Pre nešto više od decenije, pišuæi tada o problemima poljoprivrede, gotovo da se do danas ništa nije ni promenilo, samo su problemi postali teži i veæi, predložio sam da država podigne znamenit spomenik jednoj – svinji! Mada bivši vlastodršci nisu imali sluha za tu moju ideju, bili su zaneti nebeskim projektom o pljaèki sopstvenog naroda, i dalje smatram, posle svega što nam se desilo i onoga što nam neoliberali na vlasti spremaju, da taj spomenik treba podiæi. Naša mlada, osloboðena, ustanièka država, èiju dvestogodišnjicu uskoro slavimo, ne bi uspela da se održi i saèuva svoju samostalnost da velikim izvozom svinjskog mesa naše vešte voðe nisu trgovaèki otkupili nezavisnost.
Posebno je pitanje, koga samo postavljam za razmišljanje, kako to da neuki, siromašni, nepismeni, mnogi su se palcem potpisivali, srpske voðe bez škole i znanja svetskih jezika, naprave modernu državu sa domaæom dinastijom, dok neoboljševici i neoliberali, uprkos silnom fakultetskom obrazovanju, doktoratima i meðunarodnim koledžima, upropastiše sve i ponovo dovedoše zemlju u neokolonijalno ropstvo? Kako je to moguæe?
Reformatori skorojeviæi, koji se nalaze na tranzicionom zadatku rasprodaje državne imovine, pobeæiæe na off shore egzotièna ostrva kada sve budu upropastili. Tako æe Srbija ponovo ostati sama i razorena. Ona više neæe imati ekonomsku snagu i uništiæe se ono što NATO bombe nisu uspele da razore. Najgore æe proæi ponovo poljoprivreda, jer selo uvek krvavo plaæa uobraženost i bezoseæajnost državnih moænika. Prema jednoj proceni preko 8 mil ljudi je za 50 godina socijalistièkog razvoja prešlo u prenaseljene gradove, dok su nam sela osiromašila i opustela. Da li je takav razvoj bio potreban?
Iz današnje perspektive sve izgleda drugaèije. Pored ljudskog potencijala, gradovi su u procesu industrijalizacije permanentno oduzimali selu novèanu akumulaciju, ipak, uprkos svemu, poljoprivreda danas uèestvuje sa 40 odsto u BDP, preko 1,1 miliona seoskih domaæinstava u 6064 sela, zajedno sa 800 poljoprivrednih dobara i 1200 zadruga, obraðuje 4,86 mil ha zemlje. Pored toga imamo preko 600 preraðivaèkih kapaciteta i 900 fabrika stoène hrane što omoguæava da u poljoprivredi radi preko 2 mil ljudi i da ona, hteli ili ne to reformatori da priznaju, postane okosnica našeg razvoja.
Projekcija razvoja èoveèanstva u narednih nekoliko decenija pokazuje da æe se uveæati broj stanovništva na 9 milijardi ljudi i da æe svi oni, pored svih tehnoloških izuma, i dalje konzumirati hranu. To za jednu poljoprivrednu zemlju može da bude samo dobra vest i zadatak je struènih ljudi da osmisle strategiju koja æe nas, pametnom ekonomskom politikom, dovesti u poziciju da uèestvujemo u hranjenju tog sve gladnijeg sveta. Prema tome, buduænost ove zemlje je, prema ovim podacima, zagarantovana.
Ali, današnja situacija u poljoprivredi i stanje na našem selu je kranje zabrinjavajuæe. Umesto da hranimo skoro 100 miliona ljudi, što je realno na osnovu svih naših potencijala, mi imamo problem da ishranimo sopstveno stanovništvo. U èemu je problem? Zašto je prošle godine naš ukupni agrarni izvoz bio 547,6 mil $, dok je uvoz bio mnogo veæi 682,4 mil $, tako da je deficit bio 134,8 mil $? Iste godine Maðarska, zemlja slièna nama po velièini, ostvarila je suficit 1,5 mld $. Da li je maðarski seljak toliko vredniji, pametniji ili sposobniji od našeg seljaka? Nije. Da li on ima neke fizièke osobine koje ga èine moænijim od našeg paora? Nema. Pa, gde je onda problem? Problem je u privrednom sistemu koji omoguæava maðarskom proizvoðaèu da ostvaruje suficite, dok je neoliberalni koncept naših reformatora potpuno uništio našu proizvodnju.
