Početna Sadržaj Izdvajamo SLOBODAN ANTONĆ

SLOBODAN ANTONĆ

1058
0
SHARE

Drugi talas ekonomske krize i Srbija       
Slobodan Antonić     petak, 13. januar 2012.

 
Otprilike godinu dana nakon izbijanja svetske ekonomske krize najviši političari u Srbiji su se podelili. Jedni su tvrdili da ćemo krizu izbeći. Drugi su tvrdili da je kriza razvojna šansa za Srbiju. Nijedno ovog dvoga se nije dogodilo – kriza je demolirala srpsku privredu. Od 2008. godine do marta 2011. u Srbiji je bez posla ostalo 238.000 radnika, a stopa nezaposlenosti je porasla na 22,2 odsto. Da bi održala standard, Vlada premijera Mirka Cvetkovića se za tri godine mandata zadužila za šest milijardi evra. Time je javni dug zemlje porastao za 69 posto – sa 8,7 milijardi (2008), na 14,7 milijardi evra (2011). Samo u 2011. Srbija se zaduživala tempom od 9,44 miliona evra na dan.

Sada nas srpski političari plaše da nailazi novi talas krize, i da svi treba da se za to pripremimo. I predstavnici MMF-a nam poručuju da se spremimo za stagnaciju, jer su naši najveći spoljnopolitički partneri – Italija i Nemačka – počeli da klecaju. Uopšte, EU je zahvatila duboka kriza. Njeni lideri čak najavljuju mogućnost da se EU podeli u dve lige, s tim da bi Srbija, ako ikada uđe u EU, mogla računati samo na drugu ligu.

Sve ovo otvara pitanje dalje geopolitičke strategije Srbije. Treba li da nastavimo putem kojim sada idemo, ili bi bilo dobro da razmišljamo i o drugoj opciji?

Svetskosistemski kontekst

Da bismo odgovorili na ovo pitanje, potrebno je da sagledamo položaj Srbije u svetskosistemskom kontekstu. Po teoriji svetskog sistema (Volerstin), postoje zemlje centra, poluperiferije i periferije. Zemlje centra (recimo SAD ili EU) privredno su najrazvijenije i uživaju sistemske privilegije. One iz poluperiferije (Kina, Latinska Amerika, Istočna Evropa) zaostaju u razvoju i služe kao izvor jeftine radne snage zemljama centra. Zemlje sa periferije (Afrika) uglavnom su izvor jeftinih sirovina. Zemlje centra, prema nekim proračunima, uživaju eksploatacionu rentu od tri dolara na svaki uložen dolar u zemlje (polu)periferije[1]. Zato zemlje sa (polu)periferije žele da se prebace u centar. Japan, Južna Koreja, Tajvan ili Singapur su među retkim uspešnim primerima „bekstva sa periferije“.

Ali, model „bekstva“ zavisi od konjukture, to jest od aktuelne faze ciklusa svetske privrede. Reč je o Kondratijevim konjunkturnim talasima. Ciklus se sastoji iz razdoblja brzog rasta (A faza) i stagnacije (B faza). Traje oko 50 godina, sa prekretnicom negde u sredini tog razdoblja. Sam Kondratijev je kao prvi ciklus video razdoblje 1790-1849 (sa prekretnicom oko 1815), kao drugi 1850-1896 (prekretnica 1873), a za treći je mislio da je započeo 1896. (s tim što je Prvi svetski rat donekle poremetio pravilnost ciklusa; slično bi se moglo reći i za Drugi svetski rat). Goldštajn[2] je ove cikluse proširio do samog početka svetske privrede, tj. do 1495.

Svetskosistemski teoretičari su prihvatili da je najnoviji ciklus započeo nakon kraja Drugog svetskog rata (oko 1945), a svoj ekonomski vrhunac dostigao 1960-ih. Svetska kriza iz sedamdesetih odlično se uklopila u koncept Kondratijevih talasa. Smatralo se da će cele osamdesete proći u usporenom rastu i da će tek devedesete doneti preokret[3]. Takođe se verovalo da će Kondratijeva faza B znatno oslabiti dominaciju SAD kao svetskog hegemona[4]. No, oporavak i ubrzani rast su započeli već sredinom osamdesetih, a pad Berlinskog zida 1989. označio je eksploziju globalizacije i potpunu političku i vojnu dominaciju SAD. Kriza se ipak javila posle četvrt veka, početkom 2008. godine, kao što je sugerisala Kondratijeva kriva. Kraća faza B prethodnog ciklusa objašnjavala se deregulacijom finansijskog sektora i ekspanzijom globalnog tržišta usled unapređenja u sektoru saobraćaja i informacionih tehnologija. Takođe, jačina uzleta američke privrede i snaga svetske dominacije SAD kao hegemona, u upravo završenoj fazi A (tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih), objašnjava se istorijski kontigentnim slomom SSSR i direktnim preuzimanjem kontrole nad privredom i državama velikih delova poluperiferije.

