Početna Sadržaj Osvetljenja Spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti Srbije

Spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti Srbije

745
0
SHARE

Sažetak: Srbija je u 2000. god. bila ekstremno visoko zadužena zemlja. Tokom prvih nekoliko godina novog veka kreirano je niz projekcija spoljnog duga do 2010. godine, čijim ostvarenjem bi bio obezbeđen njegov održiv nivo. Međutim, suprotno tim projekcijama, apsolutni i relativni pokazatelji spoljnog duga Srbije su dramatično pogoršani – naročito u 2008. i 2009. godini. I pored toga, Narodna banka Srbije i zvaničnici i dalje tvrde da je Srbija srednje zadužena zemlja. Ako se imaju u vidu odnosi spoljnog duga prema vrednosti izvoza robe i usluga, a posebno otplata prema izvozu robe i usluga i prema bruto domaćem proizvodu – da naglasimo, Srbija je visokozadužena zemlja i vrlo je verovatno da će njen stepen spoljne zaduženosti u 2010. i 2011. godini biti dodatno povećan i da joj zbog toga preti realna opasnost da ona zapadne u dugoročnu tešku dužničku krizu. Zbog svega toga, Srbija bi morala što pre prihvatiti i dosledno realizovati dugoročnu strategiju upravljanja spoljnim dugom.
I pored izražene ekonomske i društvene krize koja je, krajem osamdesetih godina prošlog veka, zahvatila SFR Jugoslaviju, pa i Srbiju, njen spoljni dug i stepen spoljne zaduženosti bili su niski. Naime, u 1990. godini spoljni dug Srbije je iznosio oko 6,4 milijardi dolara, dok je bruto domaći proizvod iznosio oko 20, a izvoz robe i usluga preko 7 milijardi dolara. Po kriterijumu Svetske banke Srbija je i po osnovu kvantitativnog odnosa spoljnog duga i BDP-a i po osnovu odnosa duga i izvoza robe i usluga – bila niskozadužena zemlja.
Zbog uvođenja sankcija Ujedinjenih nacija prema SR Jugoslaviji i jednostranim prekidom ekonomsko-finansijskih odnosa od strane međunarodnih finansijskih institucija i razvijenih zemalja i sistemstskog knjiženja redovnih i zateznih kamata, spoljni dug Srbije je krajem 2000. dostigao čak 10,83 milijardi dolara. Pošto se, zbog sankcija, hiperinflacije, raspada zemlje, dezinvestiranja, rata u neposrednom okruženju i vazdušne agresije, BDP više nego prepolovio, a izvoz robe i usluga se sveo na samo 25% iznosa iz 1990, stepen spoljne zaduženosti Srbije u 2000. godini je bio ekstremno visok. Naime, spoljni dug na kraju 2000. godine bio je za oko 20% veći od BDP-a, a čak pet puta veći od izvoza robe i usluga u toj godini.
U periodu od 2001. do početka 2006. godine Pariski klub i Londonski klub su otpisali Srbiji oko 4,5 milijarde dolara duga. Krajem 2001. tadašnji potpredsednik Savezne vlade i istovremeno ministar za ekonomske odnose sa inostranstvom, prof. dr M. Labus je obećao da će se, nakon otpisa 2/3 duga prema Pariskom i Londonskom klubu, spoljni dug SR Jugoslavije svesti od 12 na samo 7 milijardi dolara. I pored otpisa oko 2,2 milijardi dolara od strane Pariskog kluba u 2002. god. spoljni dug Srbije je vrlo dinamično rastao, pa je već krajem te godine dostigao 11,230 milijardi dolara, ili, obračunat u evrima, on je iznosio 10,77 milijardi. U toj godini stručne službe MMF-a su kreirale nekoliko scenarija održivosti spoljnog duga SR Jugoslavije za period zaključno sa 2010. godinom. Po tzv. bazičnom scenariju spoljni dug SCG na kraju 2009. god. je trebalo da iznosi samo 9,036, a na kraju 2010. god. samo 8,908 milijardi dolara. Dodajmo da je ta služba projektovala iznos otplata po osnovu spoljnog duga za 2009. god. od milijardu i 630 miliona dolara, a za 2010. god. od samo milijardu i 308 miliona dolara. Bitno je naglasiti da su one očekivale da će u drugoj polovini prve decenije novog veka iznos otplata sve više prevazilaziti iznos novih kredita i da će se stepen spoljne zaduženosti, meren kako odnosom spoljnog duga i BDP-a tako i njegovim odnosom prema izvozu robe i usluga, bitno smanjiti.
Iste godine stručnjaci OECD-a su zaključili da je SFR Jugoslavija „prezadužena“ zemlja i da primarni uzrok zabrinutosti predstavlja visina spoljnog duga, odnosno visina sredstava za njegovo servisiranje. Zbog svega toga, ali i zbog očekivanja da će izvoz robe i usluga rasti brže od njihovog uvoza i da će devizni priliv po osnovu stranih direktnih investicija biti visok, oni su zaključili da će u drugoj polovini prve decenije novog veka neto zaduživanje SRJ preći u duboku negativnu sferu.
U 2003. god. MMF je kreirao nove projekcije svih makro agregata iz sfere ekonomsko-finansijskih odnosa SFR Jugoslavije za period 2009-2010. god. Kao i u prethodno navedenim projekcijama, i u ovoj je bio projektovan u svim godinama znatno brži rast izvoza od uvoza. Po tom scenariju spoljni dug SRJ bi u 2009. godini iznosio 10,719 a u 2010.god. 10,594 milijardi dolara. Odnos toga duga prema BDP-u je trebalo u 2009. da iznosi 37%, a u 2010. god.  34%,  ili, odnos godišnjih anuiteta po osnovu tog duga prema BDP-u,  je trebalo u 2009. da iznosi 6,0%, a u 2010.god. 5,1%, dok bi njihov odnos prema vrednosti izvoza robe i usluga iznosio 22,3%, odnosno 18,8% respektivno.

