Početna Sadržaj Izdvajamo SKANDAL SA BARKLIS BANKOM

SKANDAL SA BARKLIS BANKOM

962
0
SHARE

SINISA LJEPOJEVIĆ: SKANDAL SA BARKLISOM ILI DA LI SU ZAISTA KRIVI BANKARI?petak, 13 jul 2012 13:33 .Skandal sa Barklis bankom je još jedan dokaz da je sistem doživeo krah

 

 
Nedavni skandal sa jednom od najvećih britanskih i svetskih banaka Barklis bankom zbog manipulacija cenom novca na međubankarskom tržištu mnogi su ocenili kao „najveću prevaru u istoriji” svetskog bankarstva. Ispostavilo se, međutim, da su u toj najvećoj prevari učestvovali mnogi – od drugih velikih banaka pa do političara. Politička klasa na Zapadu je taj skandal odmah iskoristila kao još jednu priliku da za duboku krizu i sve ostalo što taj kolaps prati optuži „pohlepne” i „pijane” bankare sa „previše testosterona”. Ali svaki skandal, pa i ovaj sa Barklisom, se brzo zataška kako bi se ustvari prikrili stvarni krivci. Niko do sada među bankarima nije ni za šta odgovarao, pa se nameće pitanje – da li su bankari zaista krivi. Ili su oni samo „koristili priliku” i provodili ono što su od njih tražili političari. Stvarnu krivicu ustvari snose političari koji, kao vlada i parlament, kreiraju privredni i opštekulturni ambijent, a ne bankari.

Prvo, da podsetimo šta je radio Barklis. Svakog dana je na međubankarskom tržištu ta banka, koristeći svoju moć i političku podršku, spuštala ili podizala cenu internih pozajmica među bankama, manipulisala je takozvanim Liborom. Libor je skraćenica od London Interbank Offered Rate, što je kamatna stopa, cena novca, za pozajmice među bankama. Ta se kamatna stopa određuje se svakog dana u Britanskom udruženje banaka (British Banker’s Assotiation) a na osnovu informacija 16 najvećih banaka. Banke se ustvari dogovaraju o Liboru. Svakog dana se objavljuje u 12 sati, u podne, po evropskom vremenu.

Od visine te kamate u suštinski zavisi i kamatna stopa za krajnje korisnike bankarskih usluga, pa od nje zavise ne samo kretanja na finansijskom tržištu nego i ukupan privredni ambijent. Libor se pre svega odnosi na deo tržišta koji posluje sa američkim dolarom i engleskom funtom, a pored Libora, na tržištu je i Euribor, međubanakarska kamatna stopa za evro tržište. Libor je dakle ključni instrument finansijskog tržišta, što znači da bi on trebalo da bude stvaran i određen na osnovu istinitih stvarnih činjenica kako bi finansijsko tržište i cela privreda mogli da budu realni, da funkcionišu u realnosti. Ispostavilo se da to nije tako, pa se način rada finansijskog tržišta u poslednjih nekoliko godina pokazao kao istinska prevara. Za tu prevaru se zna već najmanje 15 godina, za koje je vreme ona bila javna tajna o kojoj niko nije hteo javno da govori a sada se kroz skandal sa Barklisom njeno postojanje nije više moglo negirati. Barklis su britanske i američke finansijske vlasti optužile za manipulacije samo od 2007. godine, i ta banka je platila kaznu od 290 miliona funti.

„PREVARANT PO ROĐENJU” Posledice skandala sa Liborom, od koga zavisi finansijsko tržište vredno 800 hiljada milijardi dolara, deset puta veće od svetske godišnje proizvodnje i realne ekonomije, niko se još ne usuđuje ni da predvidi a u samom Barklisu prve žrtve su kompletno rukovodstvo i svetski moćne i ugledne banke. Medijski instrumentalizovana pažnja je usmerena na bivšeg generanog direktora Barklisa Amerikanca Boba Dajamanda (na slici). Dajamand je do pre nekoliko dana važio kao “čudo prirode”, svemoćni mag od kojeg zavisi britanska bankarska umetnost. Mediji, uz asistenciju političara, međutim, njega sada označavaju kao ključnog krivca i „prevaranta”, dodajući tome i to što je on Amerikanac, što bi trebalo da znači „prevarant po rođenju” koji je prevario i Britaniju.

Dajamand je u poslednjih pet godina od Barklisa naplatio 120 miliona funti, toliko je bila skupa njegova veština. Ali, odlazeći sa mesta generalnog direktora, Bob Dajamand je pokazao da ima neke dokumente – neke je i objavio – koji pokazuju da nije on autor te prevare i „kule od peska”. On je sve to samo izvršavao uz veliku napojnicu. Objavio je transkripte telefonskih razgovora i kompjutersku prepisku sa zamenikom guvernera Engleske banke, koja je britanska centralna banka – Polom Takerom, koji jasno pokazuju da su stvarni autori projekta prevare centralna banka i u to vreme vlada laburista.

