СЛАВЕ

СЛАВЕ

Када смо били мали, славе су свечано обележавали наши стари.

Очеви нису смели да славе, да се не би замерили партијским секретарима у фирмама.

Долазили су на славе својих очева и тако смо сви славили.

Ђед нас је и крстио, без одобрења оца.

Односно, постојао је неки прећутни договор.

Некрштени нисмо смели да останемо.

Наше славе су, поред Божића, биле најлепши део породичне прославе.

Велика  фамилија се окупљала на слави код ђеда и бабе.

Окупљала се око великог славског стола.

Окупљала се Фамилија  која се волела и која се оговарала.

Али, ипак, нисмо могли једни без других.

Ми, деца, смо били тако васпитани да волимо нашу Велику фамилију.

И радовали смо се када смо сви били на окупу.

На нашим славама се није причало о политици.

Није се причало ни о тешком животу. Живео се тај тешки живот.

На нашим славама се добро јело, још боље пило и највише певало.

Певало се без музике. Певало се из  свег срца.

Певали су сви. И они који знају да певају и они који не знају.

Певала је ЗАЈЕДНИЦА и славила заштитника наше Велике фамилије.

На тим нашим славама се добро и опијало.

Признајем. Било је рођака које смо на коњима враћали кући.

Смејали смо се догодовштинама са наших слава.

Али, нико се није љутио, јер смо се веселили животу.

После слава смо се осећали испуњено и важно.

Били смо пуни снаге и препуних нових планова.

Слава је била породична светиња.

На славу се долазило и остајало.

Данас се све променило.

Данас више нема таквих слава.

Нема, јер нема ни Велике фамилије.

Породице се распадају.

Нема ни песме, јер никоме није до певања.

Убија нас апатија и равнодушност. Безнађе.

Нема  више ни ЗАЈЕДНИЦЕ, јер смо постали себични.

Све нам смета. Све нас нервира. Све критикујемо.

На данашњим славама се највише прича о политици.

Конзумира се храна са шведског стола.

Сходно томе, гости се понашају као странци

Нема више ни смеха.

На славу се долази да би се што пре отишло.

Немамо више времена за себе, јер не познајемо себе.

Нисмо се отуђили од других људи, отуђени од самих себе.

Одлазимо са слава преморени.

Сморени, како кажу деца.

Осећамо се празно и жалосно.

Потрошено.

Исцеђено.

Шта да радимо?

Како да постанемо бољи?

Мењајте себе и друштво око себе.

Не пристајте да будете конзумент.

Не прихватајте стереотипе.

Устаните!

Тргните се!

Крикните!

И запевајте!

То је почетак.

Нашег новог почетка.

Београд, 23.11.2016