U 2003. godini, pod okriljem nekog DŽeferson instituta, a uz finansijsku podršku Narodne banke Srbije, objavljen je rad "Konkurentnost privrede Srbije" koji je po izjavi direktora tog Instituta uradio „tim najboljih srpskih ekonomista“ . U tom radu date su dve projekcije spoljnog duga Srbije, njegovog odnosa prema BDP-u i izvozu robe i usluga, kao i iznosa servisiranja tog duga i njegovog odnosa prema BDP-u i prema izvozu robe i usluga. Navedimo te projekcije za 2008, 2009. i 2010.godinu.
Tabela br. 1.
Projekcije spoljnog duga i servisiranja tog duga i njihovog odnosa
(u milijardama dolara i procentima)

 

Scenario 1

Scenario 2

 

2008.

 2009.

2019. 

2008.

2009.

2010.

Stanje duga
na kraju godine

14,386

14,411

14,328

14,444

14,521

14,507

Servisiranje duga

1,679

1,832

1,782

1,685  

1,848

1,814

Spoljni dug prema
izvozu robe i usluga

166

147

129

156,4 

134,7  

115,6

Odnos duga
prema BDP

56,5

52,9

49,0

53,1

48,5

43,9

Odnos servisiranja
duga prema BDP

6,60 

6,72

6,10

6,20

6,17

5,49

Odnos servisiranja duga  prema izvozu robe i usluga

19,4

18,7

16,1

18,2

17,1

14,5

Izvor: Jeffersson Institute, Konkurentnost privrede Srbije 82003), str. 330 i 335.
Na osnovu svih navedenih podataka jasno se vidi da bi Srbija, da su se ostvarile navedene projekcije, bila relativno sve manje zadužena, bilo da se to posmatra na bazi kvantitativnog odnosa spoljnog duga i BDP-a, bilo na bazi odnosa spoljnog duga i izvoza robe i usluga, pa i na bazi iznosa anuiteta po osnovu servisiranja duga prema BDP-u. To pogotovu postaje jasnije ako se zna da je u scenariju II bilo procenjeno da će spoljni dug na kraju 2003. god. iznositi 58% BDP-a ili 272% izvoza robe i usluga, a da će odnos iznosa anuiteta prema BDP-u iznositi samo 2,13%. Ili, po scenariju II, kvantitativni odnos spoljnog duga i BDP-a u 2003.god. je trebalo da iznosi 58,4%, odnos spoljnog duga prema izvozu robe i usluga 271,7%, a odnos anuiteta prema BDP-u 2,13%.
Na osnovu svega navedenog, sledi zaključak da bi, po autorima ovog rada Srbija od visoko zadužene zemlje, trebalo da u drugoj polovini prve dekade novog veka, a naročito u poslednje tri godine – postane srednje zadužena zemlja.
Sredinom 2004. godine pojavio se rad "Održivost spoljnog duga Srbije" koji je urađen u Narodnoj banci Srbije u kome su date vrlo optimističke projekcije spoljnog duga i relativne spoljne zaduženosti Srbije u periodu zaključno sa 2010. godinom, što je razumljivo jer su glavni „projektanti“ bile iste osobe – matematičari Stojan Stamenković i Miladin Kovačević . U tom radu data su tri scenarija kretanja apsolutne i relativne zaduženosti Srbije do kraja 2010. god.
U osnovnom scenariju iznos spoljnog duga je na kraju 2008. god. trebalo da iznosi 15,814, krajem 2009.godine 15,485 i krajem 2010. godine. 14,997 milijardi dolara. Po tom scenariju odnos spoljnog duga prema BDP-u je trebalo da u 2008.god, iznosi 60,9%, 2009.g. 55,5% i u 2010.g. 50,1%, a odnos duga prema izvozu robe i usluga 203,19, 175,8% i 153,2% respektivno. Dodajmo da se u tom scenariju predviđalo da će iznos otplata po osnovu spoljnog duga u 2008. god. iznosio 6,8%, u 2009.g. 6,6% i u 2010. g. 6,1% BDP, a njihov odnos prema izvozu robe i usluga trebalo je da iznosi u – 2008.g. 22,55%, u 2009.g. 20,80%, a u 2010.g. bio pao na samo na 18,76%.
U scenariju bez tzv. koncesionalnim kreditima, iznos spoljnog duga je trebalo da raste zaključno sa 2007. godine (kada je trebalo da dostigne oko 16 milijardi dolara) a nakon toga  bi se smanjivao i u 2008.godini iznosio bi 15,l811, u 2009. g. 15,l485 i u 2010.g. 14,943 milijarde dolara. Odnos spoljnog duga i BDP bi u 2008.g. iznosio 60,9%, u 2009.g. 55,5% i u 2010.g. 49,9%, a njegov odnos prema izvozu robe i usluga u navedenim godinama je trebalo da iznosi 203%, 176% i 153%. Iznos godišnjih anuiteta po osnovu spoljnog duga prema BDP trebalo je u 2008.g. da dostigne 7,0%, a u 2009.g. bi se smanjio na 6,8% i u 2010.g. na 6,3%. Dodajmo da je iznos anuiteta prema izvozu robe i usluga trebalo da u 2008.g. da bude 23,3%, u 2009.g. 21,5% i u 2010.g. bi trebalo da padne ispod 20%.

