Početna Sadržaj Osvetljenja Srbiji ne treba vođa

Srbiji ne treba vođa

795
0
SHARE

U večini analiza naše aktuelne političke scene sve više je prisutna ocena da je Predsednik Republike Boris Tadić postao najmoćniji i najuticajniji centar i izvor moći i vlasti u našoj zemlji. Dovoljno je videti samo udarne novinske naslove u kojima se neprestano poziva Predsednik Republike da arbitrira u mnogim kriznim situacijama koje neprestano bujaju u našem društvu. Već se otvoreno konstatuje da je na delu polu-predsednički sistem, koncentracija vlasti u kabinetu Predsednika republike i sve izraženija njegova uloga kao neprikosnovenog presuditelja u održavanju teško postignute i veoma krhke političke ravnoteže.

Očigledno je da imamo jakog predsednika Republike koji često izlazi iz okvira svojih ustavnih nadležnosti i nastupa kao neprikosnoveni šef izvršne vlasti i s druge strane nejakog premijera i slabu vladu koja opstaje na svakodnevnim političkim dogovorima i stranačkim uslovljavanima i kompromisima. Zato i nije čudno što aktuelna vlada nema ozbiljan politički autoritet u našoj javnosti i društvu i nema mnogo manevarskog prostora za samostalno delovanje , jer predsedničke političke inicijative ovu vladu sve više potiskuju na političku marginu a uspostavlja se sve više i snažnije sistem u kome odlučujuću i presudnu ulogu ima Predsednik Republike kao garant teško uspostavljenog političkog jedinstva. Boris Tadić je nedavno izjavio da on ne može da prenese svoj legitimitet izabranog predsednika na neposrednim izborima na vladu i time joj ojača poziciju. Ali to od njega niko i ne traži jer je ustav jasno utvrdio princip podele vlasti ali i sistem odgovornosti za vođenje politike.

Zahtevi za uspostavljanjem političkog jedinstva postaju ponovo glavna okosnica našeg političkog jedinstva a sve češće se mogu čuti zahtevi za zbijanje redova i okupljanje oko odbrane državnih i nacionalnih interesa. Neprestano insistiranje na političkom jedinstvu i sabornosti samo je prečica i izgovor za uspostavljanje jedne i obavezujuće istine koja se ne može dovoditi u pitanje jer ona je utkana u neophodnu monolitnost našeg društva pred izazovima ekonomske i političke krize. To je najlakši put za uvođenje jednoumlja i kulta ličnosti kao derivata politike u kojoj se javlja jedan neprikosnoveni i neupitni centar moći i odlučivanja. Ne radi se ovde o grešci u sistemu i nepostojanju političke odgovornosti Predsednika Republike već o stabilizaciji funkcionisanja partijske države u kojoj je glavni centar političkog odlučivabnja izmešten iz Parlamenta i Vlade a partije se javljaju kao jedini i neprikopsnoveni izvori i poluge političke moći. Zato se i autoritet Predsednika Republike zasniva i na njegovom vođenju vladajuće stranke bez obzira što se njegov uticaj i legitimitet proističu iz neposrednih izbora . O tome je preciznu ocenu dao Vladimir Goati“ Njegova moć proizlazi iz činjenice da je izabran neposredno na izborima. Poslanici i drugi državni organi i funkcioneri su promenljivi partijski delegati. Stranka čiji je predsednik Boris Tadić predstavlja stožer koalicije na vlasti. Tadić ima uticaj na partiju, a onda posredno i na Vladu Srbije“. U tome je ključ moći , u spojenim političkim sudovima i jačanju partijske države kao garanta funkcionisanja sistema u kome se kao po nepisanom pravilu stvara jedan moćan centar vlasti bez obzira na ustavna ovlašćenja i ustavom deklarisanu podelu vlasti. To neprestano pozivanje na većinsku volju naroda na predsedničkim izborima predvorje je obnavljanja populizma , plebiscitarizma , a samim tim se javlja i već naša tradicionalna potreba za jakim vođom koji će nas izvuči iz političke i društvene krize. To je jasno svedočanstvo o slabom i razorenom društvu i nužnosti da ga neko vodi sigurnom i čvrstom rukom. Najgora posledica koncentracije vlasti u rukama jednog centra moći je neizbežno slabljenje društva i urušavanje političkog života i njegovo svođenje na privid i aklamatorsku podršku vođi i njegovi spasonosnim vizijama. Opasnost od iracionalizma u odlučivanju uvek je prisutna kada ne postoji snažan i funkcionalan mehanizam delovanja javnosti i kontrole vlasti . Kao da pouke Domanovića još uvek nisu prihvaćene u našem društvu, jer i danas možemo videti primere očiglednog udvorištva, podaništva i ulizištva kao nezaobilaznog uslova da se bude deo vladajuće dvorske svite , oligarhije i političke koterije. Klijentelizam u našem političkom životu je već odavno postao sastvani deo njegovog funkcionisanja. On se ispoljava i u pojavi kronizma, postavljanja na javne i državne položaje sopstvenih prijatelja. Srđan Šaper kao jedan od najbližih sardnika Predsednikka Republike je nedavno na sledeći način ocenio ulogu Borisa Tadića“Na čelu DS nalazi se čoveek koji među svim političaroma s pravom uživa najveće poštovanje građana Srbije. Predsdenik Tadić uživa i veliku podršku u svetu. Jedan je od 10 najuticajnijih evropskih političara po izboru evropskih novinara, najveća nemačka nagrada Kvadriga, sve su to svedočanstva njegovog ugleda, koji zapravo postaje što i ugled Srbije“. On na taj način pokušava da nam kaže da se Srbija poistovećuje sa imenom Predsednika Republike i da joj on pozajmljije svoj veliki politički ugled i uticaj. I Politika nije propustila priliku da pruži dokaz svoje nove lojalnosti . U izveštaju sa sednice Saveta za nacionalnu bezbednost u lirski intoniranom tonu opisuje se izlaganje Predsednika Republike“Nastup predsednika Tadića je bio ozbiljan, čak je u nekim trenucima pokazivao blagu ljutnju. Nezavisno od toga, trudio se da skupu da neformalni karakter, tražeći da se o svemu govori slobodno i otvoreno. Uvodno izlaganje predsednika imalo je u sebi dosta elemenata kasnijeg nastupa na državnoj televitiji, oko 21 čas. To je bio govor“didaktičkog sadržaja“ u kome je šef države političko-bezbednosnom vrhu izneo osnovne ideje, zahteve, ali i prekore koji su na momente bili veoma oštri. Ponovio je zamerke na račun ministarstva odbrane, koje su prekidane povremenim upadicama ministra Šutanovca. U taj nivo dramatizacije predsednik se nije mešao“. Ovaj izvešaj nam je pokazao očinsko i brižno lice Predsednika Republike koji i pored didaktičkih namer upučuje i oštre prekore stranama u sporu. Pored stvaranja svojevrsnog kulta ličnosti pogubne posledice ovakvog pokušaja uvođenja plebiscitarne vladavine je sužavanje prostora za ozbiljan društveni dijalog i krutičku rasprvau o najvažnijim izazovima pred kojima se nalazi kako vladajuća stranka tako i naše društvo. Sada se obnavlja praksa stalnog i obaveznog pozivanja stranačkih, državnih funkcionera ali i najokorelijih političkih skorojevića i novobogataša na reči i dela Predsednika Republike kao na univerzalnu političku potporu i protezu koja može nda nadomesti svu ispraznost i površnost aktuelne politike. Rečit je primer vlasnika PINK televizije Željka Mitroviča koji je u svojoj bahatosti i osionosti u Utisku Nedelje neprestano ponavljao da on samo sprovodi politiku Predsednika Republike i vlade u očuvanju radnih mesta.