Naglom spoljnotrgovinskom liberalizacijom, proseène carine su spuštene na neverovatnih 7,4 odsto, zemlju su preplavile svakakve robe iz uvoza što je i doprinelo da spoljnotrgovisnki deficit za 30 meseci naraste na rekordnih 9 mld $. Neverovatno je što sve uvozimo: kokošije i pileæe meso 7844 t i platili smo 7,2 mil $, mada su živinske farme po Srbiji prazne, kobasice i salame 2.928 t za 4,9 mil $, konzerve 2580 t za 5,1 mil $, svinjetina 12.873 t za 19 mil $, dok je živa vaga svinjetine kod nas pala na rekordnih 28-40 din / kg, junetine 503 t za 846.000 $, a naši seljaci nisu imali kome da prodaju bikove, mleko i mleèni proizvodi 10 mil $, dok su naše zalihe 980 t maslaca, 1113 t mleka u prahu i 1.100 t sireva, a pojedinim proizvoðaèima nisu pola godine isplaæene premije pa su oni, revoltirani ponašanjem države, javno prosipali mleko. Za to vreme je ministar poljoprivrede kupio džip «Pajero» za 43.000 €, dok je poljoprivreda imala pad proizvodnje od 5 odsto.
Nekontrolisani uvoz roba široke potrošnje potpuno je obesmislilo domaæu proizvodnju. Razvijene zemlje vancarinskim stopama, koje za poljoprivredne proizvode dostižu 62 odsto, štite svoje tržište i ne dozvoljavaju da jeftina roba iz nerazvijenih zemalja uguši njihovu proizvodnju. A njihovi farmeri rade na posedu najmanje velièine 45 ha, dok su naši posedi usitnjeni – 3,5 ha, rade sa novim mašinama, naših 425.000 traktora je starije od 20 godina, još stariji su 20.000 univerzalnih kombija, 300.000 motokultivatora, 15.000 prikolica i 3 miliona prikljuènih mašina, a na kraju, što je i najvažnije, budžetom EU 50 odsto sredstava, skoro 50 mld €, dotira poljoprivredne proizvoðaèe dok naš agrarni budžet iznosi 3 odsto. Poseban problem je nemanje vizije èelnih ljudi države da pokrenu privredu.
