Početna Tekstovi СРБИ 1903-1914 ИСТОРИЈА ИДЕЈА

СРБИ 1903-1914 ИСТОРИЈА ИДЕЈА

3955
0
SHARE

СРБИ 1903-1914

                                                 ИСТОРИЈА  ИДЕЈА

                                             Приредио Милош Ковић

 

 

У општој националној пропасти, када се урушавају све државне и грађанске институције, када годинама више умиремо него што се рађамо, када издајничка и тоталитарна власт распродаје последње ресурсе наше економске одбране и самомосталности, када се дуге колоне опљачканих, уморних, разочараних и повређених Срба усмеравају према границама Србије, бежећи из несрећне земље која нема никакву више историјску перспективу и будућност, када се уништава наш културни идентитет, када се Срби проглашавају за геноцидан народ и реметилачки фактор на Балкану, који сметају успостављању неолибералног колонијалног империјализма, када се медијски лоботомирају сви они који имају свој поглед на свет, који не пристају да буду постмодерни тржишни талибани, фундаментални терористи једне банкротиране Империје у растројству, када бриселски комесари и инквизитори прете и уцењују све оне који неће добровољно да уђу у мочварне концентрационе логоре и вавилонске куле, стандардизована мучилишта  за уништавање  и спаљивање националних држава и националних  идентитета; у том повампиреном времену када се наш мали, обичан и поштен човек нашао усред историјског тектонског рушења једне себичне, похлепне, саможиве,  испразне и бездушне потрошачке, западне цивилизације, која је поткупила и уценила српску малограђанску интелигенцију, великим парама и још већим обећањима, да се та наша паланачка и поводљива интелигенција одрекла свог српског порекла, да мрзе све што је српско, да се стиде што су Срби, јер то, према њиховом болесном уму, значи да сте дивљак, кољач, ниже биће, затуцани простак, геноцидни шовиниста, православни примитивац и да ту српску стоку, рају, разуларену хорду националиста, азијатских варвара, балканских сатрапа, убица, крвника и криминалаца, разбојника и бандита, хајдука, морају развијенији западни народи да, нема другог начина, ставе под санитарни надзор, у бодљикаву жицу, у гасну комору, да их набију на колац , за пример другима, непокорним народима, да их распну, да их изолују бриселским поглављима, бичем и стегама поробе, науче да поштују ред и закон, јер ти Срби никада ништа нису имали вредно у својој историју, него су увек били испрдак Европе, жуљ на снажној европској нози, крпељ у европском здравом телу, трн у здравом прсту,њихова држава је џунгла у којој живе канибали, краљоубице, византијски превртљивици, лопови и сецикесе, ти Срби никада ништа нису дали савременој цивилизацији, осим преваре, нерада, отимања, проблема и дивљања; у таквим трагичним историјским приликама, када су Срби постали Индијанци из трећеразредних холивудских филмова, које треба што пре устрелити да би се каубоји вратили својим забавама у салунима са лаким девојкама, појавила се једна књига која аргументовано, чињеницама, биографијама наших највећих мислилаца и стваралаца открива, апатичним и презадуженим Србима, да није све тако изгубљено, да нисмо најгори народ на свету, да нисмо тиква без корена, да има неке наде за нас, да постоје људи који су задужили не само Србију, него и читаво човечанство, људи који су припадали једном златном добу уздизања српства и људи који су , услед своје грандиозне историсјке улоге, успели  некако да стану у ову књигу СРБИ 1903-1914 – ИСТОРИЈА ИДЕЈА.

 

Каква историја идеја, гракћу бриселски малограђани из неотворених поглавља за слуђивање народа, срде се паланачки философи и комунистички слободни либерали, каква црна историја идеја у Срба, који су познати као примитивни и затуцани народ, који не пристаје да се модернизује, који беже од еуропског  цивилизацијског лоботомирања и који су умислили да су на почетку Двадесетог века, баш након крвавог краљевог убиства, чиме су доказали свој канибализам, читаву деценију имали у пракси најсавременију и најслободнију демократију у свету, док је на развијеном Западу увелико владао расизам према обојенима и женама.

 

Каква историја идеја?

Зар Срби имају било какве идеје?

Шта то пише у тој књизи о којој српска јавност готово да ништа не зна?

