Početna Tekstovi i kolumne Svedok Sposobni i gubitnici

Sposobni i gubitnici

754
0
SHARE

Neoliberalizam je poslednja faza globalizacije kada, nakon konaène pobede multinacionalnih kompanija nad nacionalnim ekonomijama, èoveèanstvu ne preostaje ništa drugo nego da se, sve pod lažnim parolama o slobodama i demokratiji, ljudsko biæe klonira u programiranog robota koji æe pokorno izvršavati naredbe Velikog Brata. Tako æe se stvoriti robotska civilizacija u kojoj æe Veliki Brat kontrolisati ne samo protok robe, ljudi i kapitala, veæ æe nastati sveopšta kontrola èovekovih navika, ponašanja, pokreta, oseæaja, ukusa i, na samom kraju, kada sve bude obesmišljeno, samih misli.

Svaki totalitarni režim teži da stavi pod svoju kontrolu svaku kritièku misao. To je jedini naèin da bude siguran da ga niko neæe ugroziti u sprovoðenju svoje vlasti. Sledeæa faza razvoja èoveèanstva biæe proizvodnja klonova koji æe mehanièki ispunjavati svoje dužnosti. Klonovi æe biti konzumenti jedne komercijalne civilizacije u kojoj æe biti proteran smeh, sumnja, identitet i oseæaji da bi sistem traka mogao da funkcioniše bez zastoja.

Ovako bi trebala da izgleda hakslijevska buduænost èoveèanstva. Buduænost u kojoj neæe biti èoveka. Zar je to smisao civilizacije? Kuda to danas srljamo? Kada pogledamo na sve to što se dešava u svetu, normalan èovek ne može da ostane ravnodušan pred tolikom poplavom ljudske gluposti, pokvarenosti i sebiènosti. Izgleda da se ništa nije promenilo na bolje, uprkos silnim nastojanjima profesionalnih humanista da život na planeti uèine što snošljivijim, neke stvari su se drastièno pogoršale.

Recimo, siromaštvo u svetu se uveæava, mada razvijene zemlje uporno pokušavaju da nas ubede kako one nisu krive za takvo stanje. Nedavno održani koncert Live 8, na kome su nastupile sve znaèajnije svetske zvezde, predstavlja pravu paradu kièa i srceparajuæih emocija prema siromašnom svetu koji je, izmeðu dve takve maškarade u izvoðenju Boba Geldofa, postao još siromašniji i bez ikakve nade da æe se našto u skorijoj buduænosti promeniti na bolje.

Neæe se, gospodo plaæeni humanisti, promeniti ništa. Problem je u sistemu koji se ne menja. Sistem globalne civilizacije, koji poèiva na neoloberalnom naèelu da tržište odreðuje društvene odnose, proizvodi, s jedne strane, sve veæu armiju siromašnih, dok s druge strane, sve manji broj ljudi kontroliše našu planetu. Prema poslednjim podacima 20 odsto najbogatijih ljudi drži pod svojom lontrolom 82 odsto svetskih prirodnih bogatstava ili 6 odsto najbogatijih, svi su amerièki državljani, kontrolišu 54 odsto svetskog bogatstva.

Siromaštvo se, nažalost, ne suzbija, nego se širi. Rasponi izmeðu bogatstva privilegovane manjine i siromaštva opljaèkane veæine uveæavaju se ne samo izmeðu razvijenih i nerazvijenih država, veæ i u samim razvijenim državama. Kada posmatrate raspon plata izmeðu amerièkih radnika i njihovih menadžera poèetkom sedamdesetih godina videæete da su se oni kretali izmeðu 1 : 15 do 1 : 27 puta. Danas menadžeri imaju godišnje plate veæe za više od 1500 puta od radnièkih. Da paradoks bude veæi, èinjenica koju tržišni fundamentalisti neæe da priznaju, njihove ogromne plate ne zavise od tržišnog poslovanja kompanije. Videli smo u sluèajevima Enrona, Worldcoma, Tyco-a ili Parmalata da su vodeæi menadžeri uzimali godišnje bonuse nekoliko desetina, a neki i stotina, miliona dolara, dok su njihove kompanije loše poslovale da bi, na kraju, završile u bankrotstvu.