„Ulučenje prilike“

Ono što je u ovoj koncepciji svetskosistemskih ciklusa važno jeste shvatanje da faza B Kondratijevih ciklusa predstavlja svojevrsnu priliku za zemlje iz poluperiferije da pokušaju da se prebace u centar. Volerstin inače smatra da je u fazi A jedini način promene položaja neke nacije u svetskom sistemu „razvoj preko poziva“ (development by invitation). To znači da se, u doba ekonomskog zamaha svetskosistemskog centra, neka poluperiferna zemlja može do kraja modernizovati jedino ako njena privreda bude direktno integrisana u srce sistema – kao što je, recimo, bio slučaj sa Škotskom u poznom 18. veku. S druge strane, u fazi B, za zemlje poluperiferije otvara se mogućnost koju Volerstin naziva „ulučenje prilike“ (seizing the chance).

U tom razdoblju dolazi do slabljenja položaja zemalja centra, pa tada zemlje iz poluperiferije, sa dovoljno ambicioznom i preduzimljivom nacionalnom elitom – kao Rusija u 19. veku ili Meksiko i Brazil 1930-ih, mogu pokušati da se probiju u klub najrazvijenijih. „Sateliti su uspevali da se razviju samo onda kada je u vreme ratova ili ekonomske depresije slabila dominacija metropola“, delio je ovo mišljenje i Frank[5].

Ali, da bi „ulučenje prilike“ uopšte bilo moguće neophodno je da postoji intelektualno samostalna i modernizacijski agresivna nacionalna elita. Osnova ideja sistemskih teoretičara, poput Barana i Franka, jeste da je državna ekonomska politika ključna sastojnica privrednog razvoja zemalja. Ako elite poluperifere prihvate razvojnu laissez-faire koncepciju, tj. verovanje da će se razvoj, zahvaljujući delovanju nekakve „nevidljive ruke“, dogoditi sam od sebe, onda će njihove zemlje zauvek ostati na poluperiferiji sistema. Ako pak elite s poluperiferije krenu aktivno da vode ekonomsku politiku, direktno unapređujući izvozni i industrijski sektor (kao što je bio slučaj s Japanom ili Korejom), tada će svoje zemlje dovesti u priliku da, u odgovarajućoj svetskosistemskoj konjunkturi, mogu da izvrše modernizacijski proboj ka centru.

Degeneracija „centra“

Sadašnja „faza B“ Kondratijeva teško je pogodila centar sistema, a posebno SAD. Bez posla je, posle 2008, ostalo 14 miliona Amerikanaca, što je podiglo stvarnu stopu nezaposlenosti na gotovo 17 odsto. Danas 49 miliona Amerikanaca živi u siromaštvu – a to je najveći broj siromašnih u poslednje 52 godine. To je strahovito podiglo „konfliktni potencijal“ američkog društva. Vlada je platila 385 miliona dolara da se širom SAD podignu logori za smeštaj (zatvaranje) ljudi, nepoznate namene i bez jasnog obrazloženja razloga za takav poduhvat.

Uz ove burne, aktualne procese, SAD već duže vreme, usled prebacivanje proizvodnje u zemlje jeftinije radne snage (tj. na poluperiferiju), trpe ubrzanu dezindustrijalizaciju. Samo u protekloj deceniji, u SAD je zatvoreno 42.400 fabrika, odnosno trećina fabrika koje zapošljavaju više od 500 radnika[6]. SAD svakog meseca izgube oko 50.000 radnih mesta u industrijskoj proizvodnji, pa se za desetak godina u SAD ugasila trećina proizvodnih (industrijskih) radnih mesta[7]. Po udelu industrijske proizvodnje, kao i po udelu industrijskih radnika, SAD su se praktično vratile u sredinu 19. veka[8].