U scenariju sa sporijim rastom BDP-u (u proseku 3%), spoljni dug je na kraju 2008. god. trebalo da iznosi 15,852, 2009. god. 15,512 i u 2010. god. 15,033 milijarde dolara. Po tom scenariju iznos otplata glavnice i kamata trebalo je u 2008.g. da iznosi milijardu i 880 miliona dolara, u 2009.god. nešto preko dve milijarde i u 2010.god. dve milijarde i 102 miliona dolara. Odnos spoljnog duga prema BDP-u trebalo je da u 2008.god. dostigne 65,9%, u 2009.god. bi pao na 61,2%, a 2010. god. samo 56,3%. Odnos spoljnog duga prema izvozu robe i usluga trebalo je u 2008.god. da iznosi 220%, u 2009.god. 194%, a u 2010.god. 172%. Iznos godišnjih anuiteta prema BDP-u trebalo je da u periodu 2008-2010.godina iznosi u rasponu od 7,8-8,1%, a odnos prema izvozu robe i usluga je trebalo da u periodu 2008. iznosi 26,07%, u 2009. 25,5% i u 2010.god. 24,10.
Krajem 2004. godine NBS publikuje novi rad sa istim naslovom. Iako je tim autora ostao isti, u ovom radu optimizam vezan za servisiranje spoljnog duga u periodu do 2010.godine bio je znatno manji nego što je ispoljen u prethodno navedenom radu istog naslova. Navedimo osnovne projekcije u četiri scenarija.
U osnovnom scenariju sa većim kreditima bio je projektovan iznos spoljnog duga u 2008.  od 20,578, u 2009. god. 22,022 i u 2010.god. 23,333 milijarde dolara. Spoljni dug prema BDP-u trebalo je da u navedenim godinama iznosi 79,5%, 79,1% i 77,9% respektivno, a njegov iznos na kraju tih godina prema izvozu robe i usluga bi iznosio 259,0%, 247,7% i 231,4%. Po ovom scenariju odnos iznosa servisiranja spoljnog duga i vrednosti izvoza robe i usluga je trebalo da iznosi u 2008.god. 34,4%, u 2009. god. 39,5%, a u 2010.god. 42,7%, a prema BDP-u 10,57%, 12,62%, 14,37% respektivno.
U ostala tri scenarija optimizma je bilo znatno više, a pesimizma znatno manje. Tako je u scenariju sa većim stranim direktnim investicijama iznos spoljnog duga na kraju 2008.god. trebalo da iznosi 16,903, 2009.god. 16,670, a na kraju 2010.god. 16,380 milijardi dolara. U tim godinama odnos spoljnog duga prema BDP-u je trebalo da iznosi 65,3%, 59,9% i 54,7%, a prema tom izvozu robe i usluga 212,7%, 187,5% i 162,4% respektivno. U tom scenariju iznos otplata glavnice i kamata prema vrednosti izvoza robe i usluga je trebalo da iznosi 25,2%, 26,2% i 24,8%, a prema BDP-u 7,73%, 8,38% i 8,37%.
U scenariju sa manjim spoljnotrgovinskim deficitom iznos spoljnog duga je trebalo da na kraju 2008. god. dostigne 16,904, da bi u 2009. god. bio nešto niži – 16,659 i na kraju 2010. god. na 16,377 milijardi dolara. Njegov odnos prema BDP-u je trebalo da u 2008. god. iznosi 65,4%, u 2009. god. 59,9% i u 2010. god. 54,8%, a prema izvozu robe i usluga 214,1%, 183,9% i 162,7% respektivno. Dodajmo da je po ovom scenariju odnos otplate glavnice i kamata prema BDP-u trebalo da iznosi u 2008. god. 7,73%, u 2008. god. 8,39% i u 2010.god. 8,39%, a prema izvozu robe i usluga 25,3%, 25,7%, i 24,9% respektivno
I na kraju, u scenariju sa slabijim dolarom. Iznos spoljnog duga Srbije na kraju 2008. god. trebalo je da iznosi 17,060, 2009. god. 16,846 i 2010. god. 16,563 milijardi dolara, a njegov odnos prema BDP-u je trebalo da iznosi 59,7%, 54,8% i 50,1% respektivno. Po tom scenariju odnos spoljnog duga prema izvozu robe i usluga je trebalo da u 2008. god. iznosi 194,5%, u 2009. god. 176,6% i u 2010. god. 148,8%. Dodajmo da je ovde bilo projektovano da bi iznos anuiteta prema BDP-u  u 2008. god. iznosio 7,39%, u 2009. god. 8,06% i u 2010. god. 8,10%, a prema izvozu robe i usluga u tim godinama 24,1%, 25,2% i 24,1% respektivno.
Na osnovu navedenih podataka može se zaključiti da bi Srbija u slučaju ispunjenja projekcija scenarija sa većim stranim direktnim investicijama, scenarija sa manjim spoljnotrgovinskim deficitom, kao i scenarija sa slabim dolarom u svim godinama perioda 2008-2010, po kriterijumima Svetske banke, bila srednje zadužena, a po scenariju sa većim kreditima visokozadužena zemlja .