Posle tog Dajamandovog otkrića i ustvari upozorenja da on ima još mnogo toga, medijska pažnja je naglo oslabila a i njegovo svedočenje pred poslanicima parlamenta je nestalo iz javne komunikacije. Čak je i aktuelni ministar finansija konzervativac Džordž Ozborn javno rekao da jedan od njegovih laburističkih prethodnika Ed Bols “nije lično umešan” u prevare sa Liborom, mada je prethodno, pre Dajamandovih pretnji, poručio da bi Bols morao da odgovori na neka pitanja. Ozborn je amnestirao Bolsa zbog sistema, mora se očuvati sistem, a bankari su potrošna roba.

Tako je skandal sa Barklisom postao još jedno autentično svedočanstvo o stvarnom problemu savremenog Zapada – problem je u modelu društva, u konceptu čiji su autori političari i demokratski izabrane vlade, a ne u bankarima, koji samo – doduše za velike pare – uz instrukcije političara, sprovode instrumente tog modela. Još osamdesetih godina prošlog veka pre svega u Americi i Britaniji je stvoren model koji se temelji na „iluziji o moći i stabilnosti”. Umesto suočavanja sa stvarnim uzrocima krize, koja je još tada počela a čije finalne rezultate vidimo ovih godina, američki i britanski politički establišment se opredelio za model stvaranja iluzija o sopstvenoj moći i stabilnosti.

Među ključnim instrumentima je bila monetarna politika a glavni izvršioci su bili banke i bankari. Da bi se u sprovođenju tih iluzija bankarima dao dovoljno veliki „kreativni” prostor, došlo je, posebno u vreme američkog predsednika Bila Klintona, do masovne deregulacije finansijskog tržišta a pod izgovorom tržišnih reformi, efikasnosti i političkog stava o „kraju istorije”.

Bankarske prevare su tako dobile i zakonsku osnovu. Taj model je onda kroz politički pritisak nametan drugima, što je zapadnim bankarima otvaralo još veće mogućnosti. Mašti bankara nije bilo kraja, pa su izmišljeni brojni „novi proizvodi” i banke su od servisa privrede, penzijskih fondova i štednje građana, dakle, servisera tuđeg novca, postale prodavci „sopstvenih proizvoda”.

ILUZIJA MOĆI Na neki način finansijsko tržište je postalo samo sebi cilj. Na bilansima banaka su se velikom brzinom pojavljivale astronomske cifre, milijarde dolara, koje su u javnosti trebalo da stvore „iluziju stabilnosti i moći” i snage ekonomije. Istovremeno, u medijima su direktori banaka, sa svojim bezobrazno velikim milionskim platama, predstavljani kao novi spasioci i ozbiljno su ugrozili popularnost holivudskih glumaca a političari su se utrkivali da se sa bankarima slikaju za novine. Deo tog modela su bile i enormne neverovatno besmislene visoke plate fudbalera i njihove zarade su širokim narodnim masama trebalo da budu „dokaz” o uspehu i moći ekonomije. Uz to, po instrukcijama vlada, i cene nekretnina su skočile do neslućenih visina. To je takođe deo vladinih projekata kako bi se kroz visoke nerealne cene nekretnina stvorila iluzija o snazi ekonomije i zadržala njena nerealna vrednost na tržištu, da bi se zadržala iluzija.

Razvoj bankarske i mašte političara je pratilo zaostajanje privrede i industrijska proizvodnja, koja jedina stvara novu vrednost i bogatstvo, je u Americi, i posebno Britaniji, konstantno opadala. U Britaniji, na primer, industrijska proizvodnja u bruto društvenom proizvodu (BDP) učestvuje sa samo 8,5 odsto a finansijki sektor sa 30 procenata. To je nerealno visoko učešće finansijskog sektora u BDP zemlje koja ima 62 miliona stanovnika.

Neke pare, međutim, moraju da postoje, ne može sve da bude bilans mašte. I onda se pozajmljuje novac ili od onih koji imaju ili od centralnih banaka, čije štamparije rade danonoćno. I tu je onda Libor ključni instrument kao u skandalu Barklisa. Veštački se snizi Libor kada se pozajmljuje novac a onda drugog dana, po istom principu, poveća se i po toj novoj ceni se prodaje drugim bankama ili krajnjim korisnicima. Te velike zarade su onda ogroman prihod Barklis banke, koje bi potom trebalo da pokažu snagu britanske ekonomije i ojačaju „iluziju o stabilnosti”.

Sve je to kratkovida politika. Skandal sa Barklis bankom je još jedan dokaz da je sistem doživeo krah. Slomljen je i na finansijskom tržištu nestalo je i ono malo preostalog poverenja. A bez poverenja bilo koji sistem ne može da funkcioniše. Uprkos tome, nije, međutim, realno očekivati bilo kakav iskorak, bilo kakve promene dosadašnjeg neuspešnog modela, barem u skorije vreme. Još nema izlaska iz krize. Njeno izvorište je politička elita Zapada, a ta elita nema niti ideja, niti snage, niti želje da bilo šta promeni. Vreme će kupovati novim skandalima, za koje će optuživati „pohlepne i pijane bankare”.

 

SHARE