Reformatori suludo troše državne pare na ulepšavanje ulica, gradova i puteva, preko 167 mil € u 2002. godini, kao da je to najvažnije u zemlji gde privreda nije pokrenuta i gde su ljudi sve siromašniji. Zašto se ta sredstva nisu uložila za navodnjavanje 1,68 mil ha obradive površine u Vojvodini? Navodnjava se samo 35.000 ha, mada dužina reènih tokova iznosi 1360 km, a dužina kanalskih mreža prelazi 22.000 km i za èišæenje svih kanala treba 110 mil €. Da je vlast domaæinski radila finansirala bi èišæenje kanala i tako omoguæilo navodnjavanje 1 mil ha, tako bi se poveæali prinosi i suša, koja æe ove godine odneti 40 odsto letine, ne bi bila elementarna nepogoda. Nažalost, sve je to izostalo. Teško je u jednom ovako kratkom osvrtu nabrojati sve gluposti vlasti vezane za poljoprivredu, ali æu postaviti neka pitanja: zašto je prošle godine izvezeno 692.000 t pšenice, dok se uvoze, recimo, keks iz Holandije i grisine i tost iz Slovenije? Zašto je izvezeno 90.000 t malina, a uvozi se jogurt od maline? Znaju li naše domaæice da naprave keks, tost i jogurt od maline? U Srbiji ima 120 hladnjaèa èiji je kapacitet 480.000 t, što je više nego što nam je potrebno, ima puno slobodnih kapaciteta, ali i dalje se grade hladnjaèe. Posedujemo 110 velikih mlinova koji preraðuju 743.000 t pšenice, ranije su preraðivali 1,8 mil t, imamo oko 300 malih mlinova koji preraðuju 300.000 t, ali su nam veæi kapaciteti mlinova nego što imamo robe za preradu. Kako to da smo 1899. godine izvozili 43.000 t suve šljive, 1928. godine – 60.000 t, a prošle godine jedva 300 t? Zašto imamo goveda 776.755, ovaca 1.547.106, živine 11.124.930 i svinja 2.160.476 kada smo ranije imali svega duplo više? Zašto je broj goveda isti kao 1910. godine? Zašto je 30.000 tovilišta prazno? Zašto su prinosi pšenice kod nas 3,2 t/ ha i kukuruza 5,1 t / ha kad evropske zemlje uzimaju naše seme i postižu duplo veæe prinose?
Na sva ova pitanja moraæe jednoga dana da odgovori jedna preduzimljiva i poslovna Vlada koja æe napraviti razvojnu strategiju za agrar. U svim postavljenim pitanjima naznaèeni su istovremeno i pravci gde treba tražiti rešenje našeg problema u poljoprivredi i selu. Meðutim, postoji nešto što je izuzetno opasno i što zaokružuje sumornu sliku o poljoprivredi, a to je postojeæa privatizacija koja se svela na rasprodaju društvenih preduzeæa u poljoprivredi i preraðivaèkih kapaciteta.
Najgore je uraðeno u šeæernoj industriji koja se danas nalazi u rukama jednog èoveka i dve meðunarodne kompanije. Proizvodnja šeæera je teška industrija agrara jer se na 100.000 ha može proizvesti 9 t / ha šeæera, što daje ukupnu proizvodnju od 900.000 t, 350.000 melase i 320.000 t rezanaca, mogu se pokrenuti 11 industrijskih grana i zaposliti 300.000 ljudi. Nažalost, šeæerane su prodate i na prvom koraku se pokazalo da je to bilo pogrešno jer je ubrzo izbila afera oko izvoza šeæera u EU. Umesto da izvozimo samo 60.000 t tržišnih viškova, pošto je EU htela da nam pomogne, pohlepni kraljevi šeæera, kako sami sebe zovu, izvezli su 347.000 za dve godine, uvezli manje kvalitetan šeæer iz šeæerne trske i tako zaradili 130 mil €. EU je tražila da se otkriju i kazne uèesnici ove afere, ali vladini službenici koji su zatvorili oèi pri izvozu, nisu uspeli da otkriju aktere ove afere. Zašto? Naravno, èitava zarada je ostala kod novih spahija i niko iz vlasti nema nameru da im uzme ekstra profit. EU je kaznila našu državu i zabranila joj povlašæeni izvoz tako da ove godine naši proizvoðaèi neæe imati kome da prodaju 100.000 t.
Ni kod prodaje društvenih preduzeæa koja raspolažu sa nekoliko hiljada hektara obradive površine, preraðivaèkim kapacitetima i nekoliko stotina struènih radnika privatizacija nije uspela. Tako je jedan novokomponovani biznismen kupio jedno društveno preduzeæe u poljoprivredi, odmah otpustio, mimo zakona, preko 250 ljudi, rasprodao preraðivaèke kapacitete, povratio uloženi novac i ostala mu je zemlja na korišæenje. I to se onda ne zove pljaèka, veæ brza privatizacija. Rasprodaju se preraðivaèki kapaciteti strancima, naroèito u kupovini prednjaèe investitori iz Slovenije i Hrvatske: «Frikom» je prodat problematiènom hrvatskom tajkunu, «Podravka» bira šta æe sve kupiti, a «Kolinska» je kupila izvor vode u S. Palanci. Istovremeno, srpska preduzeæa ne mogu ništa da kupe u Sloveniji i Hrvatskoj jer im to oni ne dozvoljavaju, dok naša sabraæa iz Hrvatske ne mogu da vrate 32 mld $ liène imovine, a za povratak hrvatska vlast im nudi da naprave 5.000 stanova na farmi svinja.