Nažalost, stvarnost je vrlo brzo demantovala sve navedene optimističke projekcije. Naime, i pored otpisa dodatnih 2,3 milijarde dolara od strane Londonskog i Pariskog kluba poverioca, spoljni dug Srbije vrlo dinamično raste, a tom rastu najveći doprinos daje vrlo dinamično zaduživanje preduzeća i banaka. Zvanične institucije, resorni ministri, guverner NBS i veliki broj ekonomista nastavljaju da „dokazuju“ da je Srbija srednje zadužena zemlja i da spoljni dug, odnosno vrlo dinamičan rast spoljnog duga preduzeća i banaka ne treba da brine. U tim „dokazima“ posebno su se isticali tadašnji potpredsednik Vlade Srbije prof. dr M. Labus i tadašnji ministar za finansije M. Dinkić. Naime, kada je postalo izvesno da će MMF otpisati ranije dogovorenih 15% iznosa duga sa kojim je Srbija ušla u 2001. godinu, M. Labus je u autorskom tekstu (Politika, 10.12.2005) napisao: a) „da smo uspeli za tri godine da rešimo problem dugova zemlje, da smo u tom periodu stalno slušali priče o ’dužničkom ropstvu’, a to je bila licemerna i neozbiljna priča“. On je tada rekao da „danas možemo da kažemo da smo uspeli da problem spoljnog duga rešimo i da je to nešto što predstavlja jedan od najvećih rezultata politike u čijem sam kreiranju učestvovao“. U novom autorskom tekstu M. Labus (Politika, 11.02.2006) on ističe „da je problem spoljnog duga rešen a da je to veliki uspeh, jer za mnoge je pre demokratskih promena taj problem bio nerešiv, a kada je to postalo izglednije, izmišljena je nebulozna priča o „dužničkom ropstvu“. M. Dinkić je tada rekao „da je ukupni spoljni dug Srbije četiri puta manji nego 2000.god, odnosno da je njegovo učešće u društvenom proizvodu smanjeno sa 170% na 43%“ (Politika, 8.02.2006).
Na osnovu tih izjava vidi se da su oni potpuno ignorisali vrlo dinamičan rast vrlo olakog zaduživanja preduzeća i banaka lociranih u Srbiji. S obzirom na činjenicu da se država nije mogla zaduživati u inostranstvu bez saglasnosti MMF-a (dok je trajao finansijski aranžman o tzv. produženom finansiranju) i da je devizni priliv po osnovu privatnog zaduživanja, po osnovu prodaje imovine stranim licima, doznaka i donacija vrlo dinamično rastao, zvaničnici, a posebno M. Dinkić, M. Labus i R. Jelašić sistematski su tvrdili da je Srbija srednje zadužena zemlja, a M. Dinkić je tvrdio da će ona vrlo brzo postati nisko zadužena zemlja.
Moguće da je zbog tih tvrdnji ili iz želje da se oslobodi diktata MMF-a, neočekivano, sredinom 2006. godine Vlada saopštava da je donela odluku da Srbija u roku od godine dana vrati preostali dug MMF-u, koji je bio  nešto više od milijardu dolara, što je i realizovano. Tadašnji ministar za finansije M. Dinkić, tokom avgusta i septembra te godine više puta ističe da će Srbija brzo ući u grupu nisko zaduženih zemalja. On tada lansira neki konfuzni plan smanjenja spoljnog duga do kraja te godine za 2,5-3,5 milijarde dolara. Tako on krajem avgusta (Vreme, 31.8.2006.) kaže: „Kada sprovedemo sve što smo naumili, „matiraćemo“ sve one koji su, poput radikala i neozbiljnih analitičara govorili o nekakvoj nadolazećoj dužničkoj krizi. Srbija će, u stvari, uskoro od srednje zadužene zemlje postati država sa relativno niskim spoljnim dugom. Potpuno sam ubeđen da bi Srbija u 2007. godini mogla da uđe sa znatno smanjenim nivoom spoljnog duga“. U to vreme on je izjavio (Politika, 9.9.2006) da će se odnos spoljnog duga i BDP-a smanjiti na samo 35% i da će tako „Srbija postati ne samo jedna od manje zaduženih zemalja u regionu već i u Evropi“. Na opštu žalost, spoljni dug Srbije je na kraju 2006. god.  dostigao 19,606 milijardi dolara, tj. bio je za četiri milijarde i 139 miliona dolara ili  2,24 puta veći od izvoza robe i usluga, pa je zbog toga ona ostala u grupi visokozaduženih zemalja. Da je korektno obračunat BDP, ona bi i po odnosu spoljnog duga i BDP-a, takođe, bila u toj grupi zemalja. Podsetimo se da je krajem 2005.god. šef misije MMF-a za pregovore sa Srbijom i Crnom Gorom Pirita Sorsa izjavila da spoljni dug ostaje previsok.
U aprilu 2007. god. predstavnici MMF-a su istakli da je spoljni dug jedan od tri najveća problema privrede Srbije, ali i tim nalazima zvanične institucije nisu poklanjale nikakvu pažnju.

