Početna Sadržaj Komentari Srbi i Evropa

Srbi i Evropa

889
0
SHARE

Naš državni i nacionalni interes je da budemo članica EU. Ali ne kao Bugarska i Rumunija koje, zbog sve veće korupcije, ne dobijaju sredstva iz evropskih fondova. Koje su primljene da bi se ograničio ruski interes. Smatram da bi takav ulazak u EU uništio Srbiju. Jugoslavija je bila naš veliki promašaj. Bojim se da bi, ovakvim nakaradnim pristupom, EU bila naša grobnica. Srbi će se prvi odreći svog nacionalnog i državotvornog identiteta za bolje funkcionisanje federacije evropskih država. A kada finansijska kriza, o kojoj danas govori i špekulant Soroš, dobije svetske razmere, kada svetski finansijski požar spali sve iluzije i špekulacije, kada se nacije ponovo vrate svojim državama, bojim se da Srbi neće imati gde da se vrate. Srbija će izgoreti u toj svojoj naivnosti.

Srbi su evropski narod. Srbija je evropska država. Srbija mora da postane član Evropske unije. Srbima je mesto u zajednici evropskih naroda. I sve to nije sporno. Šta je onda problem? Glavni problem je kako to da izvedemo. E, tu postoje ogromne razlike. Lažni evropejci, predvođeni predsednikom Tadićem, marketinški šire iluzije o EU. Pristupanje evropskoj zajednici postalo je njihova jedina politička mantra. Strahom i manipulacijama oni opstaju na vlasti. Oni jedini tumače evropske integracije. Tvrde da jedino oni mogu da nas uvedu u EU. To je, naravno, politička obmana. Suština tih političkih fraza je da njihova politička oligarhija ostane i dalje na vlasti. Srbija da ostane nedemokratska i totalitarna država. Medijski mrak da proguta svaku naprednu ideju. Korupcija, pljačka, otimanje i bogaćenje tajkuna i njihovih političara da se nastave. A da građani budu sve siromašniji. I da čekaju spasenje ulaskom u EU. Jer, prema propagandi režima, kada uđemo u EU svi problemi se odmah rešavaju. Naše je samo da se učlanimo. I da prihvatimo sve što oni traže, jer oni bolje znaju od nas šta nama treba.

Lažni evropejci opasno obmanjuju sopstvene građane. Zavode ih pričama o blagodetima koji nas čekaju ulaskom u EU. Ako nemate zube i nemate pare da stavite nove, sve ćete dobiti ulaskom u EU. Zato glasajte za odnarođeni režim. Ako ste nezaposleni i imate male plate, nikakav problem. Ulaskom u EU dobijate posao i veliku platu. Vaše je samo da glasate za režim. I sve tako. Med i mleko. Nastavlja se petooktobarska propaganda režima o blagodetima bez velikog naprezanja i znanja. Hvalili su se da će donacije i dve multinacionalne kompanije rešiti sve naše problema. A šta ćemo mi da radimo? Ništa. Tačnije, samo ćemo ubirati poreze i trošiti. Epilog je katastrofalan. Prema zvaničnim podacima u Srbiju je došlo na ime donacija oko tri milijarde dolara od januara 2001. do avgusta 2008, ali je iz države na različite načine otišlo ili se otuđilo nepovratno 100 milijardi dolara. Živimo u okrutnom kapitalističkom svetu. Svako gleda isključivo sopstvene interese, koje nastoji da maksimalno uveća uz minimalna ulaganja. Dakle, kada uložite putem donacija u jednu siromašnu i korumpiranu zemlju svega tri milijarde, a izvučete 100 milijardi dolara, onda je to dobar biznis. Briselska birokratija će podržavati takav podanički režim. Svaka promena takve politike opasno bi ugrozila pljačku koja je u toku. Ništa ne treba da se menja. Dovoljno je da lakovernim i naivnim Srbima pričamo o boljem životu nakon učlanjenja u EU. Srbi su čudan narod. Prijemčivi su na takve slatkorečive laži.

