Najavljivanje marša za jedinstvenu Srbiju u Novom sadu u organizaciji nacionalnog stroja izazvalo je veliku buru u našoj javnosti . Radi se o organizaciji koja je u policijskim izveštajima već okvalifikovana kao deo šireg neonacističkog pokreta čiji je cilj da promoviše i širi ideje rasizma, antisemitizma i fašizma. Ona je inače postala šire “poznata“ nakon prekidanja Tribine o antifašizmu . Nakon tog incidenta pripadnici ovog pokreta i njihov lider bili su uhapšeni i osuđeni za izazivanje i širenje rasne mržnje i učešća u ovom incidentu. I sama najava njihovog ponovnog okupljanja pod geslom marša za jedinstvenu Srbiju i iznošenja stavova glavnog organizatora Gorana Davidovića koji sebe doživljava kao ubeđenog srpskog nacionalistu i odriče svaku vezu sa neonacizmom, pokrenulo je niz reakcija ali i otvorilo veoma važna pitanja našeg društvenog i političkog života.
Prvo se oglasio Nenad Čanak, predsednik LSV ultimativno zahtevajući da se ovoga puta organizuje fizički obračuna sa pripadnicima Nacionalnog stoja kako bi se definitivno razračunao sa ovom neonacističkom gamadi. On je takođe izjavio da „ su te grupacije omladina DSS-a sa lažnom ličnom kartom kao kojekakve paravojne formacije početkom prošle decenije koje je direktno kontrolisao Slobodan Milošević“. Ovaj njegov otvoreni poziv na konačni obračun i napad na članove omladine DSS-a, nisu podržali u svojim osuđujućim reagovanjima predstavnici ostalih stranaka u Novom Sadu.
Međutim, svakako je zanimljivo mišljenje Ivane Dulić-Marković koja s takođe oglasila u njenim za nijansu mekšim stavovima u odnosu na zahteve za definitivnim fizičkim obračunavanjima i likvidacijama sa neonacističkim ološem i bagrom. “Neonacistima nikako ne smemo dozvoliti da izađu na ulice, jer kao ih osvoje, eto ih na našim kućnim pragovima. Ukoliko oni slome vojvođansku multinacionalnost, slomiće i samu Vojvodinu“ kaže u svojoj izjavi ova radikalistički opredeljena funkcionerka stranke G17 Plus. Zar stvarno iko ozbiljan može tvrditi da grupa neonacističke gamadi može slomiti multinacionalnost u Vojvodini. Šta onda rade demokratske snage u ovoj pokrajini i koliki je njihov stvarni politički i društveni uticaj i značaj, ako je multinacionalnost tako krhka, da može da padne tako lako, pod udarima male grupe pripadnika Nacionalnog stroja.
Glavna politička i ideološka teza zagovornika radikalnog obračuna sa ovom grupom smatra da su oni samo vrh ledenog brega i da u srpskom društvu oni imaju mnogo širu i ozbiljniju podršku, ne pružajući pri tome neki ozbiljniji i validniji dokaz i argument, osim pozivanje na sporadične ekstremističke incidente koji se dešavaju u Srbiji. Kako je moguće da naši političari imaju tako malo poverenja u našu demokratsku javnost i demokratske institucije, kada pozivaju na fizičke obračune na ulicama Novog Sada.
U Proglasu povodom najave nacističkog marša Antifašističke Akcije Novog Sada se kaže “Pod parolom očuvanja Srbije perfidno se promofiše fašistička ideologija: Organizatori ovog skupa su dokazani neonacisti, , na čelu sa Goranom Davidovićem-Firerom, osuđenim na godinu dana zatvora zbog raspirivanja rasne , nacionalne i verske mržnje. Antifašistička Akcija Novog Sada smatra da je nacističko okupljanje sramota za Novi Sad i da predstavlja udar na antifašističke i slobodarske tradicije srpske Atine. Međutim, državni organi opet “žmure na desno oko“ i dozvoljavaju nacističku paradu stavljajući se na stranu zastupnika najmračnije ideologije u istoriji čovečanstva. “.