 

Када упитате Чика Гугла шта зна о тој књизи, онда ћете добити свега 4.990 резултата, назнака где је одржана понека промоција, али када укуцате  име једне силиконске српске певаљке, модерне старлете која претставља либерално-демократску политику курвања на све четри стране, макијавелистичко гутање свега и свачега само да се домогнете прагматично-материјалног циља, онда ћете видети да је њена познатост прешла 1,13 милиона резултата, што више и боље говори о нашој српској пропасти од свих бесмислених анализа преплаћених режимских  полтрона.

 

Шта то пише у тој књизи која има 861 страну?

Зашто је књига толико дебела?

Зар Срби имају шта да ставе у тако дебелу књигу?

 

Прво поглавље – Политичке идеје.

Срби и политичке идеје?!?

То је немогуће, вриште латинке комунистичког неолиберализма на промоцији својих застарелих идеја у Загребу и Сарајеву.

 

О чему се, бре, ту ради?

Погледајмо поглавља :

 

Демократија. Југословенство. Либерализам. Национализам. Социјалдемократија. Феминизам.

 

 

У поглавњу о Демократији, из пера Слободана Антонића, пише да је након Устава 1869. године у Србији удео бирача међу мушкарцима био између 80-90 одсто, што је двоструко већи проценат него у Британији тог доба.

Немогуће!

То је нека подвала, буне се уплашени еврофанатици, јер не могу да верују да је сељачка Србија, која се још ваљано није ослободила Османлија, имала двоструко већи демократски потенцијал од једне несумљиво највеће и најстарије  демократске перјанице Британије.

Лакејски мозак српских малограђана то не може да схвати, јер они верују у расистичке западне теорије о Србима као нижој и непросвећеној раси и добијају новац да ту мржњу шире у строго контролисаним медијима.

 

Истиче се у књизи, да су већ 1894. године  на српски језик већ била преведена нека најважнија дела за разумевање демократије од Токвила до Мила.

 

У периоду до Балканских ратова 1903-1912, за свега десет година, Србија је имала пет избора ( 1903, 1905, 1906, 1908 и 1912)  и променила је 16 влада, подвлачим, господо другови, ШЕСНАЕСТ ВЛАДА, што је јасно показивало да је политички живот био изузетно буран, демократичан и слободан, да није тада Србија имала премијера који формира владу три месеца, који све на свету зна и који ради за интересе страних обавештајних служби.

Такав полет у демократији прекинуло је, нажалост, избијање Првог светског рата и да се то није догодило, да Србија, после завршетка те кланице, није направила катастрофалну стратешку грешку да непромишљено уђе у југословенску федерацију, штитећи интересе Словенаца и Хрвата, на рачун својих, крвљу остварених националних интереса, сигурно би самостална Србија успела да постане једна од најдемократичнијих држава у Европи.

 

Знам да ће овакви закључци тешко пасти скоројевићима из Круга Двојке, паланчанима и дођошима, Брозовим либералним комунистима и сарадницима криминалног Земунског клана, који су читаву своју научну каријеру, политички ангажман и пословну спекулацију направили на превари, лажи и тенденциозном приказивању Срба као недемократског и непросвећеног народа, који су нанели више штете своме народу него сви они од којих ништа добро не можемо ни очекивати, јер грађанска пристојност, увиђајност и елементарна људска култура налаже да се о своме народу, који је изложен светској медијској харанги моћних, освајачких народа и њихових бездушних корпорација, само због тога што неће да се одрекне своје древне прошлости и што на сваком месту и у свакој прилици то припадање древној цивилизације истиче и показује, мора говорити историјска истина, ништа више од тога, само истина и истина, уместо што се прихвата у кникс поклону, поклечаваљем, колонијалне пропаганде лажи, које су, само у том Првом великом клању, однеле 1.247.435 српских живота, што је 28 одсто укупне популације или 63 одсто мушког пунолетног становништва је страдало, које смо изгубили за одбрану демократије, слободе и самосталности, што је светски рекорд у страдању једног народа, да би данас ти неолиберални узурпатори и плаћеници страних обавештајних служби распродавали ресурсе Србије за тепсију рибе и сатанизовали свој народ као геноцидан и варварски, коме морају да се наметну бриселске брњице како би се уцвељена и усахла Европа сачувала од даљег умирања и распадања.

 

Сељачка Србија је имала такво уређење да је огромна већина сељака поседовала сопствена имања,уједначене величине, док сопствену кућу није имало године 1895 свега 3,5 одсто сеоских породица.

Ради поређења, Енглеска и Велс су имали 1914. године свега 10 одсто породица које су имале свој дом, док 90 одсто породица није имало свој дом и плаћали су кирију.

