Ovih dana se u Srbiji obeležavanjem dana Svetog Save-školske slave završava slavljenja naših velikih slava.To je onaj period u godini kada se su Srbi ili gosti na slavama ili su njeni domaćini.Slave su inače nerazlučivi i temeljni deo srpskog nacionalnog i hrišćanskog identiteta, ona je jedno od glavnih obeležja naše društvene i istorijske tradicije.Srbi se po slavi poznaju i prepoznaju. Ona je postala i deo moralnog ustrojstva i koda našeg čoveka jer se naši ljudi često i zaklinju u svoju slavu. Obeležavanje i slavljenje slave pratilo je ukupne promene u našem društvu, ona je nekada imala i svoje protestno značenje jer smo živeli u političkom sistemu koji je bio prožet zvaničnom ateizacijom kao izrazom vere u ideologiju socijalizma. Nakon propasti socijalizma slava je iznova zauzela svoje mesto koje je imala u našem društvu i našoj tradiciji. Ona je nastavila da bude svečani dan porodičnog okupljanja posvećenog određenom svecu i kućnom zaštitniku. Ovo su tek letimične i ovlašne napomene vezane za značaj slave u našem narodu. O ovom specifičnom pre svega porodičnom i narodnom prazniku postoji velika i ozbiljna naučna i prigodna literatura. Njenim društvenim i religijskim smislom bavili su se naši ugledni etnolozi, antropolozi, socijalni psiholozi i istoričari.
U oktobarsko – novembarskom broju Helsinške povelje u 2007. godini – časopisu Helsinškog odbora za ljudska prava pisac Bora Ćosić se poduhvatio da u jednom berlinskom listu, nemačkim čitaocima objasni kako stoji stvar sa tim slavama u Srba. On sam u tom tekstu kaže da je iz Srbije otišao davno tako da može govoriti samo o onom što pamti od pre. I šta pisac Bora Ćosić pripoveda njegovim nemačkim prijateljima. On kaže sećajući se jednog jurodivog starca koji je hodao Beogradom s malenim krstom u ruci i svakom prolazniku se unosio u lice šapućući “Pokaj se, pokaj se! Dolazi strašni sud“. Iz ovog fragmentarnog sećanja na straca koga su svi smatrali jurodim i polu-ludim Bora Ćosić dolazi do dalekosežnog otkrića i epohalne spoznaje da ni tada u kraljevini jugoslovenskoj Srbi nisu pokazivali nikakvo strahopoštovanje prema Bogu ocu. Srbima je po Bori Ćosiću nedostajalo strahopoštovanja i bogobojažljivost, a za razliku od crkvenih praznika i povorki u Poljskoj i Hrvatskoj, Srbe su uvek više interesovali događaji za slavljeničkom trpezom.
Lako se iz ovih reči Bore Čosića moglo zaključiti, što on i čini, da su Srbi bili i ostali zapravo prikriveni pagani koje jedino intersuje slavljenička trpeza posvećena jednom svecu kućnom zaštitniku kao u starom Rimu. Izostaje za Srbe kao nepopravljive pagane i varvare bilo kakva duhovna ili sakralna dimenzija slave, već je ona prilika da se večito gladni Srbi najedu na tuđ račun koristeći za to slavu i probilnu trpezu.
Međutim Bora Ćosić u svom opisivanju slave ide dalje i upozorava nas da sa „nemačkim čitateljstvom treba biti precizan, tako velim, u čast sopstvenih Lara i Penata, određenog datuma, u Srba, ako baš toga čadsa ne vodi se tamo neki suludi rat, organizuju se neviđene gozbe. Sećam se da se prethodno pojavljivao pop u skoro svakoj kući, da poškropi zidove osvećenom vodicom. To po svoj prilici događa se i danas. I danas verovatno deca ovo posmatraju kao da je došao putujući mađioničar, samo što nikome od ukućana ne vadi poladinarac iz nosa. Neko vreme mrmljao je taj svećenik nerazumljive molitve, onda je popio svoju ćašicu rakije i otišao doma“.
Eto tako izgleda Slava u Srba u pripovedačkoj interpretaciji pisca Bore Čosića. Po njemu se očigledno slave kod Srba organizju kao predah od tamo nekog suludog ratovanja kada se organizuju neviđene gozbe. Nerazumljivo mrmljanje molitvi sveštenika, mađioničarski i iluzionistički trikovi i svešteničko ispijanje rakije i naravno neumerene gozba su po ovom pripovedaću suština zbivanja na slavama kod Srba. Nema tu ničega svetog i uzvišenog jer Srbi kao pagani nisu verovatno po Bori Ćosiću ni sposobni da podignu pogled sa preobilnih trpeza i posvete se barem na trenutak nekoj duhovnoj aktivnosti. Verovatno ne vredi podsećati ovog pisca da su Srbi organizoovali obeležavanje krsne slave i u vreme najtežih ratnih događanja i sudbonosnih istorijskih izazova i iskušenja i da je slava bila i ostala jedno od temeljnih društvenih i religijskih uporišta u istorijskom opstanku srpskog naroda. Zaista je neverovatno sa koliko nipodaštavanja, zlonamerne ironije i banalizacije govori pisac Bora Čosić o slavama u Srba.
