Kakva glupa, malograđanka! Ne mogu da shvatim šta je sve
napričala.Trtlja, trtlja, ne zatvara usta. Zamisli da moraš da živiš sa tom klepetušom, zamisli da moraš svakoga dana da slušaš njena preseravanja, njene tirade, predavanja i moralne masturbacije,ko može da živi sa tim skotom, ko je taj nesretnik koji se usrećio ovom budalom, kako je njemu, žalosnome, život dodijao, kako je njemu da živi u večitoj okupaciji, zlostavljan i ponižen, kakav je, bre, to život sa ovom nakazom, sva sreća što se nikada nisam ženio, lepo je meni govorila moja majčica, pazi se, sine, nemoj da te neka oštrokundža prevari, mene da prevari, mene, pre bih, bre, umro nego da mi ova torokoša bude žena, šta će mi takva žena, zbog čega da živimo zajedno, zbog dece, svašta, zašto bih ja robovao deci, da bih imao decu, da bih se pokazivao kako imam decu, glupost, ne pravimo valjda decu da bi ih pokazivali, nego decu imamo zato što želimo da imamo decu, zato što volimo decu,zato što vam deca daju neki smisao,ako su vam već neki smisao,meni nisu,život ima i neki drugi smisao,ne moram da se iskazujem samo kroz decu,da nosim kao trofej da bih pokazao da moj život ima smisla,meni je to suludo, meni deca nisu smisao života, tako sam se opredelio i to je moja lična stvar, šta koga briga za to, to je moj izbor i ja sam lično odgovoran za njega, da li ja nekoga zamaram zbog toga, da li ja nekoga davim zbog toga, ne, nikoga, ne treba meni da soli pamet ovakva ženturača šta je život, šta su deca i kako treba da se živi, zamisli samo da se pokrenula ta tema, zamisli samo kako bi se tek ta kokoška raskokodakala,kada bi se ona dohvatila porodice, dece, vaspitanja,odrastanja i sukoba generacija,mogu samo da zamislim kako bi se raspalila, ta se ne bi mogla zaustavit čitav dan, držala bi me ovde danima da mi sve objasni i da me nauči pameti, mada me ne poznaje, majčice moja, samo sam joj rekao da nije normalno da njen jebeni pas njuška po voću koje će neko kupiti, ne moram ja, ja nisam bitan, eto, neko dete može da uzme baš tu breskvu koju je njen pas olizao, neko dete koje je,recimo, alergično na pse, koji dobije napad kašlja zbog toga, koje završi na inhalatorima u nočnoj službi dečije klinike samo zbog toga što je ova malograđanka umislila da je njen pas centar sveta i da njen pas ima prava da njuška sve što poželi, da, to ona misli,da je njen pas jednak onoj devojčici što je stajala iza mene i što će pojesti tu olizanu breskvu, njen pas ima pravo na to jer je to njen pas, jer je to evropski standard zaštite životinja, jer je pas vredniji od deteta, nije važno što milijardeljudi i dece gladuju, što umiru bez hrane, važno je da neko ne povredi njenog psa, mi smo divljaci, primitivci, balkanci, nekulturni i bezobrazni, mi nismo evropejci, mi bacamo pikavce,upaljene pikavce, kroz otvoren prozor, pijemo pivo i gledamo fudbalske utakmice, tako nas je ona sve svrstala u taj prosti svet, kao da smo svi isti, kao da nema nas koji ne puše, koji ne piju pivo i koji ne gledaju fudbalske utakmice, kao da nema nas koji smo kulturni, učtivi i obrazovani, kao da smo svi mi juče došli sa sela, rođen sam u ovom gradu, roditelji su mi rođeni ovde, nismo svi mi neotesani, glupi i prosti, jer je ta službenica sa šaltera banke,siguran sam da je tamo radila, umislila da je građanka, jer je uspela da pobegne sa sela,ali njene sestre nisu, uspela je da se uda za nekog zamlatu iz grada,koga nije ni volela, koji je običan činovnik, koji nije ispunio njene seljačke snove, koji ju je samo doveo u grad i tu je izrodila decu, pa sada misli da je građanka,da je faca, pljuje po onima koji bacaju upaljene pikavce kroz prozor, a njen pas njuška hranu koju deca jedu, verujem da je njen pas, nekoliko trenutaka pre dolaska u prodavnicu,kakio na ulici, na sred trotoara, da se uneredio, da je ta pseća kaka ostala na trotoaru kao dokaz njenog primitivizma i prostakluka, zašto se nije sagnula i pokupila to, zašto je to ostavila za sobom, šta je to,kako se zove to ponašanje, taj neugašeni pikavac o kome toliko trtlja je u istoj ravni sa tom psećom kakom, u čemu je razlika,nema razlike, to je jedno isto divljaštvo,samo što kaka njenog psa joj ne smeta, a bačeni pikavac je izluđuje, alo, bre, ženo, da li si ti normalna,šta je sa tobom, gde ti živiš, pa tvoj pas je ostavio otrov na ulici,naleteće neko dete koje trči u školu,neće videti i ugaziće u kaku, otićiće u školu, izuvaće se na fizičkom, zaraziće sebe i ostalu decu, vratiće se