Zanimljivo je da se ovi predstavnici građanskih ideja i deklarisani antinacionalisti pozivaju na srpsku Atinu kada im je to u neposrednom političkom interesu. . I upravo ovako intonirano saopštenje ove antifašističke organizacije pokazuje otvorenu i neskrivenu političku manipulaciju kojom se služe samozvani antifašisti i pripadnici tzv. Druge Srbije kako bi dokazali da državni organi Srbije žmure na desno oko i podstiču i podržavaju kako oni to kažu sve dominantniju fašizaciju Srbije. Ne vredi što je u međuvremenu policijska uprava Novog Sada zabranila okupljanje pripadnika Nacionalnog stroja i njihov marš za jedinstvenu Srbiju a i gradonačelnica Novog Sada Maja Gojković se pridružila zahtevima da se zabrani ovaj skup. O tim činjenicama se ne govori u proglasu Anti fašističke Akcije, jer to njih u stvari i ne zanima, a geslo ovog pokreta glasi Protiv Fašizma svim sredestvima. Njihov je prevashodni cilj i politička namera da dokažu da u Srbiji preovlađuju desne snage koje ovoj zemlji podstiču i podržavaju najmračnija ideologija fašizma.
Dobro je što je skup neonacista zabranjen i to je učinjeno posle pritiska dela domaće javnosti i međunarodne javnosti kaže sociolog Mirko Đorđević i ne propušta da naglasi da u poslednjih petnaest godina sve više jača ideologija nacionalističkog tipa koja pogoduje cvetanju neonacističkih i klerofašističkih grupa koje se transformišu i pojavljuju širom Srbije. On je takođe izneo stav da je pojava fašizma i neonacizma u Srbiji vodenični kamen koji teško pritiska naše društvo, nespremno da se suoči sa sve otvorenijom i ozbiljnijom fašizacijom. Neizbežna i nezaobilazna Sonja Biserko se oglasila i ovoga puta, tvrdeći da je dobro što je neonacistički marš u Novom Sadu zabranjen ali je ukazala na ksenofobičnu atmosferu i brojne elemente fašizacije društva koji traju od dolaska na vlast Koštuničine vlade. “Zabrana skupa je reakcija koja je usmerena ka tome da se zadovolje uticajni međunarodni akteri. Država se, međutim, nijednog trenutka, nije odredila prema takvim grupacijama, već ih toleriše i upoređuje sa nekim organizacijama civilnog društva“, decidirano tvrdi Sonja Biserko.
Da li ona kao istaknuti ideolog tzv. Druge Srbije i liberalno demokratskih političkih krugova ima za ovakve tvrdnje bilo kakve argumente, osim njenih politikantskih impresija i ocena koje tako često iznosi u našoj javnosti. Veoma je indikatibvno da predstavnici tzv. Druge Srbije i zastupnici liberalno-demokrtaskih i građanskih ideja tako olako i bez velikog premišljanja podržavaju i zahtevaju zabrane skupova, konačne fizičke obračune i likvidacije, ali i često neprimereno kvalifikovanje nekih društvenih pojava kao manifestacija fašizma i neonacizma. Obično oni svoje ideološke i političke protivnike žigošu kao fašiste i neonaciste, smatrajući da na to imaju puno pravo jer su ono jedini ovlaščeni i dokazani antifašisti i borci za ljudska prava u ovoj zemlji. Koliko je samo puta Nova Srpska Politička Misao proglašavana za Novu Fašističku političku Misao, i niko se od tih toliko zabrinutih boraca za političku korektnost, poštovanje tolerancije i protivnika govora mržnje nije zapitao koliko ima istine u tako olako datoj ideološkoj kvalifikaciji jednog političkog i naučnog časopisa i njegovog sajta. To ne spada u domen njihovog interesovanja, njjima je jedino i prevashodno politički važno da dokažu da u Srbiji jača i posle izvršenih demokratskih promena ideologija nacionalističkog tipa, cvetaju neonacističke i klerofašističke grupe, da se stvara predominantno ksenofobična atmosfera i pojavljuju se sve brojniji elementi fašizacije društva, da je reakcija države samo usmerena na iznuđeno i nevoljno reagovanje kako bi se udovoljilo zahtevima međunarodne zajednice a da se država nijednog trenutka nije odredila prema naonacističkim grupacijama.