Međutim ovo je tek početak njegovog pripovedanja, tek sledi vrhunac njegovog specifičnog rasizma i neobjektivnog načina govora. “Mislim da je ovo još uvek aktelno: pred takve dane čitavo domaće životinjstvo zahvatila je panika, jer Srbi pred praznik kolju sve što stignu, kokoši, guske i ćurke, najviše prasad, sve po toj zemlji u jedan mah skići i grokće, a krv nevinih životinja lije se po tržnicama gde se ovo često obavlja, nema milosti za naše životinjske sugrađane. Sećam se i oglasa u novinama – Koljemo po kućama-. To znači da bi vam posebni ljudi mogli doći doma, da zakolju šta je već potrebno. Znam da svakako i danas kao i pre ima u tome vreme pometnje u saobraćaju; po tramvajima svakako još uvek gaču guske koje gospođe nose sa Kalenićeve pijace, iz automobila verujem i sada vire praseće glave, čija ucveljena rodbina ostala je negde u Kumodražu, svu ovu zverad očekuje vitlejemski pokolj u predvečerje nečije slave“.
U ovakvoj zaista uvredljivoj „pripovedačkoj“ interpretaciji Srbi su prikazani kao nemilosrdni koljači koji pred praznik tamane sve što stignu od životinjskog sveta ali su spremni i orni da zakolju šta je več potrebno, a slave im služe samo za neumerenu gozbu i odmor od suludih ratova. Očigledno je da se Bora Čosić nije decenijama prošetao beogradskim ulicama ili provozao našim tramvajima jer u njegovom doživljaju našeg grada još uvek traju slike koje se mogu videti samo na starim požutelim razglednicama.
Ali za njega su Srbi pre svega zaostalo pagansko krdo večito željno klanja i ratova a slave im dođu kao usputna zabava i prilika da se prislone uz neku probilnu trpezu. Ovakav način govora Bore Čosića sasvim se uklapa u već poznati niz predrasuda o paganskim i necivilizovanim Srbima koji su uvek spremni i pripravni da se posle posle velikih pokolja ne samo životinjskih sugrađana neumereno goste i slave.
Ovako svojim Nemcima Bora Čosić pripoveda o slavama u Srba. Međutim, ni to nije kraj ovog specifičnog ruženja srpskog naroda. Ovo pripovedanje Bore Ćosića se nastavlja u istom posunovraćenom tonu i daje njegovu još izoštreniju sliku i karakterizaciju srpskog naroda. “Znamo kako izgleda prizor sa Brueegelove slike, u zemlji dembeliji: svi leže po zemlji nakon neljudskog ždranja i hrču. Posle ovog neminovno je da ljudi budu u lakom mamurluku sledećih dana, samo, to je takođe stanje, inače vrlo poznato u moga naroda, nedovoljne otrežnjenosti. Srbi su i u skupnu zemlju Jugoslovena, koja je danas prošlost, uveli najpre svoju opštu neumerenost, a onda posebno, onaj duh dugotrajnog praznovanja; sastaviti više neradnih dana u zemlji, ionako niske produktivnosti bilo je skoro suludo, ali je ljudima godilo.“ Iz ovog veoma indikativnog citata sledi da Srbi nakon neljudskog ždranja hrču u lakom mamurluku, nedovoljno otrežnjeni, žive u alkoholnoj izmaglici, uvodeći opštu neumerenost i duh dugotrajnog praznovanja. Tako je pisac Bora Čosić u svom pripovedanju o slavama u Srba predstavio njegovim nemačkim prijateljima predstavio srpski narod kao beslovesnu rulju kojoj ništa nije sveto i koja uživa da se valja u svom primitivizmu i brojgelovskom dembelisanju i prežderavanju. On je inače jedan o uglednih i nedodirljivih glasova Druge Srbije koja je sebi dodelila misionarsku ulogu da upristoji, civilizuje i konačno modernizuje paganske Srbe koji su još uvek ostali verni svojim paganskom i varvarskom slavljenju kućnih zaštitnika i svetaca. Pisanje je uvek beg od banalnosti, njena temeljena negacija, prevazilaženje opštih mesta, razgradanja predrasuda i ideoloških zabluda. Možda je to jedini istinski smisao pisanja, ako pisac izneveri ovo izuzetno poslanje on postaje banalni ideolog, neobjektivni propagator i nemoćni denuncijant. Bora Ćosić nam je ovakvim tekstom demonstrirao kako se u stvari oblikuju predrasude o jednom narodu, ovaj put je u pitanju bio srpski narod. Još jednom se pokazalo da je Marija Todorova bila duboko u pravu. Mi u stvari prihvatamo stereotipe o našem narodu koje smo sami stvorili a onda ih kasnije prihvatamo i usvajama iz tuđih izvora kao da su uvek postojale, i to često iz prijateljskih i neobaveznih pripovedanja pisaca kao što je Bora Ćosić.
30 Januar 2008 godine
