СПОМЕНИЦИ
Највећи српски писац Борислав Пекић добио је споменим у Београду тек после двадесетчетри године и откривање тог споменика је искористио за своју политичку кампању радикални шовиниста, напредњачки еурофанатик, лажљиви демагог, примитивац и простак, цензор, издајник и конвертит Александар Вучић, који, својим политичким штеточинским деловањем против државе и народа, обесмишљава све оно што је у својим делима и својом животном вертикалом створио Пекић.
На некадашњем тргу Маркса и Енгелса, који су у комунистичком режиму били свеци једне пропале интернационалне идеологије за обмањивање радничке класе и експлоатисаних маса, творци научног социјализма који су о Србима писали највеће гадости и позивали крсташе да нас истребе, јер смо дивљаци, варвари и заразна куга у цивилизованој Европи, на том нашем тргу, испред Дома синдиката, који се природно уклапао у ту марксистичку декорацију за испирање мозга и прикривање европских злочина према другим,како су их прогласили, нижим расама, након пропасти буржоаског социјализма и распада пролетаријата у бандитским приватизацијама неолибералних тржишних талибана, појавио се споменик Николи Пашићу Баји, радикалу, политичком преваранту, прелатачу, превртљивцу и сецикеси, богаташу и корумпираном скоту, шибицару, трговцу и шпекуланту, грамзивом политичару који је погазио све своје политичке принципе и идеје, који је издавао политичке саборце за шаку пара и привилегија, продавао се свим режимима да би се некако докопао власти и првог капитала, подигнут је споменик охолом полититиканту који је своју недоследност, издају, немање визије и немање никаквог морала претворио у некакву, наводну, велику мудрост, ваљда због оне седе браде, која му је давала изглед просвећености и памети, док је у стварности све то била велика лаж и превара, споменик поквареном и прорачунатом политичару који је, претварајући се да је државник и стратег, заједно са несретним масоном Престолонаследником Карађорђевићем, ујединитељем и похлепником, државу Србију и древни србски народ продао, за имања и виле на Бледу, винограде у Загорју и хиљаду хектара земље у Хрватској, невладиној организацији Југословенски одбор Анте Трумбића, који се курвао и чекао да види да ли ће казнена експедиција Поћорека да побије и покоље те шизматике Србе, који је био запрепашћен победом српског сељачког опанка над крвавом аутроугарском чизмом, који је чекао шта ће Италијани 1915 да одлуче, па кад су се Италијани приклонили силама Атанте и када су најавили да ће анкетирати Далмацију, сплитски адвокат је тек тада, уплашен, похрлио у загрљај радикалног Баје, обећавајући му јужнословенску заједницу братских народа, која ће настати на српској крви и страдању, док ће се Хрвати и Словенци курвати, чекајући да их примитивни и глупи Срби ослободе, да им подаре слободу и државу, јер је Трумбић рачунао на поткупљивост и похлепу Баје и на мегаломанску прождрљивост Престолонаследника, што је, према хрватско-словеначком прорачуно ове југословенске комбинације, било много боље, математика је показивала да је то било изванредно ако заиста успеју у тој подвали да намагарче наивне Србе, него да остану заробљени и обесправљени, расчерупани и погажени, између јачих интереса италијанско-аустијско-уграског капитала, где би Хрватска и Словенија остала у оквиру ширег појаса градова Загреба и Љубљане, појаса где би се говорио матерњи језик, док би све остало било окупирано и подељено, па је вешти адвокат Трумбић успео да намами Бају и Престолонаследника на своју воденицу да створе југословеснку заједницу, која ће бити гробница за Србе и која ће довести до крвавог распада такве лажне заједнице 1990 године и до потпуне пропасти, етичког чишћења и протериваља 250.000 Срба из Хрватске, што је био хиљадугодишњи сан Ватикана и Каптола.
Никола Пашић звани Баја, политичар без визије и морала, добио је споменик на ударном месту у центру Београду, јер је он икона политичке превртљивости и недоследности, муљања и петљања, богаћења на леђима грбавог српског сељака, он је политички идол свим данашњим политичарима, који сањају да буду баје и да отму и украду довољно новца од државе и народа да би њихови потомци, пупут бандита и разбојника Рада Пашића, преваранта, лопова, бахатог тајкуна, татиног размаженог сина, могли да уживају у својим раскалашним животима, макар пали тако ниско да одлуче, на крају таквог упропаштеног, потрошеног и себичног живота, да бисту свога оца са гроба, коју је урадио Мештровић, прода неком богатом Италијану , који је хтео да има дела великог вајара.
Све док се не склони споменик Николи Пашићу са трга, нема нам спаса.
Склањањем тог споменика ће се срушити мит о политици као уносном личном бизнису.
Уместо споменика Николи Пашићу, предлажем да се постави споменик ПРАРОДИТЕЉКА из Лепенског вира.
То ће бити велика атракција за туристе, који ће први пут чути о древној србској историји.
И на другим местима у Београду треба поставити наше древне споменике из далеке прошлости од Госпође из Винче, Црвенокосе Богиње, винчанског писма, винчанске Видовданке, Хајд вазе, Амфоре од печене глине, Велике Мајке или Дупљанска колица, па преко првог светског освајача Нина Белова, другог светског освајача Серба Макаридова и трећег светског освајача Александра Карановића Великог, до споменика царевима Константину Великом и Константину XI Драгашу, краљу Бодину, Стефану Немањи, деспоту Стефану Лазаревићу и деспоту Ђурађу Бранковићу.
Има, на сву срећу, још много тога што би привукло интересовање странаца да посете нашу земљу о којој, нажалост, већина Срба и њихове деце ништа не зна.
Зашто не знају?
Е, то је питање за све нас.
Ако издајничка власт прећуткује нашу древну историју, зашто ми ћутимо?
Зашто сами не учимо нашу децу?
Толико тога је већ написано, да је стварано срамота да се то не зна.
Урадите, молим вас, нешто на томе личном самообразовању.
Повезујете се преко друштвених мрежа и учите од других људи, који то добро знају.
На крају, лажљиви политичари данас спинују јавност и деле је око тога да ли треба подићи споменик Слободану Милошевићу и Зорану Ђинђићу.
О обојици политичара сам све написао, онда када нико није смео да пише, када су они били најмоћнији.
Они не заслужују никакав споменик.
Када видите каквих све споменика и обележја нема у најстаријем граду на свету, онда је потпуно бесмислено да ли ова двојица неуспешних српских политиканата заслужују споменике.
Окренимо се правим вредностима.
Које већ трају хиљадама година.
И који ће трајати још хиљадама година.
Упркос нашем данашњем покушају да их заборавимо.
Праве вредности остају вечно.
Све остало је није вредно пажње..
Београд, 22.08.2016
