КОСТА СТОЈАНОВИЋ
„ СЛОМ И ВАСКРС СРБИЈЕ“
Откривајући српској јавности научни рад и јавно дело професора примењене математике Косте Стојановића, који је претходио и поставио темеље грандиозном раду Милутина Миланковића, намеравао сам да, пишући о знаменитим мислиоцима који су обележили почетак 20.Века, скинем то проклетсво о нашим забрањеним умовима, који су обележили столеће, који су својом генијалношћу допринели да прославе нашу древну цивилизацију и културу, показујући да није случајно што су се такви квантни умови родили у нашем народу, намеравао сам да приближим те заборављене великане и да скренем пажљу јавности на њихов рад и дело, како нас паланачки и малограђански европејци, потплаћени од европских служби , не би убеђивали да смо ми заиста варвари и примитивни, да смо непросвећени и нецивилизовани, да нисмо способни да сами управљамо собом, него да морамо да молимо западне Инквизиторе да дођу и да постану наши гоподари.
Зашто је забрањен Коста Стојановић? Зашто о њему данас не уче српска деца? Ко је за то крив? Зашто смо пристали на заборав? Зашто нешто нисмо урадили да више сазнамо о тим нашим најбољим људима? Зашто нас је данас захватила таква разочараност, апатија и национална депресија, да немамо снаге да се одупремо нарастајућем вулгарном тоталитаризму бриселких сатрапа и демагогији домаћих издајника и конвертита?
На сва ова питања морамо да пронађемо праве одговоре. Нећемо одговоре пронаћи уколико будемо, како то иначе обично радимо, бежали од отвореног разговора о националним темама и ако се будемо заносили митским предрасудама, општим местима и мегаломанским заблудама, него можемо да пронађемо излаз из садашње националне трагедије и државне пропасти само ако се ослободимо свих садашљих стега и канона, ако отворено и критички проговоримо о темама о којима мислимо да све знамо, али, заправо, истина је да ништа не знамо, него смо пристали, на линији незамерања, на једну устаљену матрицу нашег националног конформизма, плашећи се да на загребемо дубље и смелије у те наше националне предрасуде, плашећи се да не покваримо намештену слику о догађајима који су обележили нашу славну епопеју.
Критички размишљати, писати и промишљати о догађајима у којима смо учествовали, имати потпуно супротно, опречно и различито мишљење од канонизоване националне елите, која је, након успешног завршетка Великог рата и поновног ослобађања Србије, окупирала нашу јавност, не значи да смо мање родољуби, да се мање боримо за своју државу и нацију, од професионалних и шпекулантских Срба, који су узели монопол на патриотизам, који не дозвољавају да се наруше успостављене националне величине, само да би они могли да паразитирају на том националном капиталу, који припада само тој ресавској и папагајској школи наше националне историје и који не дозвољава никакву критику, слободно размишљање или изношење неких својих предлога на начин вођење националне политике.
Тако испада да све што се догађало у нашој националној трагедији није могло да се избегне, чувена реченица која све то правда је – НЕМЕРЕ НЕГ’ ТАКО, реченица која убија сваку критику и сваки покушај да се бар разговара о неким грешкама и неким другим могућностима који су, можда, могли да нам донесу мања разарања, много мање жртве и боље позиције за остваривање наших националних интереса. Одбија се одмах било каква расправа на те забрањене теме и отуда ми је потпуно јасно, јер пролазим три деценије кроз готово исто искуство, када наша национална квазиелита са гнушањем одбацује слободне мисли и критике професора Стојановића, утемељитеља прве кибернетике у Срба, који није хтео да ућути, који је о темама о којима се није смело да прича, писао током и непосредно после завршетка Великог рата, убеђен да морамо о томе да отворено проговоримо и расправимо, али, нажалост, ево ни до данашњег дана нисмо успели да пронађемо унутрашње националне снаге које ће имати знања и храбрости да отворе те теме, да о њима проговоре без страсти и искључивости, трудећи се да нешто из почињених грешака научимо како не бисмо више правили такве историјске капиталне промашаје.
