Miluz, Francuska.
Ponedeljak.
Čekam voz za Bazel u 14.11.
Voz dolazi iz Brisela.
Presedam posle za Cirih.
Nema gužve.
Prati me prijatelj.
Ulazim u voz.
Granica Francuske i Švajcarske se prelazi u vožnji.
Bez stajanja.
Voz polako ulazi u Bazel.
Ulaze tri granična policajca.
Rutinska kotrola. Pokazuju značke, okačene oko vrata.
– Molim vas, vašu kartu!
– Pasoš?
– Ne, samo kartu!
– Izvolite.
– Hvala. Gde putujete?
– Cirih.
– Da li znate da ne smete da imate kod sebe više od 10.000 evra u kešu?
– Znam.
– Koliko Vi imate?
– 500 evra.
– Dobro. Ova torba gore je Vaša?
– Jeste.
– Molim Vas, budite ljubazni i skinite torbu.
– Izvolite.
– Hvala.- otvara torbu i pregleda garderobu – Bili ste u Miluzu?
– Da.
– Kod Vaših prijatelja?
– Ne.
– Nego?
– Poslovno.
– A-a! Kojim poslom se bavite?
– Bankar sam.
– O! Bankar?!? Lepo. Idete u Cirih na sastanak sa bankarima?
– Da.
– Koje države pasoš Vi imate?
– Srbije.
– Vi ste Srbin?
– Da.
– A gde se nalazi banka za koju radite?
– U Moskvi.
– U Rusiji?!? O-o! Vi radite za rusku banku?
– Da.
Vraća mi karte.
Zatvara torbu.
Podiže torbu na njeno mesto.
Okrenu se sva trojica prema meni.
Nasmejana.
Stave ruku na grudi.
Naklone se u znak poštovanja.
– Harašo! Spasiba! Harašo! Spasiba!
Odlaze.
Voz staje u stanicu.
Hvala ti, brate Putine!.
Beograd, 28.04.2015.