A šta predstavlja policijska zabrana skupa pripadnika Nacionalnog stroja i suđenje na kome su izrečene kazne za širenje rasne i verske mržnje nego jasno reagovanje državnih organa. Setimo se samo kako je izgledalo hapšenje pripadnika ove grupe, verovatno to nije moglo da zadovolji i odobrovolji ove antifašiste, trebalo je verovatno odmah na licu mest i po krtakom postupku likvidirati ovu fašističku gamad. Možda bi to bila prava reakcija države, ako bi dosledno slediia ideološku logiku i zahteve ove političke grupacije. Verovatno bi tako prva Koštunicina vlada pokazala da ne baštini i podržava fašističke ideje. Uostalom predstavnici Demokratske Stranke Srbije su u nekoliko navrata veoma jasno podržali osudu delovanja pripadnika Nacionalnog stroja.
Ali ni nova demokratska vlada u kojoj su predstavnici Demokratske stranke i stranke G17-Plus ne ispunjava njihove standarde antifašističke borbe jer je i ona otvoreno optužena da podržava sve brojnije elemente fašizacije našeg društva. Ovakve tvrdnje samo pokazuju da zagovornici liberalno demokratskih i tzv. građanskih ideja Druge Srbije ostaju puki i ostraščeni zatočenici svojih ideoloških simplifikacija i neprestanih pokušaja da Srbiju svrstaju u zemlju tamnog fašističkog vilajeta u kojoj je na pomolu vladavina totalitarizma . Čak se sve češće u javni govor uvodi kvalifikacija o autentičnom srpskom nacizmu. O ovakvoj ideološkoj konstrukciji najbolje svedoče reći istoričara Nikole Samardžića“Koštunica se, iz kukavičkog jajeta, izlegao u novog autoritarnog lidera koji se sa skromnom neposrednom političkom podrškom diočepao apsolutne vlasti i ekonomske moći-Njegov „ koalicioni kapacitet“ okupio je ovoga puta predsednika lišenog ozbiljnog političkih uverenja i njegovu očišćenu i ućutkanu stranku, Ilića i Dinkića i njihove unosne feude, poslušne radikale, crkvu koja osuđuje abortus a nagrađuje pedofilsko nasilje i paljanske medije. Ali vladajuća Srbija ponovo širi zadah minhenskih pivnica“.
Ovo je verovatno obrazac korektnog političkog mišljenjsa u tumačenju jednog od značaijnijih ideologa liberalno demokrtaske partije . Verovatno po njegovom tumačenju ni Predsednik Republike o premijeru Srbije da i ne govorimo) Boris Tadić nema iskrena i dosledna antifašistička uverenja kad je ušao u koaliciju sa političkim snagama koje su se izlegle iz zmijskog jajeta srpskog nacionalizma i nacizma, koji ponovo širi zadah minhenskih pivnica. Ovakvo “tumačenje „ dominatnog političkog duha u Srbiji samo pokazuje do koje mere su predstavnici tzv. Druge Srbije spremni da idu u politikantskim manipulacijama i političkim difamacijama i ideološkim diskvalifikacijama.
Popularnost socijal-demokratske partije pala je u istočnonemačkoj pokrajini Saksoniji prvi put u istoriji ponovo ujedimnjene Nemačke ispod je popularnosti neonacističke Nacionaldemokratske partije, pokazala je najsvežija anketa berlinskog instituta Fors. “Svedoci smo buđenja nacizma“, istakao je u Dokumentacionom arhivu austrijskog pokreta otpora (nacizmu i neonacizmu) u Beču: Ukazano je na raspravu koja se vodi u Mauterndorfu u salcburškoj regiji Luganu – da li bi Hermanu Geringu trebalo oduzeti titulu počasnog građanina. Gornjeaustrijsko selo Hazlah nema takav problem-odlukom meštana prošle godine je oduzeta titula počasnog građanina-Adolfu Hitleru. Evropski komesar za pravosuđe Franko Fratini je nedavno izjavio da novi antisemitizam ne buja samo u zemljama suočenim sa nacističkim nasleđem: Pogođene su članice EU u kojima je registrovan najveći broj jevrejskih i muslimanskih zajednica, a radi se o društvenim sredinama u kojima su nauticajnije libreralne političke snage. On je imenovao Italiju, Belgiju i Holandiju kao zemlje koje su suočene sa naglim porastom nivoa rasizma, između 25 i 40 0dsto. N ije imenovao jednu članicu u kojoj je porst definisan čak 70 odsto: Komentatori su prepoznali da se radi o velikoj Britaniji.