Problem je, dakle, u sitemu koji danas tako funkcioniše i stvara armije obespravljenih i siromašnih. U SAD, uzimam nju kao lidera ideologije neoliberalizma koja je utemeljena 1988 godine takozvanim ’’vašingtonskim konsenzusom’’, preko 45 miliona ljudi živi na ulici i isti toliki broj ljudi nema nikakvo socijalno i zdravstveno osiguranje. Da li su se ti ljudi našli na ulici zato što je to njihov stil života ili zato što je to njihov izbor? Bože saèuvaj! Ti ljudi su na ulici zato što su baèeni na ulicu i zato što su gubitnici u jednoj tržišnoj utakmici u kojoj nema nikakve milosti. Pobednici otimaju sve od gubitnika i nemilosrdno im oduzimaju pravo na život. Uspeh ili smrt! To je parola ideologa neoliberalizma. Tržišni talibani èitav svet drže u opsadnom stanju svojim moænim PR agencijama. Pohlepa i gramzivost su postali stil života. Uspeh je postao merilo svih stvari. Uspeo si ako si za kratko vreme nagomilao što veæu kolièinu bogatstva. Kako si to uradio – nije važno.

Prvi milion naših novobogataša neæemo ispitivati, ponavljao je licemerni Labus unapred nauèenu frazu iz neoliberalnog priruènika za brzo bogaæenje. To što je taj tranzicioni bogataš upropastio hiljade porodica, što je direktno oteo imovinu onima koji su je decenijama stvarali, što je glembajevski poèinio zloèin, što se uzdigao na krvi, plaèu i pljaèki to naše reformatore ne zanima. Za prvi milion se ne pita!! Ta glupa frazetina upropastila je civilizaciju. Zbog te ideološke parole 1,5 milijarda ljudi u svetu gladuje, 1,2 milijarde ljudi nema pijaæu vodu, 2 milijarde ljudi nema struju, a svake tri sekunde umire neko neuhranjeno dete u svetu.

Zašto je to tako? Za poslednje tri decenije nerazvijene zemlje su na 1 milijardu uzetih kredita platili 9 milijardi kamate i dug im je ostao – 2.400 milijardi dolara. Znaèi, preliva se bogatstvo od siromašnih zemalja ka onima koje su sve bogatije. Napravljen je savremeni neokolonijalizam koji nerazvijeni svet drži u ropstvu i siromaštvu. Neokolonijalizam se sprovodi perfidnim širenjem simbola potrošaèke civilizacije. Razvoj globalne mreže omoguæava držanje u pokornosti èitave planete. Nikada nijedna svetska imperija nije imala toliku moæ. Po prvi put je èitava planeta stavljena pod kontrolu Velikog Brata koji nadzire, prati, stvara ideologiju, plasira reklamne slogane, odstranjuje nepodobne i pravi koncerte da bi 26 miliona ljudi poslalo SMS poruku i tako kupili savest, sa najmanjim utroškom, da su doprineli smanjenju siromaštva u svetu.

Kada se ugase reflektori iz tog cirkusa ljudske taštine, nastaviæe se nemilosrdno pljaèkanje, ponižavanje i uništavanje siromašnih gubitnika civilizacije. Ništa se tu u dogledno vreme neæe promeniti. Sistem tako funkcioniše da se sve veæi broj ljudi nada da æe baš oni ili njihova deca uspeti da preðu granicu neuspeha i da æe uspeti da se pridruže maloj gomili sposobnih koji upravljaju svetom. Totalitarni režimi uvek pronalaze junake svojih doba koji uspevaju da se uzdignu u bogatašku kvazielitu. Taj zarazni primer služi kao mamac ostalim porobljenim da se može uspeti ako se istrajno radi na tome. Istu manipulaciju su radili fašisti, nacisti, staljinisti i komunisti kao što danas rade neoliberali. Ništa se u Gebelsovoj propagandi suštinski nije promenilo. Samo su danas junaci postali ljudi sa estrade i sporta koji su zamenili pripadnike radnièke klase i nacije.