Е, то бежање у општа места, националне флоскуле, сакривање иза славних имена наше повести и иза великих историјских догађаја , који су морали баш тако да се одвијају како су се догодили, то мене, морам да признам, прилично излуђује, нервира и чини неспокојним, јер осећам да се иза свега тога крије један велики национални кукавичлук, једна велика национална лаж, обмана и жеља да се избегне свако национално таласање, јер се много мирније и спокојније можемо усмрдети у успостављеној жабокречини, у баруштини докторских и професорских теза, које деценијама пресипају из шупљег у празно, које граде своје привилегије, звања, титуле и каријере на националним несрећама и који не дозвољавају да неки слободномислећи људи донесу свеже изворске воде у ту нашу паланачку ускогрудост и осредњост.
Зашто се плашити истине? Зашто се плашити слободних мисли? Зашто бежати од отворене критике? Све да је и критика погрешна, морамо се залагати да се чују различита мишљења и да они који супротно мисле од владајуће, наметнуте националне идеологије изнесу своје аргументоване ставове. Не морамо се ми уопште слагати са тим критикама, можемо оштро и бекомпромисно полемисати, можемо оспоравати, можемо се свађати, препирати и насртати једне на друге, све је то људски дозвољено и није нам страно, све можемо предузимати, само не смемо забрањивати, скретати, омаловажавати, цензурисати и избрисати из наше повести људе који су другачије мислили и који нам указују на нека друга размишљања и на неке друге могуће националне стратегије које смо можда могли да применимо.
Нажалост, то је код нас Срба највећа јерес. Можеш да покрадеш државу и да упропастиш народ, можеш да убијеш својим неразумним одлукама читаву нацију, можеш да доведеш нацију до потпуне пропасти, све те злочине према држави и народу можеш да урадиш, шта су то него злочини када некопетентни и покварени дилетанти воде државу у свом личном интересу, и све ће ти то бити опроштено од поводљивих и лаковерних Срба, али оно што ти се никада неће опростити је чињеница да си имао другачије мишљење од паланачке квазиелите, да си то мишљење изнео и да си га аргументовано и срчано бранио, јер си био уверен да тако помажеш да се реше нагомилани национални проблеми, који су се гурали под националне тепихе и о којима се никако није смело отворено да разговара.
Расправа Косте Стојановића о грешкама, промашајима и заблудама наше националне елите, која нас је водила у Великом рату, управо су на овим позицијама преиспитивања и критичког односа према онима који су били задужени да воде државу у насталој трагедији : Престолонаследник, Влада, Врховна команда и Народна скупштина и његово отворено, искрено и добронамерно критиковање стратешких националних потеза који су се погрешно повлачили и приказивање стварног стања на терену, сведока који је заузимао важно место у тој националној хијерархији, било да се ради о начину вођења Скупштине, одлукама Владе или начину командовања Врховне команде, рађени су у намери не да се покаже нека накнадна памет, јер су текстови настајали у току самих ратних операција, него да се уочене грешке не понављају, да се исправљају и да се на њима научимо памети, да их више ниакда не направимо, јер постоји велика опасност, како ствари стоје после завршетка Великог рата, да поражена страна није задовољна потписаним примирјем и условима који су им наметнути, тако да из тог незадовољатва може да избије варница неког новог светског покоља, што се, нажалост, и догодило.
Како је Коста Стојановић умро прерано 04. Јануара 1921. године, изненада, под врло сумњивим околностима, баш у тренуцима док је припремао, као министар у Пашићевој влади, закон о одузимању имовине од ратних профитера и лифераната, професионалних Срба који су добро уновчили свој патриотизам, онда морам да одам своје дивљење и поштовање на сву показану храброст, да се, непосредно по завршетку рата, пише о свим тим темама, да се те теме отворе, да се изнесе своје мишљење и да тако покаже нама данас како један ангажовани интелектуалац и родољуб не сме да ћути, не сме да сагне главу, него мора да проговори о свим нашим трагичним грешкама, које су драстично увећале наше, ионако огромне жртве у Великом рату.