Српско друштво је било уравнотежено и била је велика покретљивост унутар друштва, тако да су сељачки синови постајали државници и нова српска елита, школована на Западу, која се, након завршетка школовања, враћала у ту сељачку и сиромашну Србију да учествује у њеном уздизању и обнављању. Такве покретљивости није било у развијеним западним демократијама, где је један слој привилегованих олигарха окружио Фамилију и служио њеним породичним интересима, што поново доказује о изузетној демократичности нашега друштва.

 

Српски случај, везан за развијеност српске демократије, парадоксално одступа од свих научних теорија о развијености политичког система неког друштва, који је израз развијености његове економске и социјалне структуре, јер је готово потпуно сељачка нација, како пишу аутори ове изузетне књиге, изградила сразмерно истанчану политичку  структуру засновану на најбољим моделима деветнаестовековне либералне државе.

 

Није , дакле, тачно латинизовано-комунистичко спиновање јавности , како у региону, тако и у самој Србији, да је Србија била увек антидемократска и антимодерна, колективистичка и традиционалистичка затуцана средина, која је, због шовинистичких аспирација српске буржоазије, због свог тоталитарног патријархалног устројства, због православног фундаментализма и нетолеранције, због заосталости и примитивизма, због немања никаквих политичких институција, због одсуства било какве културе,због одсуства било какве демократије, због одбацивања либералних идеја, агресивно наступала према својој браћи у региону, све под паролом стварања Велике Србије, све у намери да Срби поробе, освоје и колонизују друге народе, политика која се наставила и у ратовима из деведесетих година, за које је искључиво крива Србија и због чега је била бомбардована НАТО бомбама са осиромашеним уранијумом, како би се, напокон, зауставила та вековна тежња за доминацијом и експанзијом на штету других народа, како би се, једном за сва времена, поразила та великосрпска агресија, боље да су те зликовачке бомбе почеле да падају 1991, него 1999 године, како би се поразила српска фашистичка идеологија крви и тла, која је проистекла управо из тог примитивног, затуцаног, азијатског и чаршијског српског шињела, антиевропског и антицивилизацијског погледа на свет, који се заснова на уништавању свих демократских и либералних принципа, свих цивилизацијских вредности, које морају да се одбране по сваку цену, макар се бацале зликовачке НАТО бомбе са осиромашеним уранијумом на невине грађане Србије.

 

Књига о историји српских идеја у периоду 1903-1914 показује да је све то била једна велика изрежирана лаж империјалних сила, коју су поданички прихватили малограђански кверуланти из Круга Двојке, правећи од те програмиране лажи своје научне, политичке и пословне каријере.

 

Зашто се већ два века пласира та проклета прогандна лаж колонијалних инквизитора је више него јасно свима онима који размишљају својом главом, који нису идеолошки острашћени, који нису европеизирани до расне искључивости према нама Србима, који хоће да сакрију европску геноцидну политику према нашем народу, који хоће да сакрију масакре аустроугарске камариле у првим освајачким данима у Мачви, бомбардовање Народног музеја и Универзитета 1914, бомбардовање и паљење Народне библиотеке са 300.000 књига у априлу 1941, концентрационе логоре, Јасеновац и Јадовно, стрељање деце на Козари и ђака у Крагујевцу, убијање сто невиних Срба за једног германског освајача, савезничко, пријатељско бомбардовање 1944/45, бомбардовање НАТО бомбама 1999 године, све то говори да постоји у Двадесетом веку једно континуирано, системско, договорено, зацртано, смишљено, планско бомбардовање и убијање непокорних Срба, све под паролом демократије и слобода, све под маском очувања цивилизацијских ,европских вредности, бомбардовање које је перманентно, темељно, које има своју расистичку логику и које се увек завршава са једним те истим циљем да се коначно истребе Срби и да се уништи њихова свест о древној култури и цивилизацији, коју носе са собом и  у себи, древна цивилизација која нервира римско-германско-франачке варваре већ двехиљаде година, јер су Срби сведоци њихове дивље природе, неписмености, простаклука, примитивизма и канибализма, који се морао да покаже кроз освајачке ратове, све од пљачкашких крсташких похода за ослобађање Христовог гроба до фашистичке геноцидне политике стварања аријевске расе.

