Početna Tekstovi СОФИЈА

СОФИЈА

5444
0
SHARE

СОФИЈА

 

Два дана сам у Софији на пословним разговорима.

Последњи пут сам био пре десет година.

Први пут сам био у октобру 1992.године, када сам отворио фирму.

Промене у Бугарској се виде на сваком кораку.

Како наша власт хвалоспевима замајава и заводи поводљиви српски народ о томе да имамо најбољу власт у историји цивилизације, која прави космичке успехе, онда је потребно да једним оваквим текстом разбијем лажи издајничке и неспособне, конвертитске власти.

 

Давно сам предлагао, негде на самом почетку транзиције, да би било добро да читав српски народ ставимо у један велики аутобус и да им покажемо свет око нас, да сви могу да посете друге земље, првенствено наше суседе, како би заиста нешто сазнали о првим нашим комшијама о којима, нажалост, ништа не знамо.

 

Шта политичар из Србије зна о савременој Буграској?

Ништа. Нити га занима.

Шта  грађанин Београда зна о Софији?

Ништа. Нити га занима.

 

Откуд наша толика препотентност и уображеност?

Зашто смо тако набеђени?

Зашто се понашамо као да смо још увек лидери на Балкану, док Бугари живе у мрачном комунизму?

 

Браћо и сестре, господо другови, времена су се променила.

Пробудите се!

Србија пропада и нестаје, док  други народи напредују.

То је истина пред којом Срби затварају очи.

Отворите очи, молим вас!

Прошла су стара добра времена, ми смо данас на само дну и тамо ћемо остати ако се нешто убрзо не промени.

Морамо да прихватимо да смо пропали и то сазнање је добар почетак.

Морамо да казнимо све оне који су допринели нашој пропасти.

То је прави пут нашег националног спаса.

 

Пишем овај текст да би се пробудили и освестили.

Тргните се!

Немамо више времена за губљење!

Последњи је час да нешто учинимо за Србију.

 

Пишем овај текст из свог личног искуства.

Сведок сам онога што се од 1989.године дешавало у Источној Европи.

Сведок сам онога што се, између осталих земаља, дешавало и у Бугарској.

 

Дакле, једне кишне октобарске ноћи 1992. године слетео сам из Милана у Софију.

Моји сарадници су били већ отворили фирму, али још нисмо били одредили профил бизниса којим ће се фирма да бави.

Две модерне младе Бугарке, Вања и Камелија,пристале су да раде са нама.

На аеродрому су ме оне дочекале и мој возач.

Први пут сам био у Софији.

У тој кишној ноћи, град ми је деловао комунистички сабласно, као неки  стари совјетски градови , удаљени од Москве,који су упропаштени социјалистичким реализмом у архитектури.

 

Београд, стиснут санкцијама и ратним невољама суманутог Деспота, блештао је као метропола према тадашњој Софији.

 

Довео сам у Софију моје партнере из Милана, стару породицу Галимберти, која се више од века бавила намештајем, па смо за годину дана отворили неколико најлепших салона намештаја у Бугарској.

Како смо тих година имали велике проблеме где да водимо на ручак своје стране партнере, одлучио сам да отворимо и ресторан.

Који је после годину дана, захваљујући младом кувару из Београда, Зорану Павловићу, постао најбољи ресторан у Софији.

 

Тоје било на почетку деведесетих година.

Време је пролазило.

Србија се урушавала и пропадала, док се Бугарска развијала.

 

Данас Бугарска има, према подацима за 2016.годину, становника као и Србија 7,1 милиона и  реалан БДП 47,7 милијарди евра, док Србија лажно приказује БДП од 34,4 милијарди евра, док је он реално једва 17 милијарди евра.

Лев је стабилан у односу на евро и износи 1,96, док је динар лажно надуван, као читава наша економска политика, па се тако динар вештачки стабилизовао на 118 динара за евро, мада је његова реална вредност најмање два пута прецењена.

То отрежњење ће доћи крахом динара и стварним огољавањем нашег бедног стандарда.

 

Економски раст Бугарске је 3,9%, док је наш раст једва 1,6%.

Спољнотрговински дефицит Бугарске је 1,8 милијарди евра, док је наш 4,4 милијарди евра.

 

Стопа незапослености у Бугарској је спуштена на 5%, док је наша 27%, мада режим у Београду лажно приказује на 17%.

Исељавање људи из Србије, које представља националну катастрофу, приказују кроз статистичке податке о паду незапослености.

Зар то није лудило болесног режима?

 

Незапосленост младих до 30 година је највећа у Европи и прелази 52%.

Зашто се онда чудимо што нам деца беже из Србије?

 

Девизне резерве Бугарске су 23,9 милијарди евра, док су наше једва 10 милијарди евра.

Буџетски дефицит скоро да је решен.

 

Размена Србије и Бугарске је једва бедних 600 милиона евра.

Готово исти износ је увоза и извоза.

 

Два дана сам имао састанке са министрима, банкарима и успешним пословним људима у Бугрској.

Многи су ме се сетили из тих деведесетих година.

Они не могу да се начуде и не разумеју – зашто Србија пропада?

Објаснио сам на примеру мог домаћина Зорана Павловића.

Који има два успешна ресторана ПРОЈА у Софији и хотел ПЕРЛА.

То је све стекао својим великим радом и радом своје супруге Сашке, Бугарке.

Кажу, нису излазили из кухиње од 10 ујутру до 2 сата после поноћи.

Све док нису, својом квалитетном услугом, стекли поверење гостију.

 

Гости њиховог ресторана су сви познати Бугари.

