Spasavanje evra je pogrešan cilj
Gideon Rahman petak, 11. novembar 2011.
(Fajnenšel tajms, 7. 11. 2011)
Kako brod EU plovi prema stenama, tako oficire izbacuju u more. Ove nedelje mogli bismo da vidimo odlazak dvojice premijera: Grčke i Italije. Ali, mada političari mogu da dolaze i odlaze, evropski lideri insistiraju da će jedna stvar večito opstati – evro. Nijedan samit nije kompletan bez ritualne deklaracije da će Evropa učiniti “sve što treba“ da očuva zajedničku valutu. Ali – te ponavljane zakletve da će evro biti spasen ukazuju na jednu opasnu zabludu.
Evro nije sam sebi cilj. Zajednička valuta je samo jedan instrument čiji je cilj unapređenje ekonomskog prosperiteta i političke harmonije širom Evrope. Kako se gomilaju dokazi da on čini nešto sasvim suprotno, vreme je da se misli ne samo o tome kako spasavati evro – nego kako ga izbaciti, ili u najmanju ruku kako omogućiti najslabijim članovima da iz njega izađu (allow the weakest members to leave).
Iz ponosa, straha, ideologije i pitanja ličnog preživljavanja, evropskim liderima je neobično teško da prihvate da je sam evro veliki deo problema. Umesto toga, oni tragaju za drugim objašnjenjima ekonomske krize. Države se nisu pridržavale pravila. Lagale su. Evropi su potrebne nove političke strukture. Ona bazuka[1] nije dovoljno velika. Tržišta su iracionalna. Ljudi se sve više bune.
U svim tim objašnjenjima se nalazi po zrnce istine. Ali, nijedno ne seže do korena tog problema. Posle skoro jedne decenije dolazimo do otkrića da je jedinstvena valutna oblast koja sadrži različite države, sa različitim nivoima ekonomskog razvoja – a i sa veoma različitim političkim kulturama – sama po sebi falična.
Evro je pomogao ne samo da dođe do krize, nego i da se ona kriza u Evropi (the crisis in Europe) održava. Prvo: izazvao je dramatičan pad interesa na zajmove u južnoj Evropi, što je ohrabrivalo države kao što su Italija i Grčka da se bace u lumperaj pozajmljivanja. A sada – jedinstvena valuta onemogućava ono što su Italija i ostali tradicionalno koristili da se bore protiv visokog nivoa dugovanja: inflaciju i devalvaciju sopstvenih valuta. Nijedan od tih poteza nije bio besplatan, ali oni su pružali alternativu “internoj devalvaciji“ (što je inače poznato kao snižavanje nadnica i masovna nezaposlenost), što baš se sada zahteva od Italije, Grčke i većine u južnoj Evropi.
Globalna finansijska kriza je ogolitila slabosti evra. Kada se po prvi put videlo da je Grčka u ozbiljnim nevoljama – 2009. godine, EU je sebi postavila dva zadatka:
1. Rešiti grčku krizu, i
2. Ubediti finansijska tržišta da je Grčka samo izolovan slučaj koji nema ničeg zajedničkog sa ostatkom evrozone.
Ni u jednom od tih zadataka nisu uspeli.
Ekonomski haos u Grčkoj je sada nadograđen i političkim haosom (political chaos). U međuvremenu, za Italiju cena pozajmljivanja neprekidno raste – i to tako da će to učiniti finansije te zemlje neodrživim. Ako bi se Italija, koja je sedma po veličini svetska ekonomija, obratila EU Fondu za spasavanje – ma čak i MMF-u, može se desiti da jednostavno nema tog novca koji bi joj bio dovoljan. To bio bilo kao kada bi se slon popeo na neki čamčić za spasavanje.
Finansijska tržišta su namirisala da – iako Grčka jeste ekstreman slučaj – ona, ma šta lideri EU pričali, nije ni jedninstven slučaj. I Italija ima mnoge karakteristike koje Grčku čine disfunkcionalnom: rašireno izbegavanje plaćanja poreza, džinovski vladin dug, politički sistem zasnovan na klijentelizmu, kao i jednu nezdravu zavisnost od EU. Jeste da je snaga idustrije Italije takva kakvu Grčka nema ni u snu. Ali, zato italijanski ekscentrični i nepouzdani premijer Silvio Berluskoni čini da odlazeći lider Grčke, Georgios Papandreu (George Papandreou) prema njemu izgleda kao Abraham Linkoln.
Grčka i Italija nisu jedini problemi. Irska i Portugalija su već bile prinuđene da prihvate vađenje iz bule – a najnovija kriza može da ih iznova destabilizuje. Jasno se vidi i slabost Španije. Francuska nije stabilizovala svoj budžet još od sedamdesetih godina i strepi od gubitka svoje “AAA“ kreditne ocene.
Pred svim tim narastajućim problemima, onom društvancetu “koje će učiniti sve što treba da se spase evro“ preostaje da preporučuje rešenja koja deluju sve manje ubedljivo. Ako sve ide po planu – tj. posle olakšanja svog dužničkog tereta i uvođenja još oštrije štednje – Grčka bi do kraja ove decenije smanjila svoj dug do nivoa od “svega“ 120% bruto nacionalnog dohotka. A ovo je još optimistički scenario. U međuvremenu, uprkos jasnim dokazima da su državna dugovanja u Evropi rizična, Italija će ipak nekako uspeti da ubedi finansijska tržišta da joj nastave pozajmljivati sa kamatom od svega 2%, a ne sa 6,75% i više [kao sada]. I – u međuvremenu će Evropska centralna banka nastaviti da neograničeno – “sve dok treba“ kupuje bezvredne državne obveznice Italije. Ništa od ovog ne zvuči verodostojno.
Sa političke strane je navodno lek na duge staze ovoj evrovoj boljci fiskalna unija – prava politička federacija. Ali to rešenje će iziskivati decenije za primenu, a to još kod ove krize koja svake nedelje sve više narasta. Ovo konačno rešenje je u svakom slučaju samo po sebi neverovatno, ako se vidi nepostojanje panevropske solidarnosti u ovom sadašnjem blatištu.
Istina je da bi rasturanje evra bilo užasno teško i opasno. Bekstvo kapitala i bankroti u državama koje izlaze iz evra bi mogle izazvati pad banaka. Moglo bi doći do ekonomskog i političkog haosa – bar za izvesno vreme.
Neka nova vlada Italije sa nekim ekonomskim planom koji izgleda verodostojno, mogla bi da kupi neko vreme Evropi. Ali – uzimajući u obzir manjkavosti u strukturi evra, ta pauza bi bila kratkovečna.
Neki tvrde da bi rasturanje zajedničke valute razorilo i samu EU. Ali ta panika nosi sa sobom i rizik da se to i ostvari. Ona osnovna evropska dostignuća, kao što su jedinstveno tržište, slobodno putovanje bez granica i saradnja u međunarodnoj politici, ostvarena su i prethodila su zajedničkoj valuti, pa mogu i da prežive njenu smrt. Umesto da insistiraju na tome da je rasturanje evra nezamislivo, lideri EU bi trebalo da otpočnu sa planiranjem baš za to.
Prevod sa engleskog: Vasilije Kleftakis
——————————————————————————–
[1] Prim. prev.: Misli se na višestruko povećan Evropski fond za stabilizaciju/spasavanje (EFSF), koga su lideri EU nazvali “bazuka“, jer će on, navodno, kao bazuka razneti sve probleme.
