Početna Tekstovi СМИСАО

СМИСАО

4235
0

СМИСАО

 

Вечито исто питање се поставља – који је смисао живота?

 

Све генерације трагају за смислом.

И ништа нисмо научили од предака.

Да смо нешто бар мало научили, несреће се не би понављале.

Данас не бисмо били тако усамљени, тужни и унесрећени.

 

Једна медицинска сестра у Лондону, која је радила на одељену за тешко оболеле, који су умирали у неколико дана или недеља, одлучила је да направи анкету са људима који су напуштали живот.

Питала их је да ли су били задовољни својим животом.

Резултати су били поражавајући.

Преко 85% одлазећих је изјавило да су незадовољни својим протеклим животом, јер никада нису радили оно што су хтели, него оно што су морали.

Сматрали су да је њихов живот проћердан у бесмислицама.

 

Ако све нас на путу вечног одласка чека исто питање, ако правимо коначни завршни рачун свог живљења, ако се погледамо у огледало протеклог живота, да ли ћемо и ми отићи незадовољни?

Да ли ћемо и ми, у последњем тренутку издисаја, схватитити да смо промашили живот и да смо живели узалудно?

 

Живот без смисла и сврхе није живот.

 

Једини начин да избегнемо ово неумитно и неугодно животно питање, које нас  сигурно чека на крају животног пута, је да то питање постављамо себи свакога дана.

 

Уместо да се самозаваравамо бесмисленошћу свакодневног живота и да тако уништавамо једино што нам је драгоцено у животу – време, које се никада више не може поновити, јер живот нема репризу, уместо да трајбамо живот на глупости и да нам лоши људи уништавају драгоцено време, морамо свакога дана постављати себи питање – који је смисао мог постојања?

 

Морамо себи постављати питање – који је смисао овога што радим?

 

Реч смисао садржи у себи своју основну суштину – МИСАО!

Човек се разликује од осталог животињског света јер уме да мисли.

Ако смо подарени тим Божијим умећеме, зашто не радимо на развоју своје мисли?

Зашто свој узвишени, мисаони живот уништавамо и сводимо га на животињске инстикте?

 

Наш далеки пећински предак се уздигао од осталог чопора, које је ждрало, парило се,вршило нужду, чешало се или спавало, када је устао и почео да одсликава пећину у коју су се били склонили.

Та потреба да се изрази, да своја осећања из лова прикаже на зиду пећине, да заустави време које протиче и да се излије у своје дело, не долази из његове утробе, него из његове главе.

Мисао тражи смисао живота.

 

Рука која почиње да слика по зидовима мрачне пећине је рука побуњеног уметника, ствараоца, делатника, мисаоног човека који тражи смисао свог постојања.

Без тог смисла, он не може да живи.

 

У нашем свакодневном раду морамо да тражимо смисао, јер нас тражење смисла спречава да пропаднемо у баналност живота.

И што више тонемо у баналност живота, нагомилавање материјалних добара, похлепе за што више власти и моћи, грамзиво гутање свега и свачега,  поседовање људи, оговарање, блејање и пландовање, то смо све више незадовољнији и несретнији, све празнији и све луђи.

 

На крају, када се подвлачи завршни рачун нашег живота, схватамо да смо банкротирали, одавно, да смо промашили правац кретања, да смо промашили тему, да нисмо били своји, да смо поробљени, да смо преварени, да смо штребери и мекушци, да нисмо смели да се побунимо, да крикнемо, да скинемо јарам са врата, да смо били паразити, да смо пузали, клечали, у кникс поклону клањали, да нам је живот прошао кроз руке, просуо се као врели пустињски песак, да је све тако брзо, пребрзо прошло, нисмо се ни окренули а већ смо остарели, старост нам је ненадано дошла и да смо, када се све сабере и одузме, испуњени незадовољством, гневом и болним мукама што смо морали да живимо по туђим канонима, што нисмо били своји на своме, без обзира колико нас то коштало губитка материјалних вредности.

 

У општем забораву и пролазности, када нестаје све оно што нам се данас чини да је тако важно и значајно, што нас силно нервира и несрећним чини, када  наша свакодневница постаје банално безначајна, у том пропадању и нестајању,понирању и растакању,  једини начин да ухватимо смисао живота је да се уздигнемо до духовне вертикале и да деламо у складу са принципима оштег добра заједнице.