Kada Predsednik Republike koristi razgovor u televizijskoj emisiji da bi rekao da ne postoji nijedan predlog ekonomista koji bi mogli biti od koristi vladi u koncipiranju odgovora na ekonomsku krizi i kada se posluži diskvalifikaciom stavova iz političkih analiza onda se već radi o nepostojanju uslova za poštovanja elementarnih uslova za kritički dijalog i raspravu. Govoreći i u funkciji Predsednika Demokratske stranke on je izneo stav da u stranci nema i ne može biti nikakvog talasanja ali i ni prostora za izdvojeno mišljenje bilo kog člana stranke. U Demokratskoj stranci zaista nema kreativnog i stvaralačkog talasanja i produkovanja novih političkih ideja i koncepcija i to bi terebalo da zabrine pre svega Predsednika Demokratske stranke , jer kada nema talasanja onda se stranka brzo pretvori u političku baru u kojoj opstaju samo podanici i klimoglavci. To je toliko puta viđeno istorijsko iskustvo ali se ono na našim prostorima neprestano ponavlja i to često kao farsa i kontrolisani haos.

Izgradnja demokratskog društva je dugotrajan i težak društveni i politički proces, u to se svakodnevno uveravamo. Ali da bi demokratija zaista bila stabilan i funkcionalan poredak ona se mora osoviti na osnovna i temeljna demokratska načela:poštovanje izborne volje građana, vladavinu zakona, podelu vlasti i odgovornosti, slobodu govora i kritičkog mišljenja, kontrole i omeđivanje vlasti zakonim i uticajem javnosti. Ovom društvu ophrvanom mnogobrojnim socijalnim političkim problemima ne treba vođa ni politički mesija već privrženost i odanost vrlinama i načelima demokratije i slobode, kako se „greška“ u sistemu ne bi pretvorila u pravilo. Svaki čovek koji teži što većoj koncentracihji i apsolutizaciji vlasti treba da ima u vidu reči Gaja Salustija Krispa „ I tako uz najveći položaj ide i najmanja sloboda“.

21 Januar 2009 godine Marinko M. Vučinić

SHARE