Interesantno je da je investicioni fond «Salford» postao veæinski vlasnik «IMLEK»-a i da je kupio mlekare u Zemunu i Šapcu tako da kontroliše skoro 50 odsto tržišta mleka. «Salford», prema reèima menažera Džeka Barbonela, namerava da «što je brže moguæe» investira 100 mil $ u kešu i još 100-200 mil $ kredita u proizvodnju hrane da bi posle 3-5 godina preprodali svoje vlasništvo «jer mi smo firma stara skoro dve godine i nismo stigli da budemo na lošem glasu». Kad oni budu na lošem glasu, zemlja i preraðivaèki kapaciteti Srbije æe biti u vlasništvu stranaca i spahija tranzicije koji æe represivnim nerama braniti steèeni kapital. Tako izgledaju naše današnje reforme.
Sve što sam izneo najreèitije govori da je dramatièna situacija u kojoj se nalazimo i samo naivni mogu poverovati da æe biti bolje pod vlašæu reformatora. Šta je potrebno hitno uraditi? Treba odmah prekinuti sadašnju privatizaciju i napraviti reviziju privatizovanog. Kako? Jedini naèin je da se vlast primora na – vanredne izbore. Ukoliko ne budu dogovorom to hteli, socijalni nemiri na ulici æe ih prisiliti. Istovremeno, potrebno je skupiti iskusne i poštene struènjake koji æe izraditi Program za spas Srbije. U tom programu kljuèno mesto æe zauzeti strateško podizanje naše poljoprivrede i njena modernizacija. Na osnovu domaæih resursa i uz ulaganje naših sunarodnika iz dijaspore, treba izvršiti pokretanje poljoprivredne proizvodnje, treba napraviti poštenu privatizaciju putem akcionarstva svih graðana Srbije i dijaspore i treba napraviti izvoznu strategiju i zaštitu domaæe privrede.
Cilj mora da bude da za sedam godina ubrzanog razvoja, u kome æe stope razvoja biti preko 10 odsto, poljoprivreda donese godišnji suficit od 1,5 mld $. To æemo dobiti ukoliko podignemo proizvodnost tako da seljak umesto za 5 potrošaèa proizvodi za 67, kako je to danas u SAD. A naš seljak to može. Potrebno mu je dati novu mehanizaciju, imamo fabrike traktora i poljoprivredne opreme, potrebno je da naši nauènici svoje znanje konkretizuju na farmama i da trgovci naprave izvozni srpski lobi zdrave hrane. Smatram da je naš najveæi potencijal proizvodnja zdrave hrane, pravljenje srpskog brenda i lanac modernih srpskih restorana kuvane hrane po svetu, uz uèešæe u vlasništvu dijaspore. Zvanièan podatak za, recimo, SAD je da 80 odsto amerièkih žena ne zna da kuva, a da ostatak zna da skuva èaj i kafu, vrlo je važno za naš izvoz hrane. Zar to nije idealno tržište za plasman naše ukusne i zdrave hrane? Nažalost, vlast i spahije tranzicije nemaju viziju razvoja zemlje. Oni o tome ni ne misle. Zbog toga mora i da odu. Istorijski su prevaziðeni. Jedino proizvodnja hrane je veèna. Zato treba podiæi spomenik – svinji! To je za poèetak, a kasnije svima po zaslugama.
Beograd, 28.07.2003. god.