kući, uleteće u dnevnu sobu jer je dobio peticu, isprljaće tepih, posle će ležati na tom istom tepihu,igraće se i rukicama dirati,pa će ponovo,usred noći, da mu skoči temperatura, da ga stomak muči,da dobije proliv i moraće prestravljeni roditelji da ga odvedu u noćnu dežurnu službu, zašto, zbog čega, što je jedna nevaspitana prostakuša, brbljiva i nesnosna, dozvolila svome ljubimcu da sere po ulicama našeg grada, sere njen pas, sere ona, pljuje po onome skotu što baca upaljene pikavce kroz prozor nebodera, a ona to isto radi na ulici, šta mi prodaješ finoću kad si ista kao taj dripac, da sam joj to rekao, da sam je prekinuo,ona bi poludela, razgoropadila bi se i napravila novu scenu, ona je isfrustrirana, ona živi za taj teatar na ulici, lepo mi je rekla moja majčica – čuvaj se žena koje prave scenu,to su najgore žene, folirantkinje, njima stalno trebaju kamere, njima stalno treba publika, opomenuo sam je sasvim ljudski, spontano, da nije u redu da njen pas njuška hranu koju će deca jesti, pa, ona devojčica sa uvojcima iza mene je preslatka, ona nema više od dve godine, kako samo lepo priča, ne tepa i ne mazi se, ja nemam decu, ali mi smeta da taj slinavi pas svojim balama, pretoplo je danas bilo,otegao mu se jezik do poda, da taj pas širi bakterije,a ona se,rospija jedna neotesana,obrušila na mene kao da sam je ujeo,kao da sam ja neka besna đžukela sa ulice koju ona vikom tera,šta,bre,ona zna o Evropi,kada je ona bila u Evropi, to što je u Trstu kupovala farmerke pre trideset godina, Evopa da nas pokori, nismo mi, bre bušmani, mi smo Evropljani, mi smo evropski narod, kakva crna EU, nas EU da civilizuje, svašta, EU se raspada, ne može da preživi jer je nastala bez ekonomske računice, a kada nema interesa nema ni zajednice, to što ona živi sa svojim blentavim mužom onako,bez veze,što ga ne voli,što ga se stidi,što je radi reda izrodila decu,što je promašila život,što je nezadovoljna i što ima jedinu utehu u tom svom psu,što podanički savija glavu pred njom i ponizno maše repom,hraneći njen ego,za sve to nismo mi krivi,nego ona sama, sjebala je svoje seljačke snove,sjebala je svoj život, očajna je, agresivna, bezobrazna, nedojebana, kučka jedna,ona će meni da drži predavanja kao da sam klinac,ona će meni da soli pamet, pa moja majčica, koju najviše volim na svetu,koja je moj život, nikada se nije izderala na mene, nikada nije povisila glas,nikada me nije prekorila, uvek me je opominjala da se čuvam upravo ovakvih, nadrkanih ženturača koje su promašile život,kojima smrdi iz usta od nikotina, zubi su joj požuteli u tom krateru od duvana,fuj,ko može da poljubi tu babuskaru, kako je samo napadno našminkana, šta će joj toliki puder na licu po ovoj vrućini,ne može puder da joj sakrije godine i bore, nema novca da izvrši korekciju lica kao njene vršnjakinje sa estrade, čije emisije guta,ko je koga tucao,ko je kome preoteo tezgu, ko je napiso novu knjigu budalaština,nema novca da kupi dobar parfem, uzima sa pijace one slatkaste vodice što joj šaneri uvaljuju, deluje, bre, ko jeftina drolja sa stanice, samo joj fale papilotne u kosi i šlafrok,trebala je takva da izađe na ulicu, moram majčici da ispričam,da, to bi bilo sjajno da se pojavila takva na ulici, majčica će vrištati od smeha,moram da joj odigram čitavu ovu scenu, ha, pa to će biti sjajno,moram joj svaki detalj opisati,moram joj svaki pokret pokazati,moja draga majčica će pljeskati svojim ručicama i tražiće da joj ponovim,sve ispočetka,po redu,kako je bilo,bar da se nasmejemu svemu,smeh je lekovit,smeh nas spašava od stresa,smeh je zarazan, smeh je opasan,Umberto Eko je čitav roman Ime ruže izgradio na nestanku treće knjige Aristotelove o komediji, o tome smo majčica i ja razgovarali,genijalnost romana nije u detektivskoj priči o otkrivanju ubice,na kraju knjiga sama ubija,nego je poenta u tome da se totalitarni sistemi plaše smeha,plaše se jer smeh ruši pravila,ubija krutost, izveštačenost i skida maske, ha, kakva li je ova kada skine masku, mogu da mislim,sve su lepe dok su našminkane, majčica kaže treba da ih vidiš ujutru kada se probude bez šminke,mogu da mislim na šta liče,same se sebe gade da pogledaju u ogledalo,ujutru više nema pretvaranja,ne treba ni da gledam više ovu nakazu,lud sam i što sam je slušao,zašto se nisam usprotivi,zašto joj nisam odbrusio,to me boli,trebao sam da joj svašta kažem, samo da sam mogao, trebalo je da je izvređam, da je pljunem, trebao sam, bre, da joj lupim šamarčinu.
