Srbija je nakon nedavno održanih parlamentarnih izbora postala zemlja velikog pomirenja i to specifičnog političkog pomirenja koje će izgleda biti prethodnica opšteg nacionalnog i istorijskog ujedinjavanja. Kao da je na delu neka vrsta nove političke partnerske sabornosti,jedoumlja i jednoglasnosti i težnje da se kroz za sada nagovešteno političko pomirenje čije je glavno ostvarenje ogoljenom političkom trgovinom formirana pro-evropska vlada. Njen je glavna politička namera je da u Srbiju unese toliko potrebni mir i politička ravnoteža. To je svakako plemenit ne samo politički cilj već i veoma dirljiva težnja. Ali šta je u pozadini ovog iznenadnog i neočikovanog procesa političkog pomirenja, kakve posledice donosi rušenje svih političkih i programskih principa i ciljeva a sve radi krčenja ubrzanog puta ka Evropskoj Uniji. Očigledno je da je stalno pozivanje na ekspresno ostvarivanje evropskih integracija postala univerzalna evropska mantra za sve političke nedoslednosti,gaženje i poništavanje elementarnih moralnih i demokratskih principa, date reći , potpisanih koalicionih dogovora. Sve se da opravdati i racionalizovati pozivanjem na nužnost sudbonosnog kretanja ka evropskim vratima koja su za nas tek jedva odškrinuta.
Mi smo u našoj političkoj istoriji uvek imali neko podesno i posebno ideološko pokriće kojim smo racionalizovali nedostatak i nesposobnost da se stvore racionalne i na stabilnim demokratskim načelima jasno profilisana i zasnovana politika koja će imati stvarni demokratski i civilizacijski legitimitet. Sada smo došli u situaciju da se u našoj aktuelnoj politici može spajati i ulaziti u političko partnerstvo i ono što je do juče bilo nezanislivo i nespojivo, učestovati u vlasti sa predstavnicima onih stranaka koje su do objavljivanja rezultata parlamentarnih izbora bili oličenje autoritarne,zločinaćke i nedemokratske politike . Stvorena je specifična politička alhemija u kojoj se spajaju nemogući politički sastojci i pojave. Ali ta alhemija se i stvara i primenjuje u ime svetlije evropske budućnosti. A pozivanjre na poštovanje moralnih i demokratskih principa bačeno je na smetlište političke istorije. Jedino je politička alhemija pragmatizma u mogućnosti da stvori uslove za napredovanje ka evropskoj Uniji, cena koja se za to plaća više nikoga ne interesuje. Zar vas sve to što se dešava na našoj političkoj sceni ne podseća na dobro poznate prizore i igrokaze koje smo gledali u vreme vladavine jednoparijskog sistema a i kasnije u vreme kada je Socijalistička Partija Srbije ostvarivala misiju nacionalnog oslobođenja i zaštite srpskog naroda a sve je to činjeno opet pod okriljem svetle budućnosti koja samo što nije zarudela. Poznate scene i još poznatija lica i politički akteri. Međutim, dobro znamo šta smo dočekali i preživeli, razaranje zemlje,ekonomsko uništavanje, nezabeleženu inflaciju, razbuktavanje kriminala i potpuni moralni rasap, a briga za našu iznova pronađenu svetlu budućnost sada je predata u sigurne ruke ideologa i tehnologa nove vlasti evropskih i modernizatorskih političkih snaga. Krug naše politike se još jednom zatvorio, nastalo je novo doba pragmatičnog političkog partnerstva i pomirenja. Još jedna iluzija instrumentalizovana u ogoljene političke svrhe a predstavljana kao veliki istorijski doprinos i otkriće evropskih snaga sada čvrsto zbratimljenih i objedinjenoih u vladi čiji je zadatak da nas uvede u predvorje Evropske Unije. Zar taj uzvišeni cilj nije dovoljno opravdanje za rušenje svih političkih i demokratskih principa . Jer sada oni u rukama imaju svetli gral naše evropske budućnosti i zbog toga je njima dozvoljeno da najoptvorenijom političkom trgovinom spajaju nemoguće,da koriste najprizemnije politikantske trikove i obrazloženja koja su uvreda za običnu ljusku pamet i elementarno političko rasuđivanje.
Zato i nije čudno što u našim medijima možemo videti salve oduševljenja i odobravanja, sijaset rezolucija, deklaracija, proklamacija i produbljenih analiza o velikom istroijskom značaju i dalekosežnoj mudrosti političkog pomirenja Demokratske Stranke i Socijalističke Partije Srbije. To pomirenje je za sada solidno fundirano formiranjem pro-evropske vlade i ubrzanom podelom političkog plena jer to je verovatno i osnovni uslov da se na taj način ubrzaju i evropske integracije.
