Početna Sadržaj Osvetljenja SKANDALOZNO RĐAVI KREDIT EVROPSKE UNIJE SRBIJI

SKANDALOZNO RĐAVI KREDIT EVROPSKE UNIJE SRBIJI

862
0
SHARE

Piše: DEJAN MIROVIĆ

Sporazum o EU kreditu ne sadrži preciznu visinu kamate, nego EU može da nametne „nove maksimalne kamatne stope u skladu sa pretežnim tržišnim uslovima“

U prvoj polovini februara 2011. godine Vlada Republike Srbije je uputila Narodnoj skupštini Predlog zakona o potvrđivanju Sporazuma o kreditu između Evropske unije, Republike Srbije i Narodne banke Srbije (Sporazum o EU kreditu). Narodna skupština će Sporazum o EU kreditu razmatrati u prvoj polovini marta 2001.(kredit ima vrednost od 200 miliona evra). U uvodnim delovima Sporazuma o EU kreditu se navodi da EU predstavlja Evropska komisija (EK), a Republiku Srbiju ministar finasija, potpresednik Vlade i guverner Narodne banke Srbije (NBS). U preambuli se navodi i da je na zahtev Srbije Savet EU pružio „makrofinasijsku pomoć“ Beogradu u skladu sa „postojećim programom Međunarodnog monetarnog fonda“ (isplata je uslovljena pozitivnim mišljenjem o implementaciji Stand-by aranžmana). Savet EU je zatim ovlastio EK da „dogovori ekonomske uslove u vezi sa kreditom“ (u skladu sa Memorandumom o razumevanju potpisanom između EK, Srbije i NBS od 5. jula 2010). Tačnije EK „u ime EU“ može da pokrene „emisije obveznica ili bilo koje druge odgovarajuće finasijske transakcije“ u visini glavnice kredita. Dakle, EK nabavlja
sredstva na finasijskom tržištu i zatim pod kamatama i uz naplatu provizije prosleđuje Republici Srbiji.

Ili, kao što je već navedeno, da bi Republika Srbija dobila taj kredit mora da ispunjava zahteve MMF. Te zahteve neprestano iznose šef misije MMF za Srbiju Albert Jeger i predstavnik MMF u Beogradu Bogdan Lisovolik. Na primer, Lisovolik se zalaže za prodaju najuspešnijeg srpskog javnog preduzeća i usmeravanje para od prodaje ka inostranim poveriocima. Tačnije, on otvoreno izjavljuje da bi prodaja „Telekoma“ navodno „pomogla da se smanji javni dug“. (1) Takođe, Lisovolik je i protiv navodno „neopravdanih ustupaka sindikatima“ (ili protiv povećanja plata prosvetnim radnicima u trenutku kada inflacija sa oko 10 odsto obezvređuje njihove
prihode). Lisovik je otvoreno i na strani zapadnih banaka u Srbiji jer podržava povećanje referetne kamatne stope od strane NBS iako će takva mera dovesti do još skupljih kamata.

Predstavnik MMF javno kritikuje Republiku Srbiju zato što ona navodno sporo „restuktuira“ (rasprodaje) velika javna preduzeća. (2) Slično tome, njegov kolega Albert Jeger podržava najavljeno poskupljenje struje od 13,5 odsto i ubeđuje srpsku javnost u tvrdnju prema kojoj će to poskupljenje „privremeno i malo“ uticati na inflaciju. Dakle, to su osnovni uslovi MMF koji u praksi prate navodnu makorekonomsku pomoć EU.

EK ZARAĐUJE U SRBIJI

Takođe, u članu 1 Sporazuma o EU kreditu se navodi da se on odobrava u dva dela po 100 miliona evra. Zatim se u članu 2 ističe da je rok dospeća kredita osam godina. Ipak,u članu 3 Sporazuma o EU kreditu se navodi da EK može da otkaže „celinu kredita“ zbog „vanrednih okolnosti“ na tržištima kapitala. Ipak, Republika Srbija nema pravo na „nikakvo obeštećenje“ ako se to desi. Takođe, iz člana 4 je jasno da EK zarađuje kao posrednik na račun Republike Srbije i njenih građana jer ima pravo na „ukupan iznos provizije i troškova vezanih za odnosnu finasijsku transakciju, kao i za pripremu i izvršenje finasijske transakcije“. Iz člana 4 je jasno i da nemačka Bundes banka zarađuje na transakcijama jer se sredstva prenose na račun NBS u Frankfurtu. U članu 4 Sporazuma o EU kreditu se navodi da je Republika Srbija dužna
da pribavi i mišljenje ministra pravde i „nezavisne advokatske firme koja je prihvatljiva“ za EK. Pravno mišljenje je potrebno da bi se Republika Srbija dodatno obavezala „da će ispunjavati svoje obaveze“. Sa druge strane, EK nema obavezu čak ni da navede imena banaka od kojih će uzimati pare.