 

Разумем да све то раде полудели освајачи, које увек контролише и усмерава Фамилија, који исконски мрзе Србе и који хоће да их затру, јер су непријатни сведоци историје, али да такву конквискадорску политику спроводе острашћени  домаћи инквизитори, унутрашњи окупатори, издајници и лакеји, да се служе извртањем историјских чињеница, сакривањем података, прећутним прихватањем лажних оптужби, да су се упрегли на страни окрутнијих, моћнијих и немилосрднијих да сломе пркосно противљење Срба нарастајућем светском злу, због шаке привилегија и пара, да им помажу у тим крвавим злочинима, да су њихови верни пси чувари, који бесно лају на свакога паметног Србина који хоће да изађе из те подигнуте логорске жице, да су ударне снаге Гвоздене пете, то је просто несхватљиво, то се граничи са патолошким лудилом и то болесно, перверзно, вулгарно, примитивно, шизофрено понашање наше малограђанске квазиелите мора да се порази доследним понављањем свих изнетих историјских података из ове књиге, непрекидним учењем и јавним деловањем, противљењем, непристајањем, отпором против лажи и пропаганде, те исконском борбом за истину и  одбраном права на своје мишљење и на нашу различитост.

 

Важно је да се зна да је Србија од 1858  до 1903 имала 26 редовних и ванредних избора, упркос томе што се ослобађала од отоманских окова, што је морала да бори за своју државност и територију, да је била у перманентном ратном стању, али важно је да се нагласи да је у том периоду сазревала демократска свест бирача до те мере да су гласачи, упркос великим притисцима власти, успели на изборима од 1874 до 1893, да поразе наметнуте кандидате актуелне власти  и да покажу своју изборну вољу, јачајући тако читав демократски потенцијал у новоствореној држави.

 

 

 

О југословенским заблудама Срба пише Василије Крестић и после крвавог распада јужнословенске идеје, мислим да је данас већини нашег народ потпуно јасно да су регент Александар Карађорђевић и политички мешетар Никола Пашић, све због својих личних интереса, повукли најгоре могуће стратешке потезе за Србију, када су пристали да спашавају Словенце и Хрвате од германско-романске асимилације, када су пристали да изгубе своју вековну самосталност и државност и да се уједине са Трумбићевим и Старчевићевим невладиним организацијама за ширење илиризма и хрватског државотворног права, када су прихватили ту милитантну, екстремнтну, верску, католичку, франкофуртимашку и усташку, искључиву идеологију, када су прихватили, како рече Дучић, да  граде државу на песку, тамо где се не граде ни пиваре, заједничку државу у којо Хрвати и Словенци улазе искључиво из свог националног интереса, док Срби улазе без икаквог прорачуна, из срца, словенске љубави, улазе отворено, широко, несебично и без задње мисли, па је потпуно разумљиво да се таква јужнословенска заједница морала, једнога погодног дана, да распадне и да Срби, како пише Крестић, доживе горко искуство, тешко разочарење и чемерно страдање.

 

Да ли смо нешто из те јужнословенске авантуре научили?

 

Не знам. Нисам сигуран да данас не би поновили исте историјске грешке, упркос томе што је у овој књизи  све написано и објашњено, али, нажалост, још увек нема много људи који је читају, па сам се прихватио тога посла да напишем моја запажања о овој књизи и да је препоручим свима онима који прате мој рад, који ми верују и који желе нешто да промене у овим трагичним временима.

 

 

О почецима либерализма у ослобођеној Србији, сазнајемо од Милоша Ковића, који износи да су либерали најстарија странка од којих су, касније, настајале и уобличавале се друге странке, да су први либерали, Владимир Јовановић и Јеврем Грујић, заступали демократске и националне идеје, да су зступли демократију и национализам, народни суверенитет, да су српски либерали били радикалнији у свом либерализму од својих европских пријатеља и сарадника, што је данашњим неолибералима звучи крајње невероватно и немогуће, јер они су само послушни лакеји европског банкротираног неолиберализма, те да су прве идеје Уједињења омладине српске, управо потекле  од либерала, да би их касније преузели радикали и да су те идеје пресудно утицале  на каснију историју Србије и омогућиле велике српске победе за трајно решавање српског националног питања.

 

Замислите данашње исфрустриране неолиберале да заступају идеје уједињавања омладине српске?

То је јерес коју Велики Инквизитор никада не би дозволио и никада не би опростио.

 

Посебно је интереснатно да први српски либерали нису имали слугерањски однос према Западу и презир према Русији, словенству и православљу, као данашња српска малограђанска интелигенција, да је Владимир Јовановић за учвршћивање аутократије и чиновничке олигархије у Србији оптужио  Аустрију, незамисливо је да данас неки новокомпоновани неолибер оптужи Брисел за успостављање Вучичеве самовоље у Србији, да би, на крају, Јовановић искрено признао да му је непојмљиво да Западне силе, које се хвале хришћанском цивилизацијом, могу да бране варварску Турску против хришћанске Русије и признаје да је у Паризу туговао када су заведени Французи славили пад Севастопоља.