Коста Стојановић није чекао никакву историјску дистанцу и никакав проток времена да изнесе своје критике на рачун рада Владе, Пашића, Врховне команде и самог Престолонаследнике, које је окривио за страдање преко 1,2 милиона Срба и сматрао је да толика страдња нису требала да се догоде да смо имали опрезније, мудрије и вештије политичаре, који су се превише ослонили на помоћ савезника, која , нажалост, није дошла у право време и која је довела до толиких наших жртава.
Сама чињеница, коју аутор наводи, да су наши савезници олако и површно пришли свим великим догађајима, да су најважнији европски политичари дочекали рат или на путу или на одмору у бањама, да је Пашић, као централна политичка фигура наше дипломатије, својим одуговлачењем, нејасноћом и неодређеношћу пресудно утицао да дође до нашег Слома, да је савезничка помоћ недовољна била и да је прекасно стизала, да је било велико нездовољство у нашој подељеној војсци, да је била огромна сујете и суревњивост у Врховној команди, да је војска све на снагу износила, што је довело до огромних жртава, да је начињена велика грешка када се Влада и Врховна команда определиле да иду кроз јад и беду Албаније, да је много раније требало напасти Бугаре и обезбедити пролаз за повлачење војске и избеглица према Солуну, да је морала да се изврши брза и одлучна офанзива према Солуну, где су нас чекали савезничке снаге, да Влада није веровала у напад Аустрије 1915.године, да је Врховна команда непотребно расипала снагу нашег народа, да је морално стање у војсци и официрима било рђаво, да је Врховна команда изгубила целу територију и војску, без великих борби, јер ниједна велика борба није вођена, да је после новембарског успеха 1914.године почело да се лудује и да се верује у нашу надмоћност, да смо мислили да нико више на Србију не сме прст да пружи, нешто слично нам се догодило и на Маричкој бици 1371.године, када смо били бахато самоуверени и опијени сопственом снагом, да је Влада и Врховна команда годину дана провела , уместо да се припрема за одбрану државе, у нереду, свађама, оптуживањима, препуцавањима око унапређења, да се све распало када је напад дошао, да су и Влада и Врховна команда изгубиле главу, да је отпочело повлачење у нереду и војске и народа, да све што се спасило је успело само на основу своје личне иницијативе, без ичије званичне помоћи.
Све ово пише човек који је сведок тих догађаја, који је имао своје значајно место у њима, који критикује погрешне потезе Владе и Врховне команде, који их оптужује да су у тренуцима потпуног слома делила одликовања и унапређења, када је земља пропала, када је, како пише, за петнаест дана у Србији све упропашћено што се сто година стицало : земља, војска, народ, просвета, традиција и независност Србије.
Коста Стојановић оштро и критички пише о политичкој фигури неспособног и корумпираног Николе Пашића, који је заузео позицију незаменљивости и који се наметао да о свему одлучује, који је избегавао да сазива Скупштину, јер је хтео све одлуке сам да доноси, који је хтео сву историјску славу да приграби за себе, који није дорастао том великом историјском времену, који није имао никакав план шта треба да се ради и како да се ради, који је радио насумице и напречац, који је био ноторни лењивац, сујетан и грамзив, који се према посланицима понашао арогантно и уцењивачки, који није имао јак политички карактер, који је био центар свих афера и кога оптужује да је он био главни кривац зашто је у земљи настала немаштина, оскудица и глад, јер није успео да организује да се прехрани преко пола миона, а касније и 700.000 људи у војсци.
Владина збуњеност достигла је толике размере да је она напустила Албанију и побегла на Крф само себе да обезбеди, остављајући Престолонаследника, војску, избеглице и посланике, да су бродови били резервисани за привилеговане, да је, све у свему, како пише Стојановић, Влада показала изузетну саможивост, нечовечност, простаклук , неваспитање и неспсобност да управља народом у тим великим историјским догађајима.
Коста Стојановић закључује да је „ све остало по старом и расипање је било и људских снага и материјалних, немилосрдно“.