После 24 године рада у Бугарској, Зоран је успео да крунише своје знање, вештину и професионалност.

Никога није имао иза леђа и никога није протежирао и гурао.

 

У Београду не би успео.

Сигуран сам.

Остао би само кувар, јер без политичке подршке људи са власти, ништа  не би могао да  постигне.

Проклетство политике у Србији је што уништава све оне који је не подржавају.

Озбиљни и морални људи не могу да мењају своја морална уверења.

Отуда, многи наши људи одлазе у свет и тамо, на светском тржишту, показују своје праве квалитете.

 

У Софији сам видео толико лускузних аутомобила да се тиме данас не могу да похвале многе европске престонице.

Додуше, морам да признам, рекао сам мојим партнерима да су улице у Софији у несхватљиво лошем стању, горе су од улица у Београду, кратера на путу има свуда, али они су ми објаснили да се ради о великим грађевинским потешкоћама у инфраструктури града и да се спрема решавање тог виталног проблема.

 

Софија од 1998. године има метро, укупне дужине 40 км.

Метро се и даље гради.

Београд нема метро и нема никаквог наговештаја да ће се градити.

 

Софија је највиша престоница у Европи, јер се налази на 550 метара надморксе висине.

Над Софијом се надвила Витоша која има 2.290 метара и права је туристичка атракција.

 

Бугарски туризам је у сталном расту јер имају море, планине,језера, бање, сеоски туризам и страних  гостију преко 8,2 милиона годишње, који им донесу прилив од 3,2 милијарде евра.

 

 

Нисам десет година био у Софији.

Данас је то град који се развија и који постаје метропола.

Искрено се томе радујем.

Поздрављам све оне који својим радом и знањем подижу своју домовину.

Софију више не можете да препознате.

Нажалост, не препознајем више ни Србију у којој живим.

 

Шта се то са нама дешава?

 

Разговарао сам са бугарским министрима.

Пристали су да се сретнемо и да причамо о пословној сарадњи са Бугарском.

Пријатни су, културни и образовани.

Обожавају Србију, Србе и Београд.

Многи годинама долазе на Нове године у Београд.

Знају да певају и наше песме.

 

Српске министре, на сву срећу, не познајем.

Због мојих јавних ставова од 1990.године, наши министри се плаше састанка са мном.

Моји пријатељи, који познају српске министре, причају какви су то лопови, лажови, простаци и дивљаци.

То се види по томе како воде Србију.

 

Моја покојна мајка Рада је говорила :

„ Добро ми путем идемо какви нас лопови и будале воде!“

 

Листао сам ТВ програме и видео да има пет програма на којима се негују бугарске изворне народне песме.

Прелепе су.Милозвучне и нежне.

Певају их  и играју извођачи у народним ношњама.

Преко читавог дана се могу слушати те песме.

Бугари негују национални идентитет.

Не стиде се да кажу да су Бугари.

У Бугарској не можете да наручите „ турску кафу“.

Бугари држе до своје националне културе.

 

Комунистички диктатор Тодор Живков је од јула до септембра 1989.године протерао из Бугарске 340.000 Турака, јер је сматрао да они могу, у деценијама које долазе, да угрозе Бугаре.

И?

Шта је било поводом тога егзодуса?

Ништа.

Неколико месеци је брујала светска јавност и све се после тога заборавило.

Многи Турци су остали и изјашњавали су се као Бугари.

Касније се око 130.000 Турака вратило.

Данас је национална структура Бугарске -83,9% Бугари, Турци-9,4% и Роми 4,7%, али им ЕУ све више враћају Роме, којих сада има, према незваничним подацима, преко милион.

У Бугарској готово да нема Албанаца.

Бугари нису дозволили Албанцима да насељавају Бугарску.

Велика Албанија ниче на српској земљи.

 

Срби су највећи губитници транзиције.

Не само да губимо територије, него и народ и државу.

Проглашени смо – геноцидним народом?!?

Ми, који смо највише страдали и који смо изгубили вековне територије и где је преко милион Срба прогнано са својих огњишта.

Зар то није сумануто?

 

Ко је за то крив?

Ко је крив за нашу националну трагедију?

 

Не кривите друге!

Највећи кривци за то су српски политички олош, кога бира поводљив српски народ.

Не смемо то сами себи да признамо.

Увек тражимо кривце изван нас.

Окренимо се сами  себи и отворено рецимо праву и једну истину.

Ми смо криви што пропадамо!

 

Уколико желимо да зауставимо ту нашу трагедију, онда морамо да се опаметимо.

Научимо нешто од наших суседа.

Не можемо живети у прошлим временима.

Древна историја и квантни ум је велики капитал за нашу нову историју.

Треба нам историјски заокрет.

Кога морају да изведу нове генерације Срба.

Одбацимо предрасуде!

Не понављајмо исте грешке!

 

Срби још увек нису прокоцкали историјски капитал.

То је наша велика прилика за успех.

Последња и једина!

 

Будућност Балкана није рат и страдања, него сарадња у заједничким пословима.

Сарадња на основу интереса.

Балкан је пупак света.

Прва древна цивилизација.

Толико смо слични да смо дозволили да нас други посвађају и заваде.

Балкан има све предиспозиције за свој велики привредни и културни развој.

Само то треба да схвате балкански народи.

И морају да се окрену себи.

 

Уместо да водимо ратове и да се убијамо, треба да водимо љубав и правимо послове.

Да ли смо данас спремни да променимо себе?

Видећемо.

Убрзо.

 

Софија, 19.12.2017

 

 

SHARE