Neki stari beg sedeo je na divanu, pušio škiju, pio hladnu kafu, gledao kako ljudi prolaze kaldrmom ispod njegovog pendžera i razmišljao o životu. Jednoga jutra proðe ispod begove avlije golobradi mladiæ i ode niz èaršiju pevajuæi iz sveg glasa. Sledeæeg jutra, taman kad je beg povukao prvi najslaði dim i pustio ga niz nos, proðe opet onaj mladiæ pevajuæi. To se ponavljalo i narednih dana. Naredi beg uveèe slugama da ujutru onog mladiæa dovedu na kafu.
A kad sluge ujutru èuše raspevani glas mladiæa, potrèaše ka njemu i odvedoše ga begu. „Lepo pevaš, mladiæu“, reèe beg i sitnim oèima zagleda se u èisto mladiæevo lice. „Hvala beže“, veselo odgovori mladiæ, odbijajuæi da sedne, „Siromah sam i samo mi je pesma ostala“. Nasmeja se beg i naredi da mu se donese æup sa dukatima. Otvori ga, zahvati rukom i pruži mladiæu. Ovaj se osmehnu, pokloni i ode niz ulicu pevajuæi.
Sledeæeg jutra mladiæ proðe mimo begove kuæe æutke. Sagnuo glavu, namršteno poguren, protrèa kraj avlije. Narednog jutra to se ponovi. I tako iz jutra u jutro. Naredi beg slugama da opet pozovu mladiæa i kad ovaj, žalostan i sprèen, stade pred njega beg ga upita:“Gde ode pesma, mladiæu.“ A mladiæ mu odgovori: „Nije mi više do pesme, beže. Otkad sam kod tebe video onoliki æup pun dukata, samo razmišljam o tome kako æu ja napuniti svoj æup dukatima.“
Savremena komercijalna civilizacija je sve podredila uspehu. Uspeh se meri prema kolièini novca koji je neko uspeo da otme na prevaru od drugih ljudi. Što imate više ukradenog novca, to vas više poštuju i smatraju uspešnim. Profit je merilo uspeha. Što veæi profit ostvarite, to ste uspešniji. Cena uspeha nije bitna. Uspeh opravdava sva primenjena sredstva. Sve je dozvoljeno da bi se došlo do što više novca.
Tako je Dojèe banka prošle godine ostvarila rekordan profit od 5,2 milijarde evra, ali je otpustila 6.400 zaposlenih. Nastala je velika rasprava u Nemaèkoj: koji je smisao nagomilavanja sve veæih profita kad se narod otpušta. Trenutno je u Nemaèkoj rekordna nezaposlenost, preko 6 miliona ljudi ne radi, ali se smatra da još 3 miliona ljudi nema posao. Istovremeno, nemaèki direktori godišnje uzimaju bonuse od nekoliko milona evra.
Neoliberalni koncept bez razvoja privrede doveo je do toga da su bogati sve bogatiji, dok raste siromaštvo i nezaposlenost. Gde je kraj? Postoji realna opasnost da se pojavi novi nacizam. Hajder u Austriji veæ traži da se stranci prvi otpuštaju i da se deportuju svojim kuæama. Razvijene zemlje æe sve uèiniti da bogatstva saèuvaju samo za sebe. Pohlepa i sebiènost su utkane u komercijalnu civilizaciju.
Na drugoj strani, opsednuti stalnom trkom za novcem i uspehom, zaboravljamo kako živi obièan svet. Ako ste nervozni, ne možete da spavate od problema, pijete sedative i idete kod psihijatra da se smirite, predlažem vam da makar na jedan dan, poðete do Sjenice i Novog Pazara. Verujte mi, neæete se pokajati. Treba da vidite i drugu stranu života. I drugu stranu uspeha. Uspeha koji se zasniva na pljaèkanju siromašnih. Boravio sam prošle nedelje u našoj kancelariji UMA u Sjenici i Novom Pazaru, susreo se sa mnogim ljudima i video kako se namerno uništavaju oni koji su unapred osuðeni na neuspeh.
Prema tvrdnji predsednika skupštine Sjenice od 100 dinara koji se skupe u opštini 26 dinara ostaje lokalnoj vlasti, dok 74 dinara ode u Beograd. Ista proporcija je i u drugim opštinama u Srbiji. Nema demokratije dok se ne izvrši decentralizacija finansija. Princip mora da bude sledeæi: onaj ko pravi pare treba da odluèuje o tim parama. Šta to konkretno znaèi? Privreda pravi pare i njoj treba da ostane najmanje 75 odsto nove vrednosti. Danas je obrnuto. Opštine su mesta gde privredni subjekti stvaraju novac i opštinama treba da ostane 75 odsto prihoda, dok æe u republièku kasu otiæi samo 25 odsto. Ne uzima Beograd te pare, veæ politièka oligarhija u Vladi koja, vršeæi koncentraciju finansijske moæi, preusmeravanjem otetih para od privrede i opština, manipuliše i vlada Srbijom.
Potrebno je razvlastiti tu politièku oligarhiju. Kako? Treba im uskratiti moguænost da otimaju pare od privrede i opština. Tako æe se jedino pokrenuti privreda i tek tada æe doæi do istinskog razvoja opština. Politièka oligarhija u Beogradu gradi spomenike svojo gluposti i bahatosti. Šta æe Beogradu Arena od 20.000 mesta da bi nekoliko puta u godini bila popunjena? Njeno postojanje se isplati samo u sluèaju da je ispunjena 226 dana u godini. Zašto je sagraðena garaža koja je uglavnom poluprazna? Zašto ministar finansija troši 4 miliona evra da bi ulepšao svoju taštinu i sujetu, sedeæi u zgradi ministarstva koja je toliko osvetljena da prosto bode oèi?
