ВУК КАРАЏИЋ
„ ТАЈНА ИСТОРИЈА МИЛОШЕВЕ СРБИЈЕ“
Шта да напишем, да не заплачем од муке?
Увек када читам ову књигу обузме ме туга.
Зашто властодршци толико мрзе српски народ?
Не могу да разумем.
Тај храбри народ је устао на побуну и сам се изборио за своју слободу.
Није чекао да га неко други ослободи.
Ти бахати властодршци су постали моћни и богати, захваљујући том истом народу.
Изникли су из тог сиромашног народа.
Знају добро какву муку је народ имао под влашћу Турака.
Како је могуће да је све то, када су се докопали власти, заборављено?
Како може такво херојство народа да се заборави?
Лажи, отимање, батинања, вређања, понижавања, рањавања и убијања.
Окрутно, немилосрдно, простачки и зверски.
Као да се управља неким туђим, страним и непријатељским народом.
Никакве самилости и осећања нема.
Али, највећа подлост је – спрдање.
Презирем ту нашу лошу националну ману.
Увек сам је презирао и гадило ми се да то гледам.
Ко је смисао спрдања?
Зар то није погано?
Зар не долази из унутрашње нечистоће?
Ништа се није променило у понашању наших властодржаца.
Иста мржња према народу и спрдање.
Бахатост и примитивизам.
Пљачке, отимања, убијања, лажи и, опет, – спрдање.
Како све то променити?
Нема промене без моралне вертикале.
Нема бољитка за све нас без одбране добра.
Нема нам спаса без побуне.
Нема живота и опстанка без слободе.
Имамо решење да обуздамо сваку власт.
Имамо начин како то да се уради.
Имамо техничка средства да их контролишемо.
Имамо иделану друштвену прилику да то остваримо.
Све је на нама.
Грађанима.
Који мисле својом главом.
Који су непоткупљиви.
Који имају челичну вољу.
Који хоће да срушимо тиранију.
Удружени заједно.
Нико нам неће да донесе слободу.
Слобода се осваја!
Београд, 7530.година, шумопад
