Zemlja siromaštva, gladi i nacionalnog ponosa
Piše: Branislav Jelić
Boris Tadić i ekipa, borili su se kao diplomatski lavovi za Kosovo. Bili su uverljivi kada je trebalo obrlatiti birokrate Međunarodnog monetarnog fonda. Nisu priznavali krizu ni kada je ceo svet poklekao. Neprestano i neumorno, privlačili su najatraktivnije svetske kompanije i zapošljavali silne radnike. Sve to, i još ponešto, dovelo je do epiloga: Srbija je postala zemlja u kojoj građani gladuju s ponosom, jer sve je lakše uz nacionalni suverenitet i svestranog vođu
Količina bede, jada, očaja, ljudskih drama, eufemistički, “podaci o standardu građana”, najbolji su pokazatelj šarmantno alarmantnog stanja u kome je 650.000 ljudi ispod ili na granici siromaštva, a skoro 700.000 građana bez posla. Svega 120.000 dece nema ni za mleko. Gorke plodove Demokratske stranke i njenog koalicionog potencijala, međutim, ne otkrivaju zlurade e-novine, već bliska vlasti, objektivna i pomalo hladna Gordana Matković, profesorka, doktorka, savetnica predsednika Srbije za socijalna pitanja i direktorka studija socijalne politike u neobično korisnom Centru za liberalno-demokratske studije.
“Siromaštvo se povećava od 2009. godine. Prema procenama za prvu polovinu 2010. godine, 650.000 ljudi ne može da zadovolji ni najosnovnije potrebe. Kada se računa apsolutno siromaštvo, uzimaju se kriterijumi Svetske zdravstvene organizacije, u smislu neophodne minimalne potrošnje hrane. Potreban broj kalorija ‘pretvara se’ u novac, i na to se dodaju minimalni troškovi za komunalije i higijenu. Govoreći u novcu, to je oko 8.000 dinara za jednočlano domaćinstvo mesečno, odnosno 22.000 dinara za četvoročlano. Svi koji troše manje od toga, spadaju u kategoriju siromašnih. Na tu brojku dodaje se i oko 250.000 ljudi koji jedva zadovoljavaju osnovne potrebe i vrlo lako mogu da padnu „ispod crte“, što se desilo 2010”, kalorično je objasnila Gordana Matković.
U najsiromašnije grupe spadaju: seosko stanovništvo, manje obrazovani, nezaposleni, stariji od 65, deca do 14 godina i višečlane porodice, što statistički prevedeno znači – praktično svi, osim onih srećnika koji su članovi stranaka, predsednici kojekakvih upravnih odbora, direktori državnih kompanija, direktori privatnih firmi koji su sticajem okolnosti i prijatelji, rođaci, ljudi od poverenja moćnih političara, raspoređenih po koalicionim feudima.
Da bi preživeli i istovremeno sačuvali državni integritet, suverenitet i udobne pozicije mnogobrojnih “lidera”, građani se odriču života dostojnog čoveka. Troškove skupe struje i besmileno skupih komunalnih usluga (pogledajte stavke koje plaćate) prestalo je da namiruje na desetine hiljada korisnika. Deca siromašnih roditelja nemaju za igračke, knjige za školu, za užinu, odeću, patike, izlaske, voće, meso, slatkiše, sladoled, čak ni za mleko. Dece u opisanoj životnoj kalvariji ima svega 120.000, što predstavlja skoro petinu od ukupnog broja siromašnih.
Gordana Matković je zabrinuta, naravno, ne zbog kolosalne srpske bede, već zbog moguće neracionalnosti izgladnelih građana: “Osnovno pitanje je da li ljudi mogu da procene kako bi se neko drugi, da je bio na vlasti u uslovima ovakve krize, sa njom izborio. To je pitanje zrelosti biračkog tela i mislim da bi bilo važno da ljudi pokušaju da procene razumom, iako u situacijama praznih stomaka često preovlađuju emocije”.
Ako kojim umobolnim slučajem građani procene da je otužni život koji vode, zapravo tek beznačajna epizoda u “Dolini suza”, da je beskrajno iznurivanje jedini put ka svetloj budućnosti, da razne palme, đelići, homeni, ljajići, mrkonjići, pajtići, dinkići, škundrići i ostalo rastinje, čine njihov najbolji izbor, taj jedan i jedini, neponovljivi i dragoceni život, odvijaće se kao i do sada.
To će biti provizorijum, jadno karabudženje, beskonačno natezanje, golo i puko preživljavanje u kome 60% mesečnih prihoda odlazi na elementarne životne troškove, na hranu i komunalije. Prema podacima Instituta za istraživanje tržišta (IZIT), nebeski narod, sasvim prizemno, na kupovinu hrane i sokova potroši 41,1% ukupnih mesečnih primanja, što je, zahvaljujući divljačkim maržama tajkunskih monopola, dva i po puta više nego što se za istu količinu proizvoda i usluga, u istom periodu vremena, potroše stanovnici Evropske unije. U državotvornom srpskom brlogu, prosečno tužno domaćinstvo izdvaja 0,7% zarade na obrazovanje, 4,4% za zdravstvene usluge i 4,5% za samozaborav, odnosno alkohol i cigarete.
Građanima Srbije, e-novine žele puno sreće u 2011. godini, jer će im biti preko potrebna ukoliko su voljni da prežive sve ovo i otpočnu život koji će se makar malo razlikovati od onog u zoološkom vrtu