Međutim, Demokratska Stranka je otišla korak dalje u svom istorijskom pohodu političkog pomirenja, što smo mogli i videti u zajedničkoj izjavi poslaničkih klubova ove stranke i LDP. U njoj se naravno evropske integracije navode kao uslov svih uslova i najvažniji cilj za čije ostvarivanje su dozvoljena sva sredstva pa i da se malo uprljaju ruke ali važno je da nam savest bude čista jer vodimo Srbiju u svetlu evropsku budućnost koja nema alternativu. U ovoj izjavi se izdvaja , iz gomile fraza o neophodnosti završavanja neodložnih evropskih poslova,zajednički stav ove dve demokratski opredeljene stranke o nedvosmisleno izraženoj obostranoj želji da se izgradi partnesrsto u svim evropskim poduhvatima a da to pri tome nije moguće ostvariti bez demokratizacije i slobode medija, i to kroz odgovarajuće(pre svega kadrovske) promene u medijima sa državnim kapitalom. Ovo je nezabeležen primer da dve demokratske stranke na ovako brutalno otvoren način traže smenjivanje ljudi koji sada vode državne medije, ne pitajući se pri tome koliko je ovakav komesarski pristup u skladu sa evropskim normama u institucionalnom i svojinskim uređivanju medijskih sloboda. A ove slobode mogu obezbediti samo partnerska saradnja LDP I DS u medijima u kojima država ima kontrolu. Otvoreno zalaganje za preuzimanje kontrole državnih medija svavkao spada u veliki doprinos razvoju demokratije, medijskih sloboda i evropskih standarda u ovoj oblasti. Iako funkcioneri DS negiraju da se radi o dovođenju svojih kadrova, namera je očigledna, da se uspostavi kontrola nad medijima koji po proceni evropskih liberalno-demokratskihn snaga još uvek nisu pokazali dovoljno oduševljenja i odanosti novo-proklamovanoj politici pragmatičnog političkog pomirenja. Ovo je primer da naši političari nisu sasvim dobro obavešteni šta su ti standardi, iz čega proizlazi njihov pogrešan stav. Ako govore o medijima sa državnim kapitalom, jedan od osnovnih standarda Evrope i demokratskog sveta je da takvi mediji ne treba da postoje. Izuzetak je jedino javni servis, kojii mora da bude nezavisan i od vlasti i od politike. Svi ostali mediji pogotovo štampani ne treba da budu u državnom vlasništvu i sa državnim kapitalom, a to važi i za list Politika. Več pet godina postoji Zakon o javnom informisanju, po kojem je nezakonito da država bude vlasnik štampanog vladsnika. U Srbiji imamo kontinuitet nastojanja vlasti da mediji, što je više moguće ostanu pod njighovim uticajem kaže u svom komentaru Rade Veljanovski , profesor Fakulteta Političkih Nauka. Toliko o poštovanu i zalaganju za evropske standarde i pridržavanju zakona od strane inače veoma dobro informisanih političkih stranaka koje nas vode u svetlu evropsku budućnost.