 

Шта се данас променило?

Ништа.

 

Хришћанска Европа је била благонаклона и подржавака је исламски фундамнетализам на Балкану, знали су за ратне логоре где се спремају талибани и терористи, али је њихова исконска мржња према Србима била много већа од опасности од исламског тероризма, све док се та љута и опасна змија, коју су неговали на грудима, није окренула против Европе и почела да свакодневно убија невине европске грађане.

 

Како то, господо другови, понашање Европе да објаснимо?

 

Владимир Јовановиће је туговао, мени се гади над таквом примитивном, поквареном, превртљивом, недоследном, непоштеном, дилетантском и идиотском европском политиком, која је довела данас Европу до њене потпуне пропасти.

 

Српски либерали су црпили своју идеологију из традиционалних српских вредности, националне историје и културе, није њихов либерализам био вештачки пресађен из западноевропског света, где су сви они били школовани, док данашњи неолиберали спроводе наметнуте западне матрице и  црпе своје политичке програме из порицања српске самобитности, негирања српског идентитета, на уштрб глобалне, мултикултуралне, анационалне,корпорацијске идеологије служења крупном капиталу.

 

 

 

 

Како се то догодило да национализам, као најважнија политичка идеја Деветнаестог века, века народности, коју су просветитељи и романтичари  уздигли до тога да је дато право свакој нацији на самосталност и одбрану свог националног идентитета, на одбрану слободе од тираније, било да је окупаторска, освајачка и колонијална или унутрашња, да нација сама одлучује о својој судбини и свом богатству, током Двадесетог века постане најомраженија политичка идеја од стране империјалиста, социјалиста, клерикалаца и неолиберала?

 

Српска национална идеја је пратила мисаону идеју водиљу века народности и у тој великој борби, коју нације воде за опстанак, како је писао европејац Јован Скерлић, у општој државној  и националној несигурности и у предвечерје великих међународних сукоба, народи стављају на прво место свој животни интерес исвоју националну особеност. Било је тада нормално да демократска и либерална начела буду уграђена , да се стопе у ту српску националну идеологију, коју су подржавали не само либерали Јеврема Грујића и Владимира Јовановића, социјалисти Светозара Марковића, напредљаци Стојана Новаковића, радикали Николе Пашића, него и независни европејац Јован Скерлић који је, као првосвештеник „републиканске нације“ поздравио обнову култа Косова код Николаја Велимировића,  Милана Ракића, Ивана Мештровиће и других националних писаца и уметника.

 

Сигурно је образовани Јован  Скерлић био већи и значајнији европејац од данашњих српских малограђанских, полуписмених еурофанатика који, стидећи се свог националног порекла, лакејски понизно извршавају све бриселске наредбе, не водећи никаквог рачуна о интересима своје нације, државе и свог националног идентитета, јер те неолибералне сатрапе и посреднике ништа друго не занима него да испуне све преузете обавезе својих Газда, ништа их не занима него њихови лични интереси, шопинговање у европским престоницама и аеродромским слободним зонама, занима их да начине селфи из добрих страних ресторана и путовања по монденским дестинацијама и егзотичним местима, како би се, пред осталом сиротињом рајом, показали да су модерни и да су прави европејци.

 

Милош Ковић пише да су демократија, либерализам, егалитаризам и световна култура биле лозинке српског национализма у његовој самоодбрани од хазбуршког, аристократског, конзервативног и клерикалног империјализма. Скерлић наводи француског историчара Едуарда Дриоа, који је написао да је манија за колонизацијом Аустроугару усмерила да нападне Србију и закључује да никада на земаљској кугли није била сила бруталнија, слаби бесправнији а велики злочини прикривани великим крупнијим речима. Европејац Скерлић је у одбрани српског националног питања дошао до спознаје, после свега што се догодило, после његовог залагања да је Европа извор светлости и жижа живота на земљи, предлажући и другим народима у свету да следе европску културну матрицу,  на крају, увидевши каква је заиста европска империјална политика, написао да се Европа претворила у скуп међусобно сурењивих, грабљивих и бездушних силника.

 

Да ли данас неки од тих еурофанатика може да напише овакву квалификацију Европе?

