Početna Tekstovi СИНОНИМИ

СИНОНИМИ

454
0
SHARE

СИНОНИМИ“

                                   режија  и сенарио Надав ЛАПИД

                                                         / 2019 /

 

Да ли су Француска и Израела синоними за пропала, тоталитарна друштва?

 

Израелски режисер и сценариста Надав Лапид оставља гледаоцима да сами донесу  закључак, након гледања његовог филма, који је добио Златног лава у Берлину.

 

Његов јунак Јоав, млади израелски ратник, носилац одликовања, бежи из своје земље, разочаран тоталитарним устројством друштва и немањем слобода, одбацује традиционалне вредности своје државе, жели да заборави прошлост, нацију којој припада и језик, долази у Париз да би по сваку цену постао Француз. Толико је острашчћен у својој намери да преко ноћи постане Француз, манијакално учи речи и понавља их да би се што пре уклопио у ново друштво, да не жели, са својим сународницима, који му налазе посао и који хоће да му помогну, да говори хебрејски, јер неће више да има никакве везе са својим претходним животом.

 

На самом почетку филма, Јоав иде убрзано у нови живот и прати га ручна камера, која подрхтава, поиграва, шара на све стране, не може да се усресреди на главног јунака и уноси немир  у гледаоца, јер режисер жели да предочи духовно растројство у коме се бегунац налази.

Невоља настаје када остане го у празном, великом стану у центри Париза, када покушава да открије ко га је покрао, излази из стана, куца на врата суседа, пење се спрат више, куца упорно, моли за помоћ, али му нико не отвара, нико одговара, јер у отуђеном европском друштву нико није заинтересован за судбину другог човека, макар му био и сусед.

Када стрчава низ степенице и долази до излазних врата, не усуђује се да их отвори и да на улицу изађе го, што ће бити једна од кључних сцена за разумевање карактера Јоава.

 

Враћа се у стан и покушава да се загреје, али не успева, па се онесвести од хладноће у кади, читава та сцена је врло неубедљива, лежи без свести у кади као убијени Мара на слици Жал Луја Давида из 1793. године.

 

Спас стиже са спрата изнад, где живе неуспели, неталентовани и промашени писац Емил, који покушава да напише роман, али му никако не полази  за руком, не може у свом окружењу да пронађе животну тему, јер све око њега је досано и извештачено, пошто припада богатој грофовској породици која поседује фабрике, размажени, феминизови петлић, хомосексуланог набоја, током читавог филма када су он и Јоав сами и када причају, изгледа као да ће га Емил сваког трена страсно да пољуби,  и његова  партнерка, покупљена са улице, талентована проститутка Каролин која, када изађе из стана, силази низ степенице, одбијајући да послуша Емила да се не меша и назива га – „пичкица.“

Тај назив остаје да виси  током читавог филма над свим мушкарцима, белцима, Французима, без обзира да ли их мигранти малтертирали у бару, метроу или иза позоришне бине, када Јоав изговара, у нападу беса и очаја, јер схвата сву промашеност европских вредности, због којих је побегао из Изреала и одрекао се домовине, језика и родитеља, уверен да бољи, смисленији, праведнији и слободнији свет постоји у старој Европи. Он не може да схвати да ти европски белци немају куражи и борбености, мада им је певац заштитни национални симбол, па једног мушкарца из оркестра физички напада, стеже га за врат, тражећи да се бори и да брани своју културу и свој национални идентитет.

Сцена када Јоавов пријатељ, Изреалац, који већ живи у Паризу, малтретира у метроу мушкарце белце,када им се уноси у лице, мумлајући неку хебрејску мелодију, када нико не сме да му се одупре, показује потпуну пропаст европске цивилизације, која не може да се супростави животној снази, животним соковима,вулканској енергији, дивљој вољи, моћи, страстима и сексулности народа са Истока.

Европа је „пичкаста“, настрана, перверзна, што потврђује режисер сценом када Јоав наг позира са хомосексуални часопис, када мора да испуњава и изговара перверзне захтеве сниматеља, који га плаћа,најбољи се докази губитка мушкости Европе и отуда режисер толико инсистира на приказивању нагог тело главној јунака. Тело у кога се заљубљује и феминизирани Емил, али нема храбрости да пољуби Јоава, и његова партнерка Каролин која је, како сама признаје, знала, од тренутка када је онесвешћеног и голог Јоава видела у кади, да ће са њим спавати, али није ни слутила да ће Емил понудити да се , због добијања папира и држављанства, уда за њега.