Šta je pametan ministar finansija i mudar politièar mogao da uradi sa tih 4 miliona evra? Pokazaæu na primeru Sjenice. Dakle, domaæin državne blagajne i dobar ekonomista uložio bi 4 miliona evra u Sjenicu da pokrene privredu u toj nerazvijenoj opštini koja je, prema mišljenju mojih domaæina, postala mrtav grad. Da su te pare došle u Sjenicu, opština bi se preporodila. Obišao sam fabriku za proizvodnju æebadi, jedinu te vrste u zemlji, i video najsavremenije pogone na kojima bi pozavidele i razvijene zemlje. Fabrika ne radi. Proizvodnja se može pokrenuti sa 50.000 evra i odmah zaposliti 50 radnika. Daljim širenjem proizvodnje može se zaposliti 200 radnika.
Susedna fabrika „Vesna“ je godinama u steèaju i vrši se rasprodaja imovine. Steèajni upravnik je žena koja je rekorder po broju steèajeva koje vodi i umesto da se toga stidi ona se hvali i daje intervjue novinama. Pametna vlast bi prekinula rasprodaju „Vesne“, uložila novac i zaposlila 500 ljudi koji znaju i hoæe da rade.
Najsavremenija klanica koja je izvozila za zemlje Bliskog Istoka, uèestvovao sam osamdesetih godina u Jugobanci u njenom finansiranju, danas je avetinjski prazna. Radi uslužno, kako mi je rekao stameni i okretni mesar Mujo, preživljava, mada bi odmah mogla da zaposli 50 ljudi. Sirovine ima, znanja ima, tržište je veliko, sve do Èajetine i Kruševca nema nijedne klanice, ali, nažalost, nema pameti. Šta je problem? Nova Vlada nema ekonomske pameti.
Mlekara u Sjenici ne radi. Nadaleko èuveni sir i mleko postali bi brend da se uloži novac i zaposli 100 ljudi. Poljoprivredni kombinat Pešter ima 1004 ha zemlje, 20.000 metara kvadratnih farmi i sve uslove da bude gigant u proizvodnji zdrave hrane. Kombinat propada i èeka se privatizacija. Èeka se da neka fukara opljaèka ono što su generacije radnika stvarale. Hoæe da sprovedu model privatizacije kao u ugostiteljskom preduzeæu „Boriæi“ ili u „Autotransportu“. Rasprodaju danas imovinu „Boriæa“ koju su jeftino kupili, a „Autotransport“ èeka raskid kupoprodajnog ugovora jer su se radnici pobunili i saèuvali ono malo svoje sirotinje. Šta treba da uradi pametna vlast? Kombinat Pešter treba da skine sa aukcije, vrati 368 ha zemlje bivšim vlasnicima, 70 odsto preduzeæa pretvori u državnu svojinu, 30 odsto podeli akcije radnicima i penzionerima i uloži novac koji æe zaposliti, zajedno sa kooperantima, nekoliko hiljada ljudi.
Prema mojoj raèunici, umesto što je 4 miliona evra završilo na ulepšavanju fasada ministarstva finansija, moglo se u Sjenici, uzimam nju kao primer, zaposliti skoro 4.000 ljudi. Opština bi oživela. Ljudi se ne bi selili zbog siromaštva. Putevi bi se izgradili a zamenile bi se i azbestne cevi u vodovodu.
Na isti naèin bi se pokrenula privreda i u Novom Pazaru. Trikotaža bi posle neuspešne privatizacije proradila, graðevinari iz „Sloge“ bi gradili, a mali preduzetnici bi oživeli. Nema male privrede bez velike. Nema uspeha Srbije bez razvoja Sjenice i Novog Pazara. Nema spasa civilizaciji bez dobrih i poštenih ljudi. Bez tih dobrih , srdaènih i toplih ljudi koji znaju iskreno da vam se obraduju.
Ako ste u trci za uspehom izgubili dušu, predlažem vam da posetite Sjenicu i Novi Pazar. Upoznajte te skromne i èestite ljude koji znaju da se upitaju i da vas okruže pažnjom. U razgovoru sa njima pronaðite lek za sebe i svoju uznemirenu dušu. Ni siromaštvo nije moglo da uništi bogatstvo reèi i dostojanstvo sudbine. Ispunjen sam bio njihovim trpljenjem. Nadahnut spoznajom. Uzbuðen njihovom mirnoæom. Zahvalan sam tim ljudima koji su prihvatili ideju o zajednici poštenja, rada i znanja. Zahvalan sam: Azimu Muhoviæu, Radetu Rakonjcu, Elezoviæ Šefæetu, Saviæ Stoji, Igbali Bibiæ, Gemaljeviæ Draganu, Hamidoviæ Bravu, Zimonjiæ Izetu, Èekoviæ Ilijazu, Hodžiæ Bajazitu.. I ženi koja nas je vodila, kao što je ureðivala i vodila Dnevnik, narodnom tribunu, ženskom Leh Valensi, Dami koja je pokazala da je ostala TV zvezda, nasuprot mucavih Pinkovih voditelja, da vrednosti traju, uprkos nedaæama, ta Dama se zove – Zejna Memiæ. Ona je biser u prekrasnim pešterskim prostranstvima. Svima njima èestitam predstojeæi ramazanski post. Dukati su prolazni. Razbijmo æupove u sebi. I zapevajmo iz sveg glasa.
Svedok 4. oktobar 2005
