U medijskim i političkim borbama koje se nesmanjenom žestinom i istom takvom isključivošću neprestano vode u našoj javnosti , predstavnici građanskih političkih grupacija i stranaka kao i tzv. nezavisni intelkltualci uvek imaju pri ruci podobnu ideološku matricu i priču koju inače ponavljaju u nedogled u svakoj svakoj za njih zgodnoj prilici. To je svojevrsni ideološki perpetum mobile i okreće se uvek u istom smeru i služi istoj političkoj i ideološkoj potrebi. U protekloj godini smo imali nekoliko prepoznatljivih ideoloških matrica uvek spremnih da budu iskorišćene za vođenje bespoštednih političkih i ideoloških kampanja o Srbiji kao tamnom vilajetu,crnoj rupi i najneserećnijoj zemlji u Evropi.
Prvo smo mesecima slušali ideološku priču o restauraciji starog socijalističkog režima i povratku u devedsete godine, onda su usledile već dobro poznate tvrdnje o nesposobnosti i nespremnosti Srbije da se suoči sa prošlošću i osudom ratnih zločina počinjenih u ime srpskog naroda, a tvrdnja o nespremnosti i endemskoj nedoraslosti Srbije za modernizaciju je već stalna tema kao i ocena o neizlečivoj autoritarnosti i primitivizmu srpskog naroda i njegovoj nesposobnosti da se zbog svog populizma i nacionalizma rezolutnije uključi u proces evropskih integracija. U poslednjih nekoliko meseci u prvi plan sve više izbijala je tvrdnja o ubrzanoj fašizaciji Srbije i negiranju prava na slobodno mišljenje. Ideološka ocena o otvorenoj i sveprisutnoj fašizaciji u tumačenju ove građanske političke grupacije ne dovodi se uopšte u pitanje, po njima fašizam sve više postaje dominantna odlika našeg ukupnog političkog i društvenog života. Međutim, i ova ideološka priča je brzo istrošena i obesmišljena, zato je i bilo neophodno da se nađe nova i do sada neizraubovabna ideološka matrica i riogodna politička lozinka. I ona je uskoro nađena. Sadržana je u tvrdnji da u Srbiji sve više preovladava političko i ideološko opredeljenje i nastojanje da se ona pretvori u rusku guberniju. To je sada postala aktelna i pogodna ideološka mantra koja se sve više upotrebljava kao ideološka težnja da se Srbija prikaže kao zemlja koja se sprema da bez ikavih uslova i zazora jednostavno postane deo obnovljene ruske putinovske imperije. Pre ove ideološke ofanzive sledili su politički tekstovi koji se bave stanjem u Rusiji i političke diskvalifikacije koje su u velikoj meri sledile mišljenja i ocene izrečene i plasirane u štampi i medijima vodećih zapadnih zemalja a odnose se na ocene da je predsednik Rusije Vladimir Putin ordinarni diktator a da je savremena Rusija zemlja u kojoj se ne poštuju ljudska prava i elementarni demokratski principi. U našoj javnosti izeto je u poslednje vreme sijaset ovakvih i sličnih političkih ocena i disvalifikacija, ali sada apsolutno preovlađuju stavovi da zvanična politika Srbije nastoji da od naše zemlje načini rusku guberniju okrečući je sve više prema Istoku. Čak se ide dotle da se tvrdi da se želi poništiti demokratija i poštovanje ljudskih prava u Srbiji kako je to već učinjeno u Rusiji kojoj bezrezervno i gubernijski težimo. Ko iole ima predstavu o srpsko-ruskim istorijskim i političkim odnosima zna da su oni uvek bili veoma protivrećni i da se ne može govoriti o nekoj bratskoj idili. Zato je neophodno izbeći svaku slovenofilsku glorifikaciju ovih odnosa ali se ne može prihvatiti ni otvoreno nipodaštavanje ove velike i značajne zemlje koja ima svoju tešku i tragičnu istroriju ali i izuzetna dostignuća u umetnosti i kulturi.
Nesumnjivi su politički i duhovni uticaji koje je Rusija imala i vršila tokom istorije u Srbiji, ali govoriti danas o ubrzanoj rusifikaciji i gubernizaciji Srbije, kako to već čine predstavnici gradjanskih političkih i društvenih organizacija neprihvatljivo je jer nema jednostavno uporište u našem realnom svakodnevnom društvenom životu i delovanju. On je u potpunosti prožet zapadnom kulturom i civilizacijom i to je očigledna činjenica koju ne može da vidi samo onaj koji se rukovodi svojom ideološkom i političkom isključivošću i zaslepljenošću.