Pevaèi, glumci i sportisti uèestvuju u humanitarnim priredbama za borbu protiv siromaštva, mada su oni gladijatori neolioberalizma koji, zabavljajuæi i zamajavajuæi obespravljene i opljaèkane, doprinose širenju siromaštva u svetu. Nekada su talentovani fudbaleri dobijali za svoje pokazivanje sportskog umeæa lepo odelo, kola ili stan, danas Dejvid Bekam, uzmimo njega kao ikonu komercijalizacije sporta, zaraðuje na fudbalu godišnje 27,5 miliona evra. To je godišnja zarada, bez novca koji dobija za transfer i koji se danas penju na preko 100 miliona evra. Pored toga, Bekam je postao potrošaèki brend koji se pojavljuje na bilbordima širom sveta siromašnih i nadmoæno pokazuje gubitnicima èari komercijalne civilizacije. Kada jedna takva robna marka pokloni neka sredstva u fond za siromašne ili obilazi afrièku gladnu decu ili usvoji nekog od te dece, onda je to propagandni trik Velikog Brata koji kupuje saoseæanje siromašnih da bi prikrio prave uzroke njihove bede.

Neoliberalni sistem stvara siromaštvo u svetu i bez promene tog sistema neæe se iskoreniti glad i beda milijarde ljudi. Pre neki dan osvanuo je interesantan èlanak u Èeškoj i otvorila se žuèna rasprava. Naime, Èesi imaju poljoprivredne viškove žita i pošto se ove godine ocenjuje dobar rod, nastao je problem kako da skladište toliko žito. Na kraju, doneta je odluka da se žito spaljuje u peæima i služi kao pogonsko gorivo u industriji. Neoliberali su bili zadovoljni: nije došlo do drastiènog pada cena žita na tržištu i upotrebljeno je za novu proizvodnju jer bi, da to nije uraðeno, žito propalo. Svi su bili zadovoljni. A onda su se javili zabrinuti humanisti koji su postavili jedno logièno, ljudsko pitanje: zašto žitom pokreæemo pogone, kad je toliko gladnih u svetu? Zašto ne pošaljemo kao pomoæ tim gladnima naše žito? Neoliberali su bili vrlo praktièni: transport žita do gladnih u Africi bi nas skupo koštao i ne isplati se da to radimo. Tako je propao pokušaj da se spasi neko dete koje umire od gladi.

Komercijalna civilizacija vodi raèuna o troškovima. Ako hoæete da budete uspešni morate smanjivati troškove proizvodnje. Svi troškovi se smanjuju osim liènih troškova neoliberala. To se na njih ne odnosi. Oni se nikada neæe odreæi sopstvene udobnosti. Svet sposobnih brani lièni komfor. Zato su i postali sposobni. Cilj opravdava sredstva. Makijavelizam u praksi donosi dobit. Gubitnici su oni koji nisu pragmatièni. Gubitnici su uvek izmanipulisani od strane sposobnih. Sposobnim zaraðuju na emocijama gubitnika. Zaraðuju na njihovoj nostalgiji. I to je suština. Nije važno što ozvuèenje na koncertu u Beogradu nije valjalo. Ne valja ni život gubitnika. Važno je da su sposobni zaradili. Interesantna je podela te zarade. Veliki manipulatori uvek uzimaju najviše za sebe. Mrvice ostavljaju sirotinji. I to je tržišno naèelo neoliberalizma.

Svedok, 12. jul 2005

SHARE