštravaju nezadovoljstvo privrede. Taj mehanizam otvara pitanje opravdanosti, jer je NBS na ime kamate u 2009. platila preko 150 miliona evra – ističe Živanović.
Za glavnu referentnu kamatnu stopu, NBS je odabrala repo stopu (na dvonedeljne repotransakcije), i tim instrumentom monetarno-kreditne politike centralna banka je htela da kontroliše svoj glavni cilj – targetiranu baznu inflaciju. Njeni pravi efekti su bili stabilizacija nacionalne valute i kontrolisanje neželjenih fluktuacija kursa, u čemu je u punoj meri uspela. Međutim, na drugoj strani je, smatra Živanović, dugo zadržavala precenjen kurs, otežavala kreditnu aktivnost i ponekad ozbiljno narušavala likvidnost makrosistema.
– Pridajući preveliki značaj ovoj formi „komunikacija” sa bankama, NBS je prouzrokovala i negativne posledice. Veći deo kreditnog potencijala banke su preusmeravale u neproduktivni i skup kanal prema NBS – napominje Živanović.
B. Dumić Politika 29/12/2009