Drug Tito im je vešto stavio jaram propagandim lažima o vlasti radničke klase. Socijalistička utopija vladala je samo na Brionima. Drug Slobo zamajavao je Srbe lažima o nebeskoj naciji koja je nastala direktno od ameba i pranaciji koja je prva sišla sa drveta. Nacionalna utopija je završena krvavim ratovima, pogibijama, iseljavanjima i gubitkom vekovnih teritorija. Drug Boris marketinški folira Srbe da sve njihove probleme rešava EU. Evropejska utopija doneće novo razočarenje Srbima. Postoji velika opasnost, ukoliko se valjano ne spremimo za EU, da konačno izgubimo i državu i naciju. Naime, Srbi su poznati po tome da dobijaju u ratu i da gube u miru. Otac nacije je to potvrdio. Istorijska ideja o ujedinjenju Južnih Slovena je dobra, ali to ujedinjenje u zajedničku federalnu državu je trebalo izvršiti na bazi unapred utvrđenih državnih i nacionalnih interesa. Znači, trebalo je napraviti računovodstveni konto prihoda i rashoda i na osnovu te matematike doneti valjanu odluku. Nažalost, umesto interesa i proračuna pobedile su emocije. Lični interes su samo branili kralj Aleksandar Karađorđević i mešetar Nikola Pašić. Slovenci i Hrvati su napravili državni i nacionalni proračun i izračunali su da im se više ispalti da uđu u zajednicu sa naivnim i neorganizovanim Srbima, nego da ih asimiluju razvijeni susedi. Ušli su u tu zajednicu da bi, kada dođe vreme, iz nje izašli. I u tome su uspeli. Moramo im odati priznanje na državotvornoj vizji i političkoj mudrosti. Srbi to nisu imali. Zapravo, istorijski gledano jedini državotvorni vizionar je bio Stefan Nemanja. Despot Stefan Lazarević je pokušavao da spasi šta se spasiti može. Knjaz Miloš Obrenović je imao dovoljno trgovačkog njuha da donese odluke koje su doprinele obnavljanju države. Sve posle toga je bila potpuna katastrofa.

Sadašnji vlastodršci su sluge briselske birokratije i referenti multinacionalnih kompanija. Oni se ponašaju kao okupaciona vlast. Ali nije problem u njima što nemaju istorijske odgovornosti i što su dušu prodali za procenat u poslu. Problem je u narodu koji takve političare bira. Istina je da smo sami krivi za tragediju koja nam se dešava i koja se, prema svim izgledima, nije još završila. Rasprava o usvajanju SSP sa EU i ratifikacija Sporazuma o gasnom aranžmanu sa Rusima pokazala je svu nemoć i neznanje političke kvazielite u Srbiji. Prosto je neverovatno kakvo je odsustvo zdrave pameti pri donošenju tako važnih političkih odluka. Ponekad mi se čini kao da niko od njih ništa ne čita, kao da ne razmišlja sopstvenom glavom, kao da napamet govore tekstove koji su im neki drugi napisali.

Recimo, toliko se govorilo o SSP-u u javnosti, toliko su se javni delatnici nadmetali u raspravi o tome da li da se prihvati ili da se ne prihvati, da niko nije ni obratio pažnju na neke neverovatne stavove u tom dokumentu. Stavove koji rečito govore o našem odnosu sa EU. Uprkos toliko hvaljenoj inegraciji naše privrede sa EU, koju navodno nudi Sporazum, integraciji koja nas spašava iz sadašnjeg stanja, u tom dokumentu piše nešto sasvim drugo. U članu 32. stav 2. se kaže “ako kumulativni izvoz proizvoda iz Srbije dostigne nivo od 115 odsto proseka računatog za prethodne tri kalendarske godine, u roku od pet dana će se sesti da se nađu zadovoljavajuća rešenja kako bi se izbegao poremećaj tržišta usled izvoza ovih proizvoda u EU“. Ali, to nije sve. Takva rigidna ograničenja nisu dovoljna pa se u sledećem stavu, istoga člana, navodi sledeće “Ukoliko u toku kalendarske godine kumulativni izvoz poraste preko 30 odsto u poređenju sa prosečnim izvozom merenim u poslednje tri godine EU može da SUSPENDUJE preferencijalni tretman koji se primenjuje na proizvode koji su doveli do porasta izvoza. EU će ga ponovo uspostaviti kada se otklone poremećaji u trgovini“.