 

То практично значи, да све што радимо и што намеравамо да учинимо меримо искључиво кроз духовну вертикалу и добробит за саму заједницу.

Када напишем заједницу не мислим само на уске националне оквире у којима живимо, него на заједницу човечанства у потрази за својим смислом и сврхом.

 

Само такав узвишени и посвећени живот има смисла.

Само смислени живот може спасити човечанство од пропасти.

 

Данас је то питање свих питања.

Потрошачка планетарна цивилизација је упала у ћорсокак.

Налазимо се у мраку и нико још не може са неком посебном сигурношћу да каже када и како ћемо се извући из ове тмине, из овог слепог тумарања  и досадног врћења у круг.

То је отворено питање нашег опстанка.

 

Да ли ћемо решење потражити у новом тоталитаризму, који ће се завршити великим злочинима над задојеним и заведеним човечанством или ће нам синути сунце слободе у заједници побуњених људи, зависи од тога да ли ћемо данас, свако од нас појединачно, јер свако је одговоран за судбину наше заједнице, успети да пронађе смисао нашег постојања.

 

Отуда је важно да свако од нас, данас, када се изгубило поверење, када нико никоме више не верује, када се геометријском прогресијом, плански и подло смишљено, сви односи у заједници намерно разарају, одлуком Великог Инквизитора, окренемо духовним вредностима и тако зауставимо даље распадање друштва.

 

Значи, у нашем свакодневном деловању морамо да поставимо питање – да ли  је  ово што сада радим, што ми доноси личну корист, морално и да ли је у складу са интересима заједнице.

Ако моје деловање, тако мора сваки појединац  да размишља, није морално прихватљиво, ако крши Кантов категорични императив, ако је штетно за заједницу, док мени доноси личну корист, онда нећу да се бавим тим послом. Нећу то да радим.

Нећу да нарушавам интересе заједнице, јер тако наносим штете другим људима, угрожавам њихове животе, слободу и успостављам нездраве, лоше односе у заједници.

 

Те моралне постулате носим уграђене у себи и преносим их на моје потомке, на све друге људе који ме окружују, браним своја морална начела и принципе заједнице, не због тога што је то модерно, што то тако треба, што се јавно показујем, него то радим из саме суштине и смисла мога живота.

Радим то из свог духовног убеђења.

Не могу да идем против себе, јер би ме то потпуно уништило.

 

Таквим животним ставовима и принципима постајемо део једног универзалног Добра и постајемо вечно уграђени у то опште Добро.

Осмислили смо свој живот и дали смо му узвишени смисао.

 

Више нам свакодневница не претставља проблем, јер смо испуњени нашим узвишеним делом, прихватили смо да учествујемо у изградњи тог дела, играмо се и уживамо у свом избору, јер нам ништа људско није страно, знајући да оставрујемо своју целовитост.

Где ћемо се међу тим градитељима наћи, који ћемо конкретан посао да радимо на грађевини, то више неће бити уопште важно, јер имамо спознају да сами ништа не можемо да урадимо и да нас заједнички рад и одрицање, напрезање и надахнуће, испуњавају и ведрим чине.

 

Радујемо се сваком новом дану и сваком новом свитању и буђењу.

Радујемо се сваком човеку и немамо страх да нам је он конкуренција, него сарадник и савезник у заједничкој мисији.

Радујемо се малим стварима, јер знамо да велика дела настају из малих ствари.

Радујемо се што припадамо заједничком претку који је први устао, исправио се из уснулог чопора и почео својом чупавом руком да слика по зидовима пећина.

 

Када знамо своју меру и своје могућности, онда нам је лакше да осмислимо живот.

Када спознамо живот, онда нам је лакше да одбранимо заједницу.

Не можемо да одбранимо заједницу ако она није у нама.

Када је заједница у нама, онда умиремо са осмехом на лицу.

 

Урадили смо у животу све што смо могли.

Пренели смо упаљене Прометејеве ватре у мрачне пећине људске душе.

Разгорели смо их и распалили нашим моралним животом.

Нека светле и обасјавају пут спасења.

Нека светле јер смисао нашег постојања је у тој светлости.

Која се никада не гаси, јер смо је ми нашим животом продужили.

 

„ Нит догори, нити светлост губи.“

 

 

Београд, 18.09.2017