Navešćemo samo nekoliko upečatljivih citata kojj će nam najbolje ocrtati ovo stanovište o opasnosti da Srbija postane ruska gubernija, o kremljizaciji,kolonizaciji i putinizacji Srbije. U svojim kolumnama i u radio emisiji Peščanik Nikola Samarđić jasno iznosi ovakvo stanovište. “Putinizacija Srbije odvija se istovetnom metodologijom. Ostaće,u međunarodnim odnosima, samo sporedan krak ruskog gasovoda ,kao nova , musava gubernija. I, u svakom smislu , bez Kosova. Ovako ćemo biti neka smrdljiva ruska gubernija, ali bez Kosova i sa granicama koje ćemo zatvoriti i prema Kosovu i prema susedima. Otvorićemo samo vazdušni most prema Rusiji, kao što se održavao vazdušni most 1948 i 1949 . između Zapadne Nremačke i zapadnog Berlina“. Vojin Dimitrijević je nedavno govorio u irtom tonu „To vidite,iz toga što recimo jedina zemlja za koju ste mogli da govorite da je bolja od vaše i da joj više pripadate nego svojoj zemlji bila je Rusija,Sovjetski Savez nekada,hteli smo da budemo republika u Sovjetskom Savezu, sad hoćemo da budemo gubernija. Prema tome kada vi proglasite da ste više Rus nego Srbin niko vam to ne stavlja na teret kao izdaju. To, voleti Ameriku više nego Srbiju, voleti više Francusku nego Srbiju, to je strašno,to je izdajniëki, a voleti Rusiju više nije. Navikli smo na to, to traje od 1945 godine“. I Mirjana Miočinović ne zaostaje u svojim ocenama“Preko Putina mi stvaramo konsenzus s najproblematičnijim idealima. Mi jednog stvarno notornog KGB-ovca , a u ovoj zemlji izleda više niko ne zna šta je to KGB i kakvi tu ljudi rade i šta oni rade,dakle,preko jednog notornog KGB-ovca koji je uništio prve proplamsaje demokratije u zemlji koja u svojoj istorji nije znala ni za šta drugo, do za razne verzije ropstva-mi njega proglašavamo svojim spasiteljem. Mi njegovu aroganciju policajca,koji bez zazora guši slobodu i nemilice uništava neistomišljenike,dakle,tu aroganciju tumačimo kao dokaz vladarske snage. Mi njegovu ucenjivačku politiku uzimamo za veštinu vladanja“.
Ovakav isključivo ideološki pristup pitanju savremene Rusije ne karakteriše samo ove naše zastupnike građanskih i liberal-demokratskih ideja već se on sasvim uklapa u širi kontekst pristupa Rusiji koji se inače može čuti u političkim analizama i ocenma u zapadnim liberalnim političkim i medijskim krugovima. Ovakav pristup nije bio prisutan u vrema vladavine demokrataskog predsednika Rusije Borisa Jeljcina kada je Rusija doživela veliki politički i ekonomski slom a pucanje tenkovima na ruski Parlamet nije tumačeno kao napad na principe demomokratieje i kršenje ljudskih prava. Činjenice govore da je do 2000 godine izneto iz Rusije bliuz 500 milijardi dolara. Državni budžet Rusije je u to vreme iznosio 30 milijardi dolara. Od 1992 godine do 2000 godine prirodno smanjanje stanovništva dostigao je broj od 6,8 miliona ljudi. Tada je Boris Jeljcin proglašavan za heroja ruske demokratije i slobode. O ovom aspektu ruske nedavne političke istorije pisao je poznati ruski teretičar Aleksandar Panarin“ Kriza 1998. godine označavala je da vladajući vrhovi društva nikasko nisu bili zainteresovani za ekonomsku stabilnost Rusije u bilo kom njenom obliku-sovjetskom,antisovjetskom,liberalnom,postliberalnom i tome slično. Njima je i trebala slaba i demoralisana Rusija. Kredo nove propagande je- do krajnosti zgusnuti negativ. Liberalna propagandna sredstva masovnog informisanja obrušavaju se na nas svojim svakodnevnim negativnim reportažama i uveravaju nas,da u prostoru“ove“ zemlje i kulture, u zoni obitavanja“ovoga naroda u principu ništa pozitivno ni ohrabrujuće ne može da se dogodi“.