Da li je neko od zvaničnika čitao Sporazum? Da li su ga preplaćeni eksperti čitali? Da li ga je opozicija čitala? Zašto niko o ovome ne govori? Zašto niko ne traži da se ovo izmeni? Ili niko Sporazum nije temeljno čitao ili su svi plaćeni da o tome ćute. Ne znam kako drugačije da objasnim ovo obmanjivanje javnosti. Šta taj vešto smišljeni stav znači? Vrlo kratko. Ako srpski izvoznici naprave kvalitetnu robu za izvoz, ako ispitaju tržište, ulože u marketing i nastupe kvalitetom i cenom na tržištu EU i ako potrošači EU počnu da kupuju naše proizvode, prekinuće se izvoz i suspendovati preferencijalni tretman jer se prekoračilo 115 odsto proseka izvoza u poslednje tri godine, odnosno ako kumulativni izvoz poraste 30 odsto proizvođač iz Srbije neće moći da izvozi svoju robu zainteresovanom potrošaču u EU jer to ne dozvoljava briselska birokratija. Tako piše u Sporazumu koji smo prihvatili. Nikakve primedbe nije bilo po ovom stavu. Zar je to slobodna trgovina? Zar je to slobodno tržište? Evropski kupac koji preferira robu iz Srbije neće biti u prilici da kupuje robu dok se ne pronađu zadovoljavajuća rešenja. Takvih uslovljavanja na drugoj strani nema. Odnosno, roba iz EU nesmetano i neograničeno može da ulazi u Srbiju, koja je bez ikakvih barijera i zadovoljavajućih rešenja, otvorila svoje tržište. Isti je slučaj i sa kapitalom iz EU koji je dobio sve mogućnosti kao i domaći kapital.

Logično pitanje se postavlja: zašto se EU ograđuje? Čega se plaši? Zar može proizvođač iz Srbije da sruši moćno tržište EU? Pokazalo se da je priča o slobodi tržišta laž. To su otvoreno rekle i nerazvijene zemlje na nedavnom sastanku Svetske trgovinske organizacije. Sastanak je propao. Razvijene zemlje raznim zadovoljavajućim rešenjima brane svoje tržište. I uvek će da ga brane. Njihovo bogatstvo je poteklo na pljačkanju nerazvijenih. To je odavnina. I tako će da ostane. Ko ne razume kako funkcioniše globalni svet ne treba da se bavi politikom. Ništa novo nisam otkrio. Nema slobodne trgovine na tržištu razvijenih zemalja. Slobodna trgovina se samo nameće kolonijama. Multinacionalne kompanije traže da nerazvijene zemlje otvore svoje tržište i da se njihova preduzeća sučele na tržištu sa moćnim međunarodnim korporacijama. Pobednik se unapred zna. Bogati postaju sve bogatiji, siromašni sve siromašniji. Zašto Srbija na to pristaje? Šta da radimo? Moramo da stvorimo državnu i nacionalnu viziju za XXI vek. Moramo da konkurencijom izaberemo najsposobnije koji će tu viziju da sprovedu. Srbija treba da postane članica EU kada prosečna plata bude 2.000 evra, a prosečna penzija 1.400 evra, kada 300.000 gladne dece bude sito i obučeno, kada iskorenimo kriminal i korupciju, kada obezbedimo zdravstvenu zaštitu za svakog građanina, kada napravimo puteve i pruge, kada naši vozovi budu išli 260 km na čas, kada ne budemo imali nezaposlene i inflaciju, kada otplatimo 30 milijardi dolara duga, kada. . .

Da li je to moguće? Jeste. Umesto da 7,4 miliona građana Srbije prave 18 milijardi evra BDP, moramo da pravimo 300 milijardi evra godišnje. Kada to ostvarimo, EU će nas moliti da im se priključimo. I mi ćemo ući. Ali uvek ćemo biti na oprezu. Ako bude nevolje, moramo biti spremni da prvi izađemo. Ne treba nam proširena Jugoslavija. Dovoljno smo se žrtvovali za tuđe interese. Moramo da branimo svoje. A Srbija je jedino naše utočište. Rezervnu zemlju nemamo.

Tabloid 163 2008-09-18

SHARE