Не може. Не сме. Неће. Плаше се одмазде бриселских инквизитора. Плаше се да не изгубе своје апанаже.Плаше се да се не замере. Плаше се да признају да је Европа банкротирала и да је европска идеја умрла под налетом америчког агресивног и примитивног империјализма.

 

Научили смо из ове књиге да је један велики Скерлић направио заокрет у својој политици према Европи, да је „ увидео унутрашњу везу између модернизаторске реторике империје и њихових премодерних намера и метода“, који се супроставио европском културном хегемонизму, који је позвао српски нараштај да уђу у културне ратове, да би бранили српски идентитет, који се залагао да се српски народ подигне до висине развијених западних народа и да као равноправан и слободан члан уђе у велику заједницу модерне цивилизације и закључује : „ ми смо први нараштај који ради главом у једној новој раси где се главом никада није радило и ми буктимо и сагоревамо и нашом душом и нашим нервима искупљујемо друштвену равнотежу нараштаја који ће после нас доћи“.

 

Тај прелазни Скерлићев нараштај је искупио нашу друштвену равнотежу, не знајући да ће на чело Србије да дође нараштај издајица, мекушаца, сецикеса, мувара, интелектуалних одрода, малограђана, анационалних протува, психопата који се стиде свог српског идентитета,  нико од тих великих људи није ни слутио да ће настати доба срама када ће бити  срамота да се каже за себе да си  националиста и када  човека, који гаји националну свест и културу, власт проглашава примитивним и опасним по европске вредности.

 

Читајући овакву књигу, подсећајући се на животе и дела наших великана, учећи од њих, можемо да прикупимо националну енергију за темељан национални преображај, за искорак из садашњег стања безнађа, апатије и равнодушности, за преиспитивање и преусмеравање, за одређивање нове стратегије за спас државе и народа, јер једино тако можемо, уз помоћ и знање наших мудрих људи из прошлости, да одредимо правце наше државне и националне стратегије, која неће бити у супротности са демократским и либералним тенденцијама, која ће бити, истовремено, и српска и космополитска, локална и глобална, појединачна и заједничка, која ће припадати свакоме и  која ће поштовати различитости, јер садашња светска криза идентитета и смисла живота савременог човека тражи једну нову политичку и друштвену идеју, па је задатак данашње генерације да понуди одговоре на изазове нашега доба.

 

 

 

О социјалдемократским идејама и њеним главним протагонистима, Димитрију Туцовићу, Душану Поповићу, Триши Кацлеровићу и Драгиши Лапчевићу, о њиховој борби за радничка законодавства, о прихватању марксистичке интернационале, о залагању за увођење друштвене својине, о раду са народом и ширењу социјалдемократије, сазнајемо из писања Милоша Војиновића, који наглашава да су српске социјалдемократе пратиле развој леве европске политичке идеје, да су били повезани са водећим европским социјалдемократама и да су радили не само на итернационалном плану, него и на развоју и одбрани српског националног питања.

 

Где настао главни проблем?

 

Најбоље је да то објасним кроз ставове немачког социјалдемократе Едуарда Бернштајна који је писао : „ Ми можемо да препознамо само условно право дивљака на земљу коју заузимају. Виша цивилизација има ултимативно више право“.

 

Е, ово условно право дивљака и ултимативно право више цивилизације су најбоље објашњење како су припадници више цивилизације стали иза империјалних освајања својих нација над дивљацима и тако су су пропале све празне интернационалне приче о борби обесправљених класа за своје боље животне услове, јер је унутар  и те Интернационале  било оних који су се залагали да напредна друштва имају задатак да цивилизују дивље народе.

 

Шта су Срби?

Дивљаци.

Треба их поробити и цивилизовати.

 

Лажна виша цивилизација, која је сама себу прогласила за вишу цивилизацију, сматра да је анексија Босне и Херцеговине од стране Аустрије  ултимативно право више цивилизације и тако су се српски социјалдемократи нашли у процепу између оданости интернационалним социјалистичким паролама и жеље да се помогне окупираним Србима у Босни и Херцеговини. Тај процеп је био све већи до избијања Великог рата, када је било потпуно јасно, како пише Туцовић, „ да своју освајачку капиталистичку политику европске грабљивице маскирају тежњом да цивилизују остале народе“.

 

Упркос томе што су српске социјалдемократе били пацифисти, што су писали против рата, што су заступали идеје социјалне правде и једнакости, истицали значај економије и привредног раста, када је дошло до агресије Аустро-Угарске на Србију, Туцовић није побегао из земље, није стао на страну освајача, него је узео оружје и стао у прве борбене редове за одбрану Србије. Његова храбра смрт мора да буде пример свим родољубима како се, без непотребних политичких теоретисања и расправљања, брани слобода и независност Србије.