Od 2006. godine, spoljni dug Srbije vrlo dinamično se povećava i do kraja 2008. god. dostiže 30,71 milijardu dolara, ili, obračunato u evrima, 21,8 milijardi. Dakle, i pored otpisa oko 4,5 milijardi dolara, iznos spoljnog duga, krajem 2008. god. je dostigao 30,708 milijardi dolara, ili, obračunato u evrima, 21, 801. Dug bi bio još veći da nije došlo do svetske ekonomske krize jer su potencijalni kreditori naglo i bitno smanjili kreditiranje preduzeća i banaka u Srbiji. To je dosta doprinelo da je odnos visine spoljnog duga prema izvozu robe i usluga prvi put pao ispod kritičnih 2,20%. To je bila posledica bitnog usporavanja novog zaduživanja u drugoj polovini 2008. god. dok je usporavanje rasta izvoza robe i usluga  bilo manje izraženo. Zvaničnici i niz akademskih ekonomista su, uz taj pokazatelj, isticali da je odnos spoljnog duga prema BDP-u iznosio samo 62,1% i na osnovu toga su zaključivali da je Srbija srednje zadužena, ili da nije „prezadužena“ zemlja. Međutim, sa stručne strane potpuno je, najblaže rečeno, nekorektno koristiti odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda u tekućim cenama.
I kao posledica te nekorektne računice, dobija se kvantitativni odnos spoljnog duga i BDP-a koji je znatno manji od onog koji bi se dobio ako bi se isključili efekti inflacije na rast BDP-a, kao i efekti vrednosti evra ili dolara koja se stavlja u odnos sa BDP-om. I pošto je taj odnos po toj računici ispod kritičnih 80%, zaključuje se da je Srbija srednje zadužena zemlja. Ako bi se koristile veličine BDP-a u stalnim cenama iz 2002.god. i realna vrednost evra i dolara iz te godine, kvantitativni odnos spoljnog duga i BDP-a bio bi i u 2008. god. znatno veći od 80%. Kao ilustraciju za tu tvrdnju navedimo da je BDP u stalnim cenama u 2008. god. bio za samo 45,5% veći nego 2001. god. S druge strane, ako se uzme odnos dolar : evro u 2001. god. i sve nominalne vrednosti spoljnog duga u narednim godinama obračunaju na bazi tog odnosa, proizilazi da je spoljni dug na kraju 2008. god. bio za 88%  veći nego krajem 2001.god. S obzirom da je evro po osnovu inflacije u evro zoni u tih sedam godina izgubio na vrednosti za 17%, proizilazi da je spoljni dug Srbije na kraju 2008. god. bio realno za oko 61% veći nego krajem 2001. godine. Samim tim, kvantitativni odnos spoljnog duga i  bruto domaćeg proizvoda u 2008. god. realno bi morao biti osetno veći nego u 2002. godini, a on je, po zvaničnim računicama bio osetno niži (73,5% prema 62,1%). Zbog svega toga, prosto je neverovatno da NBS, Fond za razvoj ekonomske nauke (FREN) i redakcijski savet časopisa Kvartalni monitor i niz akademskih ekonomista i zvaničnika koriste isključivo nominalni odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda u tekućim cenama i samo na osnovu toga zaključuju da je Srbija u 2008. god. bila srednje zadužena zemlja. Oni previđaju ili namerno prećutkuju dva vrlo neprijatna pokazatelja relativne zaduženosti koji pokazuju da je i u 2008. a posebno u prošloj godini Srbija bila visoko zadužena. Naime, postoji opšte prihvaćeno gledište u međunarodnim finansijskim institucijama da je jedna zemlja visoko zadužena ako iznos dospelih godišnjih otplata glavnice i kamata pređe 25% vrednosti izvoza robe i usluga, ona se tretira kao visoko zadužena, a u Srbiji je u 2007. god. taj odnos dostigao 33,4%, a u 2008. god. čak 34,5%. Uz to, u tim institucijama se smatra da je zemlja visokozadužena ako
je iznos tih otplata veći od iznosa prirasta BDP, odnosno ako je odnos otplata i BDP-a veći od godišnje stope rasta BDP, a u slučaju Srbije taj odnos je u 2007. god. iznosio 9,8%, a u 2008. god. čak 10,4%. S obzirom da je u 2008.god. realan rast BDP-a iznosio samo 5%, proizilazi da njegov prirast nije mogao pokriti ni polovinu pristiglih anuiteta po osnovu servisiranja spoljnog duga. I ovde bi trebalo imati u vidu da su veličine bruto domaćeg proizvoda i veličina njegovog prirasta u 2007. i 2008. god. bile, zbog vrlo visoke inflacije (od 2000. do 2009), jako naduvane i da je odnos tih veličina prema iznosu otplata osetno podcenjen u odnosu na one koje bi se dobile na bazi stalnih cena iz 2002. god. i realnih vrednosti stranih valuta iz iste godine. Na kraju, navedimo da je Srbija ušla u 2009. godinu sa dospelim a neizmirenim obavezama po osnovu servisiranja spoljnog duga od čak 2,5 milijarde evra, što je činilo 24,6% izvoza robe i usluga u 2008. godini. Uz sve to, Srbija je prvi put od 2000. god. zabeležila negativan ukupan devizni bilans od čak 2,35 milijarde dolara.
Tabela br. 2
Apsolutne i relativne veličine spoljnog duga i stepena spoljne zaduženosti Srbije u periodu 2001-2009.g.
(u milijardama i procentima)