У овој изузетној књизи има доста оригиналних сведочења како су изгледале седнице Скупштина у избеглиштву, како је Влада одржавала дуге седнице са дугим разговорима и без икаквих закључака, како су расправе о ургентним питањима вођене и по 15 дана, како се Пашић бавио демагогијом и бежао од одговорности за Слом и расуло које је наступило, како је недељно било и по 5-6 министарских седница, које су трајале по 3-4 сата, да је то било кафанско разговарање о светској политици, да се силно губило време, да су у том бесплодном министарском траћењу времена народ и војска остали неорганизовани и да се живело од државне готовине и позајмица са стране, али да нико није имао куражи да озбиљно анализира стање државе и нације и да повуче визионарске потезе, него се увек чекало да неко други доноси одлуке уместо Владе.
Коста Стојановић пише да је страшан удар на Српство била срамна предаја и капитулација Црне Горе 05. Јануара 1916.године, када је Црна Гора нашој Влади у Скадру ставила као ултиматум да наша војска мора за три дана да напусти Црну Гору, јер је Црна Гора закључила примирје са Аустријом. Стојановић наводи да је лични интерес династије Петровић и остваривање њених амбиција играло прву и примордијалну улогу у доношењу оваквих погубних одлука за Српство, бегство Краља Николе и породице у Лион,које је имало деморалишуће дејство на народ и војску, критикује овакво понашање не само Црне Горе него и наших политичара, који су били наивни, необавештени и недорасли положајима којих су се прихватили, поручујући да Србијом не може управљати црногорска патријахалност и да велике жртве Србије и њена трагедија и патње, треба да буду за њену нову улогу у будућности Балкана. Он сматра да ће јад, беда, мука и стардање народа разнети сву маглу и смрад, што долазе из којекаквих политичких јазбина и да ће показати да је прелазак у Албанију била једна велика стратешка грешка, да су многе жртве излишно учињене из личних амбиција које са Српством немају никакве везе.
Наш проблем је, како пише Коста Стојановић, одстрањивање способности, недоучени, нестручни, непрофесионални типови, људи великих амбиција и врло скромних могућности, похлепни и грамзиви, алави, медиокритети, преузимају управљање државом и то сматра исто чином велеиздаје државе и народа, када најспособнији не добијају могућност да управљају државом, него државом управљају политички шибицари, сецикесе и мешетари.
Да ли се нешто променило данас? Ништа. Све можемо да потпишемо. Ништа се није променило. Зато се наше посртање наставило и данас се налазимо пред новим историјским сломом, када нам прети да изгубимо државни суверенитет, територију и да будемо сведени у Београдски пашалук, док ће наш народ бити сатрт и расељен по свету.
Морамо да научимо да слушамо наше најумније људе. Морамо да отворимо расправу о свим нашим националним питањима, да направимо детаљну историсјку анализу свих наших националних биланса, да утврдимо где смо остваривали националне губитке а где смо имали националну добит, морамо да се ослободимо националних заблуда, предрасуда и мегаломанијских прича о неким славним људима, који су нас упропастили и који нису дорасли нашег поштовања.
Коста Стојановић нас учи да будемо отворени и директни, да смело говоримо о свим нашим проблемима без задршке и калкулације, јер само тако се спашавамо, јер само тако можемо да помогнемо Србији и само тако можемо да дођемо до најбоље националне стратегије за спас Србије и Срба.
Коста Стојановић нас учи да будемо праведни и истинољубиви, да будемо храбри и одлучни, упорни и пожртвовани у нашој борби за националне интересе. Његова борба и жртвовање су светли примери који нам указују којим стрмим и трновитим стазама морамо да кренемо, јер смисао и сврха наше борбе је у том светом чину одбране угрожене заједнице од насиља арогантних, моћних и бахатих тирана.
У тој борби нема личних калкулација и интереса, шпекулација и мешетарења, јер заједница може да опстане само ако сви ми будемо радили за добробит те наше заједнице и кроз интересе заједнице будемо остаривали своје личне интересе.
Коста Стојановић нам поручује да нема националних табу тема, да нема монопола славних личности од историјске критике, да нема никаквих историјских дистанци и преиспитивања, него да се мора деловати у свом времену и свом добу, јер накнадна памет није никаква памет.
После сваког Слома мора да следи Васкрс државе и анције.
Али само ако смо нешто научили из наших учињених грешака.
Београд, 15.09.2016