Od nacije koja živi od industrije, SAD se ubrzano pretvaraju u naciju koja živi od štampanja svetskog novca i finansijsko-špekulantskih operacija. Samo između 2001. i 2005. Federalne rezerve su uvele više dolara u opticaj nego za prethodnih 200 godina[9]. Svakog meseca SAD uvezu više robe nego što izvezu u vrednosti od 46 milijardi dolara, a od toga 63 posto predstavlja manjak u trgovini s Kinom[10]. Sav taj deficit pokriva se emisijom dolara i hartija od vrednosti koje kupuju stranci. „Trećina američke ekonomije živi na svetskim finansijskim operacijama“, procenjuje ruski ekonomista Andrej Kobjakov. „Amerika troši robu koja je proizvedena u drugim državama, a te iste države svojom štednjom finansiraju američku potrošnju“, dodaje Jovan Dušanić.

Promene su neminovne

Ovakvi procesi u centru sistema ne mogu se na duži rok održati. Promene su neminovne. U tim promenama i zemlje s poluperiferije sistema – Brazil, Rusija, Indija i Kina – vide svoju šansu. Ali, svetskosistemska konjunktura za „ulučenje prilike“ nije jedini uslov za uspešnu modernizaciju. Drugi je postojanje nacionalne suverenosti, te preduzimljive i otresite nacionalne elite. Mnoge zemlje poluperiferije nemaju izgrađenu elitu koja bi ih mogla povesti u ubrzanu modernizaciju. Snažni privredni i društveni uspon Rusije, pod Putinom, najbolji je pokazatelj šta znači dobra modernizacijska elita.

Sa Srbijom, kao zemljom poluperiferije, osnovni problem je upravo u eliti. Njeno strateško opredeljenje, poslednje dve decenije bilo je pogrešno. Tokom devedesetih, kada je svetsko-sistemska konjunktura bila povoljna za integracioni model modernizacije, vladajuća elita je vodila konfrontirajuću i izolacionističku politiku. Nakon 2000. godine, elita je promenila strategiju, ali je propustila da uoči da „razvoj preko poziva“ nužno podrazumeva postojanje „poziva“, tj. dobre volje centra da integriše neko poluperiferijsko društvo. Takva dobra volja nije postojala kada je Srbija u pitanju. Konačno, upravo nakon izbijanja svetske ekonomske krize 2008. godine, koja je označila početak faze B Kondratijevog ciklusa, na vlast u Srbiji je došla elita koja je proklamovala politiku bezalternativne integracije. Ideja da će centar ispoljiti volju da usred recesije integriše jedno poluperiferijsko društvo kao što je to Srbija, potpuno je apsurdna – što se, uostalom, lepo vidi i iz celokupne aktuelne politike Vašingtona i Brisela prema Srbiji.

Srbiji je potrebna prilagođavanje strateške politike realnosti, njoj nedostaju nacionalno-modernizacijska elita i aktivna izvozna ekonomska politika. Naravno, Srbija je isuviše mala zemlja da bi mogla potpuno samostalnom politikom da se izbori za ulazak u klub najrazvijenijih. Njoj su potrebni saveznici, zemlje dovoljno velike i sa dovoljno samostalnom i ambicioznom elitom, da su u stanju da vode politiku „ulučenja prilike“. Takve zemlje danas su upravo Rusija i Kina. I dok Kina vodi „solističku“ politiku, Rusija se otvorila za saveznike. Projekat Evroazijske unije to najbolje pokazuje.

Građani Srbije, i pored sadašnje krize, još nisu u potpunosti osetili sve posledice pogrešne ekonomske i državne politike vođene nakon 2000. Ali, račun za te greške neminovno će da pristigne. Građani će tada tražiti da stara elita ode, a da dođe nova elita. Da bi Srbija napredovala, to mora da bude elita s novim idejama i novim, modernizatorskim etosom. Da li će se takva elita stvoriti, to nije stvar svetskosistemskih struktura i konjunktura. To je pitanje našeg nacionalnog karaktera, naše pameti i našeg morala. Imamo li vrlina potrebnih za taj preokret?

(Geopolitika, br. 47, decembar 2011)

 

SHARE