Godina

Iznos spoljnog duga

Odnos duga prema izvozu robe i usluga

Odnos godišnjih otplata prema: 

 

U $

U €

 

Izvozu robe i usluga

BDP-u

2001. 

11,125

12,609

456,9

3,7

0,8

2002.

11,130

10,768

379,3

7,1

1,4

2003.

13,575

10,875

311,5 

9,1

2,0

2004.

14,099

10,354

253,7

16,8

3,9

2005.

15,467

13,064

234,2

17,9

4,7

2006.

19,606

14,884

223,7

23,1

6,9

2007.

26,236

17,789

220,0

33,4

9,8

2008.

30,708

21,801

204,9 

34,5

10,4

Izvori: NBS „Analiza duga Republike Srbije“ i Statistički bilten, decembar 2009.

Iz svega izloženog, može se sa puno prava tvrditi da je Srbija krajem 2008. god. upala u dužničku krizu. Zbog toga, ali i zbog vrlo visoke zavisnosti od priliva stranog kapitala, ona je  bila prinuđena da moli MMF za dobijanje što većeg kredita. Uz to, ona je uspela da tzv. Bečkim sporazumom od stranih banaka, koje imaju afilijacije u Srbiji, dobije obećanje da one neće povlačiti devize iz njihovih afilijacija u Srbiji i da će novim kreditima obezbediti uredno servisiranje dospelih anuiteta. Na kraju, Srbija je ulagala ogromne napore u cilju dobijanja što većeg iznosa kredita od Svetske banke, Međunarodne banke za obnovu i razvoj, Evropske investicione banke, Evropske unije, Kine, Rusije i nekih drugih zemalja. Ona je u 2009. god. povukla samo deo tih ugovorenih kredita, a ostatak će biti realizovan u 2010. i 2011. godini.
U prvoj polovini 2009. godine Svetska banka je otpisala 550 miliona dolara (ili 381 milion evra) spoljnog duga koji se knjižio kao dug Srbije i u suštini se odnosio na dug lociran na Kosovo i Metohiju.
Zahvaljujući Bečkom sporazumu, banke u Srbiji, gledano u celini, više su dobile novih kredita nego što su isplatile dospelih obaveza po osnovu ranije uzetih dugoročnih, srednjoročnih i kratkoročnih kredita, pa je njihov spoljni dug krajem 2009. godine bio za 780 miliona evra veći nego krajem 2008. godine. S druge strane, preduzeća su više isplatila po osnovu servisiranja ranijih dugova nego što su koristila nove kredite, pa je zbog toga njihov spoljni dug na kraju 2009. godine bio za 638 miliona evra manji nego krajem 2008. god. i dostigao je 10,87 milijardi evra, odnosno 47,70% ukupnog spoljnog duga.
I pored otpisa duga lociranog na Kosovu i Metohiji, zbog osetnog povećanja zaduživanja države, posebno kod MMF-a (milijardu i 110 miliona dolara), javni spoljni dug je povećan sa 6,386 milijardi evra (koliko je iznosio krajem 2008.) na 7, 231 milijardi na kraju 2009. god. i time je povećao učešće u ukupnom spoljnom dugu sa 29,29% na 31,73% ukupnog spoljnog duga. Zbog svega navedenog, ukupan spoljni dug je na kraju 2009. god. dostigao 22,787 milijardu evra i bio je za oko 4,53% veći nego krajem 2008.g. Obračunat u dolarima, spoljni dug Srbije je krajem 2009. god. dostigao 32,75 milijardi. Da nije otpisan dug Kosovu i Metohiji, spoljni dug Srbije na kraju 2009. god. iznosio bi 23,17 milijardi evra odnosno 33,30 milijardi dolara, tj. bio bi povećan za 6,6%. Spoljni dug je najvećim delom povećan po osnovu korišćenja kredita MMF-a – oko 1,3 milijarde evra (ili, izraženo u dolarima, oko milijaru i 860 miliona)
Pod pretpostavkom da je broj stanovnika (bez stanovnika na KiM) u Srbiji smanjen sa 7,5 miliona (u 2000 godini) na 7,25 miliona 2009. godine, pNeprijatna je činjenica da je spoljni dug u 2009. god. povećan iako je u toj godini deficit tekućeg računa platnog bilansa, zbog svetske ekonomske i ekonomske krize u Srbiji, bio sveden na čak manje od 30% deficita iz 2008.g.
Pozitivno je što je iznos dospelih a neizmirenih obaveza po osnovu servisiranja ukupnog spoljnog duga u odnosu na kraj 2008. godine, smanjen za oko 251 miliona evra, pa je na kraju 2009. god. iznosio 2,3 milijarde, ili obračunato u dolarima – oko 3,3 milijarde.
Mala je uteha da je krajem 2009. godine kratkoročni spoljni dug bio za 227 miliona evra manji nego krajem 2008. godine, ali je još uvek relativno visok – dve milijarde i 281 milion evra ili oko 27% vrednosti izvoza robe i usluga u toj godini.
I pored svih tih vrlo neprijatnih činjenica, Narodna banka Srbije, zvaničnici, od predsednika Tadića, premijera Cvetkovića, ministara Dinkića i Dijane Dragutinović, i dalje ističu da Srbija nije „prezadužena“ tj. da je srednjezadužena i ponovo, kao dokaz uzimaju odnos spoljnog duga prema BDP ili imaju u vidu samo dug države i dug preduzeća za koji je garant država.
Posebno je bila iznenađujuća izjava predsednik B. Tadića, data u intervjuu Novostima krajem aprila prošle godine (30.4.2009), koja je glasila: “Hvala bogu, za razliku od drugih zemalja u regionu, Srbija nije prezadužena zemlja. Hrvatskoj, na primer, samo ove godine dolazi na otplatu 12 milijardi evra, a Srbiji tek 500 miliona evra. Neke kritike možda i mogu da stoje, ali da je Srbija prezadužena – ne“.
I premijer M. Cvetković je više puta u toku prošle i početkom tekuće godine, izjavljivao da Srbija nije prezadužena, tj. da se nalazi u grupi srednje zaduženih zemalja i pri tome najčešće ima u vidu odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda izraženog u tekućim cenama.