Međutim, i prigovor da DS ulazi u partnerski politički odnos sa strankom koja se otvoreno zalaže za priznanje tz. nezavisnosti Kosova nije prepreka za novo političko pomirenje i ostvarivanje evropskih integracija. Ostvarivanje ovakvog polovično zasnovanog političkog pomirenja i partnerstva je vrhunac političke hipokrizije i licemerstva. To se najbolje može videti u izjavi Nade Kolundžije, predsednice poslaničkog kluba DS. Ona kaže da se politički dogovor o saradnji ove dve stranke u Skupštini Srbije odnosi isključivo na evropske integracije. „DS odvojeno gleda na pitanje evropskih integracija i pitanje statusa KIM. Sporeazum sa LDP se odnosi na pitanje evropskih integracija koje su od prioritetnog značaja za Srbiju i on će omogućiti da naša zemlja ubrza svoj put ka EU“. Po svemu sudeći separatni i odvojeni politički sporazumi su ona spasonosna politička formula i univerzalni alibi koji omogućava strankama da učestvuju u vlasti ali i da ostanu u opoziciji i da tako i dalje čuvaju svoje političko čistunstvo i „beskompromisnost“. To upravo i čini LDP ulazeći u odvojene koalicione dogovore u lokalnim Skupštinama i dobijajući deo vlasti ali ova stranka ostaje u isto vreme i politički neokrnjena jer potpisuje samo separatne sporazume sa DS a sa SPS deli samo vlast. LDp je tako neka vrsta polu-neutralnog svedoka na potpisivanju sporazuma o formiranju koalicionih lokalnih vlasti, ali svedok koji uredno naplačuje svoju dnevnicu. To je zaista velika inovacija u našoj politici, specifična politička ekvilibristika u kojoj u isto vreme čuvaš svoju političku beskompromisnost i toliko puta ponovljeni zavet da nikad nećeš ulaziti u koaliciju sa Socijalističkom Partijom Srbije i Srpskom Radikalnom strankom ali učestvuješ u vlasti u koalicionim lokalnim vladama. Zar se nije do pre nekoliko dana LDP zaklinjala da neće praviti nikakve dogovore za zločinačkom organizacijom kao što je SPS. Ali zov vlasti je omekšao izgleda i tvrdo jezgo beskompromisnih jurišnika LDP jer su i oni konačno shvatili prednosti realnog sagledavanja političke situacije a samim tim i vrednost vlasti makar to bile i mrvice političkog plena. Setimo se samo sa koliko su opsesivne političke strasti predstavnici ove stranke napadali vladu DSS-a I g17 Plus koju je manjinski podržavala Socijalistička Partija Srbije. Ali vremena se očigledno menjaju a to shvataju i u redovima Liberalbno demokratske partije i veoma brzo su našli univerzalno pokriće i opravdanje za ulazak u saradnju sa arhi političkim neprijateljem Socijalističkom Partijom Srbije. Dobro je za naš politički život što je razvejana još jedna iluzija , i to o Liberalno Demokratskoj Partiji kao stranci kako su oni neprestano govorili,koja se ne bori za samu vlast i funkcije već samo za interes građana ,sistemska rešanja i modernizaciju našeg ukupnog društvenog života u Srbiji. To besomučno zaklinjanje u političku beskompromisnost trajala je do pojave prve povoljne prilike da se preuzmu kulturne ustanove u Beogradu ili dobiju mesta u javnim preduzećima i opštinskim većima.
Postoji još jedno izuzetno važno pitanje a koje nije bilo predmet političkog sporazuma LDP-a i DS-a. Ono se odnosi na problem našeg suočavanja sa prošlošću i zločinima počinjenih, kako to uporno naglašavaju naši vodeći ideolozi građanske Srbije, u ime srpskog naroda. Suočavanje sa prošlošću je u interpretaciji LDP-a sadržano u njihovoj osnovbnoj tvrdnji da Srbija i srpsko društvo nisu sposobni a ni spremni da se suoče sa prošlošću tako što bi priznali da je upravo Srbija bila glavni i odlučujući faktor u razbijanju Jugoslavije, i izbijanju građanskog rata i da je srpski narod jedino spreman i voljan da sebe isključivo vidi kao jedinu žrtvu a da pri tome za patnje i stradanje drugih naroda nema elementarnog saosećanja i razumevanja. To je bazični društveni prioritet Liberlno Demokratske Partije. On se mogao veoma jasno videti u saopštenju ove stranke povodom trinaest godina od počinjenih zločina u Srebrenici. “Na trinaestogodišnjicu genocida u Srebrenici, Liberalno demokratska partija izražava najdublje saosećanje s porodicama žrtava i nezadovoljstvo zbog izostanka pune saradnje Srbije s Haškim tribunalom. Dalje ignorisanje obaveza i odbijanje da se raspravlja o predlogu Deklaracije koju je pre više od godinu dana parlamentu podnela LDP čini besmislenim svaki prigovor na odnos prema drugim zločinima. Zato zahtev da se svi zločini i zločinci jednako tretiraju, u ovakvoj situaciji, nema realnih izgleda na uspeh“. Pri tome u ovoj političkoj inicijativi nema ni pomena o srpskim stradanjima u Podrinju, o zločinima počinjenim u Bratuncu,Skelanima,Kravici, o stradanju više od 3. 