Međutim najnoviji pokazatelji ukazuju nam da se savremena Rusija ponovo uzdigla do mesta koje joj u međunarodnim odnosima objektivni i pripada. Ona je danas zemlj čiji se glas mora slušati i uvažavati. Rusija danas ima 470 milijardi dolara deviznih rezervi u svetu, najveće devizne rezerve u njenoj istoriji, a danas je treća u svetuj. Njen devizni dug je smanjen i iznosi 47 milijardi dolara. Rusija ima stopu ekonomskog rasta od blizu osam odsto, i postala je zvanično osma privreda na svetu. Poboljšan je standard građana i smanjen broj siromašnih stanovnika Rusije, iako dosta raspprostranjeno siromaštvo ostaje i dalje najveći problem Rusije. Sve su ovo neumoljivi podaci koji dovoljno jasno pokazuju zašto Vladimir Putin uživa veliku podršku u Rusiji. Očigledno je da jaka država Rusija koja se vratila na međunarodnu scenu ne odgovara interesimna SAD i vodećim zemljama Zapadne Evrope, ali to ih ne ometa da ulažu svoj kapital u ovu zemlju koja je i najveći trgovinski i poslovni partner upravo zemalja Evropske Unij( bez obzira što u njoj nema demokratije a krše se i masovno ljudska prava). Tek u snažnoj i ekonomski stabilizovanoj Rusiji može se odvijati proces dalje i dublje demokratizacije i liberalizacije ruskog društva. A to vreme neumitno dolazi.
Ideološka kampanja koja se odvija već dužre vreme o tzv. gubernizaciji Srbije nema nikakvo uporište u realnom životu jer svi društveni i ekonomski pokazatelji govore jasno svedoče o tome da je Srbija pre svega okrenuta Zapadu. U EU izvozimo 56,8 odsto našeg izvoza, a da odatle uvozimo 55,2 procenata. Uvoz iz Rusije za prvih devet meseci prošle godine iznosio je 14 posto našeg ukupnog uvoza, a izvoz 4,6 procenata. Sadašnji povoljan odnos našeg naroda prema Rusiji rezultat je njenog principijelnog političkog stava u odnosu na odbranu međunarodnog prava i to u vreme rešavanja statusa Kosova. Pored istroijskih, društvenih i duhovnih veza iz naše prošlosti ovo je jedan od svakako najznačajnijih razloga za naše „okretanje“ prema jedinom savezniku među velikim i uticajnim zemljama. Iz ove činjenice izvlačiti dalekosežne ideološke ocene o boljševizaciji, putinizaciji i rusifikaciji Srbije spada u poznati ideološki arsenal naših pre svega neprincipijelnih političkih borbi i politikantskih kampanja, koje samo služe za pridobijanje političkih poena. .
Činjenica je da Srbija sada ima značajnog i uticajnog saveznika u sistemu međunarodnh odnosa i to posle gotovo dve deccenije. Zar Srbija treba da se odrekne pomoći i podrške Rusije u Ujedinjenim nacijama kako bi naši liberalni demokrati mogli da kažu kako Srbija ipak ima neke šanse da se primakne Evropi. Naš odnos prema Rusiji još jedan je je ozbiljan test političke zrelosti našeg naroda i svoditi ga na jednostrane i neargumentovane ocene o rusifikaciji i putinizaciji Srbije samo je izraz politički i ideološki motivisanih ocena koje nemaju nikavo stvarno utemeljenje u našem realnom političkom i društvenom životu. Ocene i kvalifikacije o stanju demokratije i poštovanju ljudskih prava u Rusiji mnogo je složenije i slojevitije pitanje nego što se to može videti u stavovima naših liberalno demokratskih i građanskih ideologa. Radi se o velikoj zemlji sa specifičnom političkom tradicijom i još složenijom kulturom i zato rasprava o političkim odnosima i procesima u Rusiji mora biti mnogo promišljenija,argumentovanija i ozbiljnija od ponavljanja nekoliko oveštalih fraza o demiokratiji i ljudskim pravima. Ovu specifičnost i posebnost političkog iskustva Rusije najbolje je nedavno izrazio Aleksandar Solženjicin“Demokratija se ne može nasadiiti kao poklopac. Ona može samo da raste kao što sve raste odozgo nagore. I mora pre svega da se razvija u malim prostranstvima“. Ovo upozorenje , slično mišljenju Monteskjea o demokratiju koja se najbolje razvija na malim prostransrtvima , svakao može važiti i za proces demokratizacije u Srbiji. Samo što mi već imamo jednu veliku prednost u odnosu na Rusiju, mi smo mala zemlja u kojoj postoje svi uslovi da se snagom naše demokratske i liberalne opredeljenosti ali i stvarnom i stalnom verom u demokratske ideale i načela razvije i stabilizuje demokratija. Evropa i Rusija samo nam mogu pomoći u ovom za naše građane i naš narod velikom i sudbonosnom civilizacijskom poduhvatu.
3. Januar 2008 godine