Da je odnos spoljnog duga i bruto domaćeg proizvoda u tekućim cenama, potpuno neupotrebljiv i da daje pogrešnu, vrlo niske njegove veličine pokazuju i sledeći podaci. Po toj računici odnos duga i BDP-a u 2001. god. je iznosio 96,1%. Od 2001. pa zaključno sa 2009. god. bruto domaći proizvod u stalnim cenama je povećan za samo oko 40%. Spoljni dug, na bazi odnosa dolara i evra sa kraja 2001. god. je u isto vreme povećan za oko 96,5%. Ako to povećanje spoljnog duga korigujemo indeksom rasta cena u evro zoni, proizilazi da je on realno povećan za oko 62%. Dakle, spoljni dug je realno znatno više povećan nego realni rast BDP-a, a zvanična statistika i NBS tvrde da je odnos spoljnog duga i BDP-a u 2008. god. iznosio samo 62,1%, a procenjuje se da je u 2009. iznosio oko 70%. Dakle, ako bi se obračun kvantitativnog odnosa spoljnog duga i BDP-a Srbije obračunao na bazi cena u Srbiji u evro zoni iz 2002. god. i intervalutnih odnosa u toj godini, on bi sigurno bio znatno veći od 100%, što znači da je Srbija i po tom osnovu i u prošloj i ovoj godini – visoko zadužena zemlja. Uz to, bitno je naglasiti da je većina relativnih veličina stepena spoljne zaduženosti u 2009. godini dodatno pogoršana. Naime, odnos spoljnog
roizilazi da je po jednom stanovniku dug u 2000. iznosio 1,444, a krajem 2009. čak 4,590 dolara.
duga prema izvozu robe i usluga je u prošloj godini iznosio oko 40%, što znači da je Srbija po tom osnovu bila visokozadužena. Ili, odnos isplata po osnovu spoljnih dugova u  prošloj godini prema BDP-u (koji je realno smanjen za 4-5% ali je nominalno, po osnovu inflacije, povećan 4-5%), verovatno je prešao 11% njegove naduvane veličine, a realno je bio znatno viši od te cifre. Zbog svega toga, najblaže rečeno je neobično da Narodna banka Srbije krajem prošle godine i dalje tvrdi da je „Srbija srednje zadužena zemlja i da još uvek nije u situaciji da njena zaduženost preraste u makroekonomski problem“.
Kada se analizira veličina spoljnog duga, trebalo bi naglasiti da pri tome nije uključen iznos kamata koje Srbija, njena preduzeća i banke moraju da plate u narednim godinama. Ako pretpostavimo, da se iznos spoljnog duga u narednih pet godina neće menjati i da će prosečna kamatna stopa iznositi 4%, samo po osnovu isplate kamata trebalo bi obezbediti 6,6 milijardi dolara. Na kraju, trebalo bi imati u vidu da Srbija ima unutrašnji dug nominiran u evrima u iznosu oko tri milijarde, ili izraženo u dolarima oko 5,2 milijarde.
I na kraju, trebalo bi naglasiti da zvanične institucije, zvaničnici i mnogi akademski ekonomisti neodgovorno zanemaruju privatni spoljni dug, odnosno dug preduzeća i banaka. Naime, za servisiranje celokupnog spoljnog duga devize moraju obezbediti preduzeća preko izvoza robe i usluga, a ona su pravni subjekti Srbije. Dakle, pod pojmom Srbija se podrazumevaju i sva preduzeća locirana na njenoj teritoriji. To važi i za banke. I kada se radi o dugu koji se knjiži na banke i preduzeća, uputno je imati u vidu najnoviji slučaj Islanda. Naime, mnoga pravna i fizička lica iz Velike Britanije i Holandije su, zbog visoke kamatne stope, držala su pare u bankama lociranim  na Islandu. Kada su te banke bankrotirale, V. Britanija i Holandija su svoja preduzeća i fizička lica, verovali ili ne, obeštetile. I nakon toga poslali su Islandu ultimatum – da tu sumu refundira ovim zemljama, jer u protivnom, one neće podržati njegov prijem  u Evropsku uniju. Dakle, iako država Islanda nije garantovala za uloge stranih lica u tim bankama, ona će verovatno morati da ih, indirektno, isplati. Na osnovu toga, može se pretpostaviti da bi u slučaju nesolventnosti i eventualnog  bankrota zaduženih banaka i preduzeća na teritoriji Srbije, ona morala da preuzme i servisiranje njihovih spoljnih dugova, jer će verovatno neke članice EU to postaviti kao uslov za prijem u tu integraciju. Na kraju, neka od tih preduzeća i banaka imaju imovinu koja više vredi od njihovog spoljnog duga, pa država Srbija ne bi smela da dozvoli da ona, zbog eventualne nemogućnosti servisiranja spoljnih dugova, pređu u ruke stranih kreditora. I dodajmo, da odavno postoji praksa tzv. suverenizacije privatnih spoljnih dugova koja se po pravilu primenjivala na slabe zemlje koje nisu bile pravne države, kao što je sada slučaj sa Islandom, a u manjoj meri i sa Srbijom.
Kada se govori o spoljnom dugu i stepenu spoljne zaduženosti, trebalo bi naglasiti da je, Srbija nepotrebno, tragično postala narkomanski zavisna od priliva stranog kapitala, što problematiku novog zaduživanja i budućeg servisiranja spoljnih dugova, čini posebno složenim. U takvim uslovima, naročito ako je u pitanju velika zavisnost od kapitala MMF, kao što je sada slučaj sa Srbijom, osetno je smanjen suverenitet u vođenju ekonomske politike. I ne samo ekonomske, već i spoljne politike. Podsetimo se da je u vreme kada je SFR Jugoslavija, kao lider u Pokretu nesvrstanih, zagorčavala život SAD u Ujedinjenim nacijama, čuveni savetnik američkog predsednika za  bezbednost Z.Bžežinjski, na jednom skupu u Upsali (1978) rekao sledeće: „Treba ohrabriti zemlje Evropske zajednice da nastave sa davanjem kredita Jugoslaviji, jer će povećanje jugoslovenskog duga inostranstvu, u određenom trenutku, poslužiti kao sredstvo ekonomskog i političkog pritiska, što je samo kratkoročno gledano štetno za zajmodavce, a dugoročno korisno za opštu stvar i politiku „omekšavanja Jugoslavije“ .