 

У нашем данашњем добу, када се исмејава и понажава сваки патриотизам, када се родољуби оптужују за шовинизам, када се велича ултимативно више право ЕУ, када нас бриселка бирократија грабежљиво хоће да стандардизује, када се бежи из земље у којој се не види никаква перспектива, за разлику од времена Великог рата, када је 14.260 родољуба из Америке и других земаља кренуло у Србију, о свом трошку, да се боре за слободу и независност нашег народа, у данашњем , дакле, времену је пресудно важно да се, ипак, појавила једна оваква књига, чији је задатак, како се мени чини, да нас подсећа, опомиње и учи, да морамо да чувамо своју државу као своју кућу, јер ми резервне државе и другога народа немамо.

 

Политичке идеологије су пролазне, али је Србија вечна и наш задатак је да будемо на бранику одбране Србије од свих унутрашњих и спољних освајача и окупатора.

 

 

Поглавље о феминизму у Србији  писала је Ана Смолић.

Зар полудивљи Срби знају шта је то феминизам?

Зар жене имају нека права међу тим балканским варварима?

 

Први који је дефинисао циљеве феминизма у Србији био је Светозар Марковић, док су том кругу припадале прве српске феминисткиње : Драгана Дејановић, сестре Милица и Анка Нинковић, док је Катарина Миловук била прва која је тражила од Касационог суда 1897. године  тумачење термина грађанин у Изборном закону, сматрајући да су и жене грађани, а неколико година касније у Сенату је поднела захтев за стицања права гласа за жене.

 

Милица Томић покреће часопис ЖЕНА у Новом Саду 1911. године,  КОЛО СРПСКИХ СЕСТАРА оснивач Надежда Петровић, док је почасни члан била Савка Суботић. Циљ МАТЕРИНСКОГ УДРУЖЕЊА (1904) је да подиже напуштену децу и оснивач је била докторка Драга Љочић, а председница Сара Карамарковић, потпредседница прелепа Делфа Иванић и Милева Вуловић.

У књизи СРПКИЊА писале су о положају жена српске књижевнице Јелица Беловић-Бернаџиковска, Зора Прица, Мага Магазиновић, Владислава Полит и Даринка Буља, песникиња Милица Стојадиновић и феминисткиња Драга Дејановић.

 

Када је Велики рат избио разни женски покрети су оснивали болнице, стационаре, било је преко 1.500 обучених добровољних болничарки , док су 33 жене биле лекарке и учествовале су у лечењу рањеника са фронта.

 

На окупираној територији су жене преузимале мушке послове, бринуле о породици и обрађивале земљу, док су жене које су биле у српској војсци претрпели сву голготу коју је доживела наша војска у повлачењу преко Албаније и до поновног уздизања и ослобађања окупираних територија.

 

Српски женски покрет је имао своју специфичност и разликовао се од европског покрета, поготову од англоамеричког покрета, који је дуго сматран као модел који мора да се следи и који је био радикалан и антимушки, док се српски женски покрет уклопио у доба демократизације, либерализације и опште национализације српског друштва  у време када је Србија почела да се уздиже, када су јачали грађански покрети и институције, и када је све то било прекинуту једним великим, геноцидним истребљавањем Срба као ниже расе коју морају оружјем и проливањем крви да цивилизују више европске расе народа.

 

 

У другом поглавњу ове изузетно важне књиге за нашу националну културу, у поглављу ФИЛОЗОФСКА И НАУЧНА МИСАО, дата је, како пише Слободан Антонић, слика једног изузетног доба кроз животе и дело људи који су обележили не само српску историју, науку,  књижевност и уметност, него су, неколицина тих српских великана, обелележили светску историју и задужили човечанство својим патентима и изумима, попут највећег мислиоца и проналазача у историји човечанства Николе Тесле и великог математићара, астронома Милутина Миланковића, који је створио целовиту климатологију планета Сунчавог система.

 

Моја генерација је школована без знања о томе шта је све за човечанство урадио Милутин Миланковић, који је био забрањен, заборављен, потиснут и који није могао да се уклопи својом светлошћу и знањем у скучене комунистичке уџбенике, који је гледајући у тами ударио у срце Сунца, који сведочи о успону сунчавог духа над згариштем пропале и погрешне историје.