500 Srba, jer po tumačenju LDP-u zahtevi da se svi zločini i zločinci jednako tretiraju u ovakvoj situaciji nemaju realnih izgleda na uspeh. Očigledno je da LDP ne dotiču mnogo žrtve srpskog naroda, to nije deo njihove ekluzivne ideologije suočavanja sa prošlošću. Osnovno je pitanje da li DS deli ovakvo stanovište o tretiranju srpskih žrtava ili se ona i slaže sa ocenom da još nije sazrela realna situacija da se progovori i o žrtvama i stradanju srpskog naroda. Ni da prebolim, ni da oprostim kaže Mira Živković, čijeg su sina studenta šumarstva ubili vojnici Nasera Orića u leto 1992 godine. Danas su mi rane još teže. Pitam se ima li pravde , dok je Orić na slobodi. Ovde malo ko žali ljude, malo ko saoseća sa grobovima, svedoči Vinka Jojić. Srbi žale Srbe, Bošbnjaci-Bošnjake. Ovde su isti rovoi kao pre, samo u drugačijim okolnostima. A potrebno je da se svi zločinci osude. O merama zločina, neka sud donesu stručnjaci a ne laici i ne politikanti. Nepravda je i od svijeta i od nas što se za stradanja ovih ljudi ovde, u Zalazju i Biljači ne zna. Kao da su stradali samo jedni, kao da su jedni više a drugi manje mrtvi rekao je na komemoraciji srpskim žrtvama u Bratuncu sveštenik Dušan Spasojević. Razumljivo je što ova potresna svedočenja i razumna upozorenja ne dopiru do ideologa LDP-a, ali ostaje otvoreno pitanje da li Demokratska Stranka sklapajući separatni sporazum o političkom partnerstvu pristaju i podržavaju ovakav prenebregavajući odnos LDP- a prema srpskim žrtvama za koje nije realnni trenutak da se o njima u ovom osetljivom trenutku podele političkog plena govori jer bi to sigurno rušilo tek uspostavljeni politički kompromis o ubrzanim evropskim integracijama i neodložnim evropskim poslovima.
Uslovi na kojima je sačinjen separatni politički sporazum o partnerstvu DS-a i LDP-a otvara izuzetno važno pitanje o političkoj i ideološkoj granici do koje se može ići u političkoj trgovini i stranačkom namirivanju a da se pri tome ne izgubi svoj autentični politički profil i utemeljenje u određenim osnovnim političkim idejama. Demokratska Stranka u nastojanju da okupi sve raspoložive tzv. evropske snage pravi previše trulih i neprincipijelnih kompromisa i postaje sve više kontejner stranka . Ona je sve više spremna da zbog tzv. vrhovnog političkog cilja,ovoga puta su to prioritetno ubrzane evropske integracije dok je pitanje Kosova za sada dovoljno pacifikovano, bude izložena realnom političkom riziku da izgubi suštinu svoje demokratske politike koja je počivala na zastupanju i odbrani osnovnih demokratskih, nacionalnih i civilizacijskih načela. Načelnost je inače u našoj politici več odavno izgubljena i predstavlja samo smetnju u ostvarivanju pragmatične i realne politike. Ali gubitak principa u politici uvek je poguban za stranački i društveni život bez obzira što trenutni politički sporazumi i političkom pomirenju mogu doneti dnevno političke poene, ali pravljenje previše političkih i ideoloških ustupaka i kompromisa razara i same pretpostavke za uspostavljanje demokratske političke kulture a samim tim i za stabilizaciju demokratskog sistema. Stanke tako postaju veliko političko skladište, organizacije u kojima samo stranačke oligarhije i njihova klijentela još više u toj političkoj i idejnoj zbrci i konfuziji učvršćuju svoj dominantan i presudan uticaj jer su one ona poslušnička i odana politička mašinerija koja je spremna da odbrani svaki pragmatični politički sporazum o političkom partnerstvu čak i sa stranakama koje su ideološki i programski na različitim polovima i to pod jednik uslovom da se ne ugrožava dogovor postignut oko podele izvršne i efektivne vlasti, dogovor oko podele političkog plena. . Vlast tako postaje ono fundamentalno vezivno tkivo i spona koja miri i najveće političke krajnosti i ideološke protivrečnosti. Očigledno je da je u Srbiji nastalo novo političko doba, vreme neprincipijelnog političkog partnerstva, nova epoha političke i ideološke kohabitacije u kojoj više ništa nije nemoguće i neostvarivo. Ali zato postoji univerzalan odgovor na sve nedoumice i dileme , a to su ubrzane evropske integracije kao apsolutna i neupitna ideološko-politička zaloga za političko pomirenje i saradnju Liberalno demokratske partije,Demokratske stranke i Socijalističke partije Srbije tog novog i originalnog političkog trojstva koje najbolje svedoči do koje mere su razorena moralna načela u politici koja je sada dominantna u Srbiji .