 

Каролин најбоље разуме одметника из Изреала, заволела је ту природну сировост и лепоту мушког тела, али она зна да је Јоав искомплексиран француским друштвом, недовршен,  неисказан, да тражи своје место, да не жели да се врати у ратничко, тоталитарно устројство, да хоће да буде месија, хоће да спаси болесно друштво, али, упркос својој животној снази, мушкости и одважности,његовој жељи да то постигне, он нема потребне духовне снаге, револуционарног и откаченог заноса Мара, уметничког полета, нема визије и историјске самоуврености да поведе даље, да сруши окове и донесе толико жељену слободу,не сме да изађе на улицу и на светлост историјске позорнице и да то поробљено друштво оголи, како својим нагим телом , тако и монологом, кога изговара иза бине, када даје саму суштину критике европских вредности, које су довеле до потпуне пропасти Француске.

Јоав се зауставио пред светлима позорнице, на коју не сме да ступи и да одигра свој монолог из позоришног фоајеа, нема снаге за то, нема одважности и карактер „ пичкаст“  има, али на један сировији начин од Емила. Они су синоними, множина, у различитој форми умотани.

 

Каролин је разочарана.

Она тражи свог револуционара, јер читаво друштво тражи нове живитне сокове.

Тражи хероја који ће покренути рушење Троје.

Хектор бежи пред Ахилом, како су у детињству учили Јоава.

Зато она њега пита – „ Зашто  ниси  го изашао на улицу? Зашто си стао?“

 

Каролин тражи темељну промену, побуну против друштва у распадању.Доста јој је козметичких измена и фолирања. Каролин је све јасно. Она ништа не тумачи и говори, али њена питања и њене очи све говоре. Она презире те „пичкасте“ мушкарце, који немају петљу, који су феминизирани, који нису прави мушкарци, који не могу да буду револуционари, не могу да промене свест друштва и зато она, када Јоав остане иза црних завеса, када не сме да крене напред, не сме да изађе на јавну сцену, не сме да изађе пред  публику и рефлекторе позорнице, појављује се иза тих завеса и сажаљиво, готово уплакано, последњи пут гледа Јоава, разочарана што и он нема храбрости да спаси друштво даље пропасти, што он није месија, како је сам себе убедио, како је то показао, неколико тренутака раније, својим надахнутим монологом, проговарајући праве, тешке и истините речи о стању француског друштва, али он није месија.

Не сме да коракне даље.

Стоји.

Одустаје.

Успео је да смогне личне снаге и да подигне главу и погледа у Нотр Дам.

Усудио се да, покретима руку, покаже како  пуца из свог митраљеза у њу.

Али, изван те мимикрије, безазлене игре, нема ништа.

Нема историјског уздигнућа.

Он није  спасилац, нити је изабрани месија.

 

Јоав схвата да није испунио оно што се од њега тражи.

Не може да игра тако велику улогу, јер није способан.

Нема храбрости.

Мора да се повуче.

Зна где му је место.

Зна да не припада тим европским вредностима, које су пропале.

 

Француска је синоним за Изреал.

Исти тоталитарни систем, само са различитом формом изражаја.

Јоав мора да се врати у Изреал.

Борислав Пекић би за то његово стање рекао – „ изашао је унутра“. Тако се, наиме, писац осећао када је, после пет година изашао у новембру месецу 1953.године са робије. Имао је само 23  године, колико, отприлике, има и главни лик овог филма и који исто схвата да је „ изашао унутра“, односно да је један затвор заменио другим затвором или један израелски тоталитаризам и губитак слободе, другим европским тоталитаризмом и бесмислношћу промашеног живота.

 

Јоав даје своје животне приче из Изреала да их напише Емил, желећи да му се одужи и да му помогне да изађе из те досадне колотечине, али када схвата сву трагедију промашености живота његовог спасиоца, када схвата да не може да живи у таквом извештаченом, досадном, глупом и спутаном животу, сцене када усељенци уче француску историју, културу, стандарде живота и када певају химну је одлична за отрежњење главног јунака, онда он доноси одлуку да узме своје приче назада, јер схвата да су његове приче живот и највећи капитал.

 

Завршна сцена одласка Јоава показује да врата остају пред њим затворена.

Трајно.

Емил и Каролин не отварају врата.

Забава је завршена.

Сукоб цивилизација се наставља.

Покушај Јоава да пробије насилно врата је узалудан.

Нема он снаге да сруши затворена врата европских вредности.

Неколико ударац .

Не успева.

И одлази.

 

Шта се дешава са онима иза затворених  врата?

Каква је њихова судбина?

Да ли се затварањем могу спасити?

Или ће да нестану у својој себичности, досади и похлепи?

Куда иде Европа?

 

Време ће покази.

Врло брзо.

 

Београд, 7528.године, сечко, дан осамнаести

 

 

 

 

 

 

SHARE