Na osnovu svega prethodno navedenog, jasno je da su pokazatelji o visini spoljnog duga i stepenu spoljne zaduženosti Srbije drastično nepovoljniji nego što su, preko ranije navedenih projekcija, obećavali MMF, DŽeferson institut i Narodna banka Srbije. Čak su i kvantitativni odnos spoljnog duga i ekstremno naduvanog bruto proizvoda u 2008. i 2009. god. znatno nepovoljniji nego što bi bili da su se te projekcije ostvarile. I što je najgore, vrlo je verovatno da sve navedene veličine stepena spoljne zaduženosti u 2010. i 2011. god. biti još nepovoljnije. Stručne službe MMF-a su u maju 2009. god. projektovale  da će odnos spoljnog duga i BDP-a Srbije u 2010. god. dostići 85,6%, a u 2011. god. čak 90,4%, što bi značilo da će ona i po tom kriterijumu postati visoko zadužena zemlja. Uz to, dodajmo da se i u ovoj računici koriste te naduvane veličine BDP-a, pa bi one, u slučaju korektnije računice bile još nepovoljnije. Te službe su istovremeno projektovale da će odnos spoljnog duga prema vrednosti izvoza robe i usluge u tekućoj godini dostići 302,8%, a u idućoj čak 306,2%. Nema nikakve sumnje da će se i odnosi otplata i izvoza robe i usluga i otplata i tog naduvanog BDP-a u ovoj i idućoj godini dodatno osetno povećati. Vrlo je verovatno da će se iznos dospelih a neizmirenih obaveza po osnovu servisiranja spoljnog duga osetno povećati. Uz sve to, mora se imati u vidu da Srbija ima unutrašnji javni devizni dug od oko 3 mil. evra. U takvim uslovima, i u uslovima narkomanske zavisnosti od priliva stranog kapitala, Srbija će biti prinuđena da se bori da se tzv.  Bečki sporazum, o refinansiranju i kreditiranju banaka i preduzeća u Srbiji. održi i u tekućoj godini, ali je krajnje neizvesno da li će se u tome u potpunosti i uspeti. Vrlo ozbiljan problem Srbije jeste što će u uslovima svetske ekonomske krize i ekonomske krize u Srbiji biti nemoguće prodavati preduzeća ili delove preduzeća po povoljnim cenama i samim tim biće ekonomski neracionalno to činiti. Iz istih razloga krajnje je neizvesno kolike će biti grinfild i braunfild investicije i vrlo je verovatno da će biti vrlo skromne. Zbog toga će Srbija biti prinuđena da se maksimalno bori za dobijanje što više kredita od međunarodnih finansijskih institucija, Ruske federacije, Kine i drugih zemalja. Ona će, vrlo verovatno, biti prinuđena da traži reprogramiranje nekih dugova. Ako u svemu tome ne bude većeg uspeha i ako Narodna banka nastavi da prodajom deviza na deviznom tržištu i tako uporno brani još uvek vrlo precenjenu vrednost dinara, devizne rezerve će se znatno smanjiti.
Olako zaduživanje u inostranstvu ima i moralnu dimenziju. Više puta u prošlosti sam naglašavao da je nemoralno dodatno dalje zaduživanje u inostranstvu ako se ta sredstva koriste za odbranu nerealnog valutnog kursa, koji donosi znatno više ekonomske i socijalne štete nego koristi, ili se velikim delom troše za pokrivanje rupa u budžetu. Da li zbog toga, ili nezavisno od toga predsednik Srbije Boris Tadić je rekao: „Zadužujemo se, i to je opasno. Ali, sve to što se zadužimo a koristiće generacije koje dolaze, to je moralno opravdano“ (Politika, 29.11.2009, str. 6). Delimično se sa tim možemo složiti, mada se i tu postavlja pitanje mere zaduživanja čak i za takve objekte, s obzirom na tešku ekonomsku i društvenu krizu kojoj se ne vidi kraj. Međutim, problem je što će najveći deo novih kredita, kao što su oni dobijeni od MMF-a ili oni koji se koriste za pokrivanje budžetskog deficita, na kraju  otići u džepove uvoznika, ili za potrošnju kroz budžetske izdatke. I zbog toga je, po mom dubokom ubeđenju, nemoralno uzimati nove kredite za te svrhe, a njihovo servisiranje preneti na buduće generacije.
Zbog svega prethodno navedenog, ekonomski, pa i moralno je nedopustivo da se Srbija dodatno zadužuje i da daleko najveći deo tog duga bude potrošen za intervencije na deviznom tržištu ili kroz budžet, jer će te devize završiti u džepovima špekulanata ili uvoznika, dok će se servisiranje spoljnog duga preneti na buduće generacije. I kao posledica svega toga Srbija će ući u dugotrajniju dužničku krizu, a relativno brzo, tj. u 2011. godini doći, kao što je bio slučaj sa Rusijom 1998, Argentinom 2001. i Islandom 2009 – do sloma deviznog kursa, odnosno jednokratne drastične devalvacije dinara.  Da bi se to izbeglo, krajnje je vreme da Srbija, pored prihvatanja strategije izlaska iz ekonomske i društvene krize i niza konkretnijih strategija, usvoji i dosledno sprovodi dugoročnu strategiju upravljanja spoljnim dugom.
Olako zaduživanje u inostranstvu ima i moralnu dimenziju. Više puta u prošlosti sam naglašavao da je nemoralno dodatno dalje zaduživanje u inostranstvu ako se ta sredstva koriste za odbranu nerealnog valutnog kursa, koji donosi znatno više ekonomske i socijalne štete nego koristi, ili se velikim delom troše za pokrivanje rupa u budžetu. Da li zbog toga, ili nezavisno od toga predsednik Srbije Boris Tadić je rekao: „Zadužujemo se, i to je opasno. Ali, sve to što se zadužimo a koristiće generacije koje dolaze, to je moralno opravdano“ (Politika, 29.11.2009, str. 6). Delimično se sa tim možemo složiti, mada se i tu postavlja pitanje mere zaduživanja čak i za takve objekte, s obzirom na tešku ekonomsku i društvenu krizu kojoj se ne vidi kraj. Međutim, problem je što će najveći deo novih kredita, kao što su oni dobijeni od MMF-a ili oni koji se koriste za pokrivanje budžetskog deficita, na kraju  otići u džepove uvoznika, ili za potrošnju kroz budžetske izdatke. I zbog toga je, po mom dubokom ubeđenju, nemoralno uzimati nove kredite za te svrhe, a njihovo servisiranje preneti na buduće generacije.
Zbog svega prethodno navedenog, ekonomski, pa i moralno je nedopustivo da se Srbija dodatno zadužuje i da daleko najveći deo tog duga bude potrošen za intervencije na deviznom tržištu ili kroz budžet, jer će te devize završiti u džepovima špekulanata ili uvoznika, dok će se servisiranje spoljnog duga preneti na buduće generacije. I kao posledica svega toga Srbija će ući u dugotrajniju dužničku krizu, a relativno brzo, tj. u 2011. godini doći, kao što je bio slučaj sa Rusijom 1998, Argentinom 2001. i Islandom 2009 – do sloma deviznog kursa, odnosno jednokratne drastične devalvacije dinara.  Da bi se to izbeglo, krajnje je vreme da Srbija, pored prihvatanja strategije izlaska iz ekonomske i društvene krize i niza konkretnijih strategija, usvoji i dosledno sprovodi dugoročnu strategiju upravljanja spoljnim dugom.

Mlađen Kovačević
sreda, 24. februar 2010.

SHARE