Takođe, u članu 6 se navodi i da će EK dodatno uslovljavati kredit „na bazi nalaza svoje provere da je ekonomska politika“ Republike Srbije u skladu sa „utvrđenim uslovima „. Slično tome, u članu 5, Republika Srbija se obavezuje „da neće zahtevati reprogramiranje kredita ili bilo kakvo oslobađanje duga u pogledu kredita“. Republika Srbija priznaje u istom članu da „EK ima isto zakonsko pravo, imunitete i privilegije kao što to imaju međunarodne finasijske institucije“ (ili MMF).

Posebno je skandalozno što Sporazum o EU kreditu ne sadrži preciznu visinu kamatne stope. Tačnije, u članu 6 se navodi da Republika Srbije „plaća kamatnu stopu“ u skladu sa pismenim obaveštenjem EK. Takođe, EK može da predloži (faktički nametne) Republici Srbiji „nove maksimalne kamatne stope u skladu sa pretežnim tržišnim uslovima u datom trenutku“.

Takođe, prema članu 8, EK ima obavezu da samo 15 dana ranije pre isplate kredita obavesti Republiku Srbiju o „kamatnoj stopi i kamatnom periodu“! Dakle, ne zna se visina kamate.

U članu 6 se predviđa i plaćanje zatezne kamate. Zatezna kamata se određuje na dva načina. Ili u visini godišnjeg EURIBOR-a plus dva odsto ili u visini kamate koja je
dogovorena (nametnuta) između EK i Republike Srbije, (takođe plus dva odsto). U tom kontekstu, treba podsetiti da godišnji EURIBOR trenutno iznosi oko 1,9 odsto, ali i da je ne tako davno, 2008. godine, iznosio oko pet odsto. Takođe, u članu 6 se jasno navodi i da je Republika Srbija dužna da plati ne samo zateznu kamatu već i „sve troškove i izdatke“.

U tom lihvarskom kontekstu, EK se poluotvoreno protivi i prevremenoj isplati kredita jer u članu 7 se navodi da „zajmodavac neće uključivati klazulu o prevremenoj otplati u uslove i odrebe… osim ako zajmoprimac izričito to zahteva“.

Ipak, već u članu 9 se navodi da Republika Srbija dužna da nadoknadi sve troškove, izdatke, provizije i gubitak kamate pretrpljenje usled prevremene otplate“.

Takođe, u članu 8 Sporazuma o EU kreditu se navodi da Republika Srbija plaća sve administrativne i druge takse, poreze i prateće troškove kao i „sve troškove i izdatke“ koje je „pretrpela“ EK u „vezi sa pripremama i izvršenjem „isplate kredita, kao i „bilo koje druge troškove“. Tačnije, Srbija mora da plati troškove za „dobijanje pravnih mišljenja, kreditne dokumentacije, troškove rejtinga, putne troškove“.

Dakle, navodna makorekonomska pomoć EU u praksi uključuje i plaćanje putnih troškova činovnicima EK. U tom kontekstu u članu 10 se navodi da da EK ima pravo da šalje u Srbiju svoje predstavnike „radi provere administrativnih troškova i finasijskih tokova“, a Republika Srbija i NBS su sa druge strane „dužni da dostavljaju relevantene informacije i dokumenta“.

ENGLESKI ZAKON

O kakvom se nepovoljnom kreditu radi pokazuju i odredbe iz člana 9. Prema tim odredbama „iz bilo kojih razloga“ ili iz „razloga štetnih po finasijske interese EU“ ili ako Republika Srbija ne izvrši svoje obaveze po bilo kojem drugom kreditu EU, EK može da „proglasi neizmireni iznos glavnice kredita trenutno dospelim za plaćanje, zajedno sa nagomilanom kamatom“. Isto se dešava i ako Republika Srbija ne plaća bilo koji „svoj inostrani dug“ EK.

U članu 11 Sporazuma o kreditu EU se navode adrese i imena srpskih ministara i guvernera NBS. Sa druge strane, EK se nije udostojila da navede ni ime rukovodioca odeljenja Generalnog direktora za ekonomske i finasijske poslove. Isto se ponavlja i na kraju Sporazuma o kreditu EU jer u tom delu sporazuma uopšte ne piše ko zastupa EK (može se samo nagađati da li je to predsednik EK Manuel Barozo, komesar nadležan za finasije ili za proširenje, ili možda neka drugi osoba).