Porast neonacističkih i antisemitskih incidenata i nastajanje neonacističkih grupa zabeležen je i u zemljama koje su tek nedavno ušle u Evropsku Uniju – Mađarskoj i Bugarskoj. U objavljenom izveštaju Evropske agencije za temeljna ljudska prava „Rasizam i ksenofobija u članicama EU i dalje postoji veoma izražena etnička diskriminacija pri zapošljavanju, obrazovanju i u stambenom smeštaju. Rasističko nasilčje i zločini su zabeležili rast u osam zemalja Unije-Danskoj, Nemačkoj, Francuskoj, Irskoj, Poljskoj, Finskoj. U zemljama evropske Unije raste otpor prema građenju džamija u najvećim evropskim gradovima. Sve su ovo podaci i činjenice koje govore o rastućoj opasnosti od širenja rasizma, antisemitizma i neonacizam i u zemljama sa razvijenim demokratskim tradicijama . Da li to onda pretpostavlja da i ove zemlje možemo označiti kao društva u kojima se širi fašizacija kao relna i ozbiljna opasnost kako to inače uporno čine u svojoim kvalifikacijama kada je Srbija u pitanju uporno pripadnici naših liberalno demoktratskih političkih snaga.
Za Srbiju očigledno važe drugačiji kriterijumi i merila, ona se ne može posmatrati u kontekstu rasta neonacističkih snaga u samoj Evropi, jer se to ne može porediti, jer se u Srbiji izlegao specifični srpski nacizam koji postaje dominantna politička snaga u Srbiji podržavana od , ma koliko to paradoksalno zvučalo, demokratske vlade . Rasprave koje se u javnosti vode oko zabrane okupljanja pripadnika Nacionalnog stroja otvaraju najvažnije pitanje svakog demokratskog poretka. To je pitanje gde su i ko određuje granice demokratije, i ko daje demokratskom društvu toliko potrebni legitimitet. Granice demokratije se ne mogu uspostaviti tako što će samoproglašena politička grupacija liberalnih demokrata i antifašista dodeliti sebi ekskluzivno pravo da jedino ona određuje ko su prijatelji a ko neprijatelji slobode i demokratije. Upravo su oni ofva slučaj zabrane iskoristili da nam demonstiraju kao u preksi oni zamišljaju moguće granice slobode. Pored gesla kojim se rukovode da u borbi pritiv političkih protivnika dozvoljena sva , sredstva oni otvoreno zastupaju i stanovište da nema slobode za neprijatelja slobode.
Demokratija u Srbiji se sada nalazi u žrvnju dva suprotstavljena ekstremizma , liberalno-demokrtaskog i nacional-patriotskog , a svako ko pokušava da ukaže na potrebu uravnoteženog i odmerenog ratmatranja svih izazova pred kojima se Srbija nalazi se u nezahvalnom položaju da bude politički diskvalifikovan kao anti-demokrata ili kao nacionalni izdajnik. Najnoviji podaci o siromaštvu u Srbiji pokazuju da je više od 400. 00 dece pogođeno siromaštvom, po podacima UNICEFa 150. 000 dece je neuhranjeno, a 40 posto romske dece nema svaki dan obrok, . 400. 000 penzionera prima najniže penzije, a da siromašni mesečno troše menje od 6. 621 dinar. To je pravi vodenični kamen koji pritiska Srbiju , i od toga kako će biti rešavana pitanja siromaštva i sve obesnijeg bogaćenja sve manjeg broja ljudi zavisi kakva će biti i njena demokratska budućnost, ne potcenjujući pri tome opasnosti i izazove koji dolaze iz ekstermističkih političkih krugova.
4 Oktobar 2007 godine