 

Књига СРБИ 1903-1914 говори нам о нашим заборављеним и најбољим људима, људима који су заблистали на крају Деветнаестог и почетком Двадесетог столећа и који су утемељили српски идентитет, науку и културу, књига говори о животу и раду винчанца и археолога Миливоја М. Васића, који је открио прву европску цивилизацију и писменост у Подунављу, говорио о духовнику Николају Велимировићу, о храбром и неустрашивом научнику и педагогу Николи Вулићу, који је на почетку рата 1914, под куршумима, препливао Саву да би извидео непријатељске положаје, који је са својом јединицом прешао Србију и Албанију, о утемељитељу архивске институције Михаилу Гавриловићу, о геологу и археологу Јовану Жујовићу, који своје бављење политиком сматра као позвање, обавезу да својим знањем, угледом , чак и личном имовином, стави у службу отаџбине,  говори о педантном историчару Слободану Јовановићу, о рано преминулом Божидару Кнежевићу, кога су оплакивали сва српска и југословенска штампа и чије дело МИСЛИ су оставиле снажан утисак на савременике, књига говори о најзначајнијем представнику просвећених кругова Србије , историчару и државнику Стојану Новаковићу,  о математичару и боему Михаилу Петровићу  Аласу, о философу Браниславу Петронијевићу, о светском научнику и проналазачу, добротвору Михајли Идворском Пупину, о правом изданку српске, београдске, грађанске класе Јовану Скерлићу, о историчару Станоју Станојевићу, о државнику и професору примењене математике економисти, чудесном мислиоцу Кости Стојановићу, наследнику мисли и дела Руђера Бошковића,  о филологу Љубомиру Љуби Стојановићу, који је говорио о јединственом прасловенском језику, о грандиозном Јовану Цвијићу и о ратнику, класичном филологу и научнику који је дао кључан допринос развоју индоевропске компаративистике Веселину Чајкановићу.

 

Да ли знате понешто о овим српским великанима?

Зашто не обновите ваша знања?

Зашто не проширите ваша знања?

Зашто да нешто ново не научимо од оних који су подигли нашу науку и културу?

 

Данас је то исто тако важно као у време када су наши славни великани ударали темеље и обнављали суверенитет Србије, када су се борили да докажу да Срби нису дивљи народи, да смо ми подарили Европи прву цивилизацију и прву писменост, да не дозвољавамо данас да нас бриселски империјалисти и колонизатори газе, поништавају, да нам прете, отварају и затварају поглавља, да нас уцењују, да нам разбијају државу, да доводе на власт у Србији медиокритете, који раде против интересе државе и нације, који су некомпетентни, незналице, који уништавају државне и националне институције, коју растварају српски идентитет, који забрањују да се овакве књиге и расправе о њима одвијају на националним медијима, који намерно шире лажи да ми немамо ништа да покажемо свету, да немамо ни науку ни културу, да смо заостали и примитивни, да смо потпуно пропали и да је једини начин да се све то зауставу  да нас покоре западне империјалне силе, поробе, зауздају, да ми треба њима да моћнијима да служимо, јер ми, наводно, не знамо да управљамо сами собом, треба нам старатељство, па је најбоље решење, према замисли тих скоројевића и планачких пробисвета, да се одрекнемо нашег српског идентитета и да заборавимо српску историју, да постанемо колонија ЕУ, јефтина радна снага, топовско месо, НАТО војници и да тако служимо империјалним народима, који су нам све покрали, отели, преузели, присвојили и који не могу да поднесу истину да су Срби древни народ и да су сведоци њиховог крвавог, пљачкашког и преварантског уздизања, богаћења и освајања моћи.

 

Књига СРБИ 1903 -1914 је мудар одговор свима онима који су се одметнули, заиграли, поколебали, повукли, разочарали, који су изгубили веру у себе, државу и нацију, који су лоботомирани западним потрошачким смећем, који немају снаге да се самостално изборе за своју слободу, који су апатични и несигурни, који причају глупости, јер ништа не знају о Историји српских идеја у Двадесетом столећу.

 

Господо другови, књигу у руке!

Читајте! Учите!

Немојте  да траћите време на паланачке трачарења.

Читајте! Делајте!

Стигло је ново доба.

Српски преображај је пред нама.

Сада имамо књигу водиљу шта нам ваља чинити.

Имамо подршку.

Угледајмо се само на те наше најбоље људе.

И свет око нас ће почети да се мења.

 

Београд, на Св Илију , август 2016

 

 

 

 

 

SHARE