U članu se 12 se otvoreno navodi prava svrha Sporazuma o kreditu EU. To je „regulisanje uslova pod kojima će EU staviiti na raspolaganje zajmoprimcu novčana sredstava od odgovorajućih finasijskih transkacija aranžiranih od EU u tu svrhu“. Više nego jasno i suprotno od fraze o makroekonomskoj pomoći.

U članu 13 se navodi da se Sporazum o kreditu EU tumači u skladu sa „engleskim zakonom“. Kako to može da bude prikladno ako se zna da je Srbija (i ogromna većina zemalja EU) pripadaju kontinetalnoj pravnoj tradiciji – nije jasno?

Takođe, kako to može da bude prikladno ako se zna da aki komuniter (ili pravo EU) sadrži više elemenata kontinetalnog prava od anglosaksonskog? Može se samo nagađati da se radi o pripremi za uzimanja kredita od EBRD (čiji je sedište u Londonu) ili od neke druge banke čije je sedište u tom gradu.

Postupnu pravnu konfuziju (i političku štetu) za interese Republike Srbije stvara i pozivanje u članu 12 Sporazuma o kreditu EU na Ugovor o funkcionisanju EU (Lisabonski ugovor).

Tačnije, Lisabonski ugovor sadrži i štetne odredbe za Republiku Srbiju i njene interese, na primer, Lisabonski ugovor u potpunosti ruši vojnu neutralnost Srbije jer
obavezuju državu članicu EU (u članu 42) da pomaže svim sredstima u slučaju oružanih sukoba u koje su umešane druge članice u „skladu sa obavezama u okviru Severnoatlanskog saveza“. Dakle, kao što je ulazak u EU povezan sa uslovima MMF, on je povezan i sa vojnim obavezama u okviru NATO. To je istina koja se ne može sakriti pomoću fraza o EU.

Takođe, treba istaći i da je Lisabonski ugovor štetan i za demokratiju u Srbiji. Lisabonski ugovor predviđa postepeno ukidanje predstavljanja svih država članica u EK (smanjuje se broj komesara za trećinu). Dakle, srpski građani neće imati godinama (zbog sistema rotacije) komesara u EK (ako Srbija uđe u EU).

Slično tome, Sporazum o kreditu EU je štetan i za pravosudni sistem Republike Srbije. U članu 13 Sporazma o kreditu EU se u pravni sistem Republike Srbije uvodi Sud pravde EU. Prema članu 13, odluke tog suda će morati da izvršavaju srpski sudovi iako Srbija nije član EU. I sve to uprkos činjenici da najvažnija zemlja EU Nemačka otvoreno svoje pravo stavila iznad aki komunitera (još 1993. godine nemački Ustavni sud je doneo presudu u slučaju „Mastriht“, u kojoj se navodi da je nemački Osnovni zakon iznad aki komunitera).

USLOVNI KREDIT

Takođe, u aneksu 1 Sporazma o kreditu EU se ponovo navodi fraza o navodnoj „makroekonomskoj pomoći EU“. Ali ni u aneksu 1 nema jasne definicje visine kamatne stope. Slično rešenje se ponavlja i u aneksu 2. Koristi se netačna definicija o „makroekonomskoj pomoći EU“. Da bi skandal bio još veći, ističe se da se radi o uslovnom kreditu koji ne mora da bude realizovan ako ne budu povoljne kamatne stope za EK.

Tačnije: „Ukoliko EU ne bude u mogućnosti da dobije ove uslove, ona neće biti u bilo kakvoj obavezi da isplati sredstva. U tom slučaju Republika Srbija može da zatraži „od zajmodavca da predloži nove maksimalne kamatne stope“! Dakle, Srbija će moći da sama zatraži od EU veće kamate! U tom skoro nerealnom kontekstu, na kraju aneksa 2 se iznosi tragikomična fraza: „Uveravamo vas da će EU svakako u svojim pregovorima sa bankama ulagati maksimalana nastojanja da obezbedi najpovoljnije troškove finasiranja“. Da kredite EU ne plaćaju građani Srbije, možda bi ovo bilo smešno.

Ipak, bez obzira na sve prethodno iznete činjenice, vlast u Srbiji (i dobar deo opozicije) se i dalje nepokolebljivo zaklinje u EU put. Ili, kao što je to govorio Vaclav Klaus za svoje ostrašćene oponente u Češkoj: „Zaklinju se u svetu Uniju u svakoj rečenici“, učestvujući u „zamišljenom takmičenju ko je retorički najbolji Evropljanini“. (3)

SHARE