ЂОРЂЕ ЛЕБОВИЋ
„ СЕМПЕР ИДЕМ“
Задивљујућа књига.
Пријатно ме је Лебовић изненадио.
Рoман је у духу писања Борислава Пекића и Томаса Бертхарда.
Одрастање јеврејској дечака у грађанској класи, коју је ухватила плесан, у атмосфери средње Европе, која се предаје нацизму.
На појединим местима описи дешавања у јеврејским породицама, које живе у Загребу, Бечу и Будимпешти, пренета је атмосфера из филма Ингмара Бергмана „ Фани и Александар“.
У вароши Сомбор и на селима осећа се фашистичко уздизање из филма „ XX век“ Бернарда Бертолучија.
Посебно истичем пекићевску проницљивост, иронију и прадокс главних јунака, који хроници једне велике националне трагедије, страдања у конц логорима и расног истребљења, даје упечатљив колорит времена ВЕЛИКОГ СУНОВРАТА.
Врцавим одговорима, необичном игром речи, саркастичним закључивањима, записаним у личним дневницима, морамо, упркос свему, да се насмејемо, јер потенцира бесмислност, глупост и примитивизам доба нарастања насиља и терора.
Мада не волим заграде у реченицама, увек ми делују неискрено и подсећају ме на неку недореченост радње или недостатак у изразу самог писца, овде су заграде постављане тако интелигентно и промишљено, да наглашавају парадокс радње или апсурдност понашања ликова. Писац иде и корак даље, па се у тим заградама налазе такве мисаоне бравуре, које роману дају узвишену поетику.
Најчешће дечак, жељан сазнања о прошлости, откривања истине о садашњости и опседнут страхом пред будућим трагедијама, његова видовитост уоквирује слику катастрофе која се надвила над јеврејским народом, износи у заградама ( како би рекао), шта је неко из његове породице или друштва паметно рекао што му се свидело. Али, ипак, у његов дневник не улазе записане те прихваћене сирове мудрости, које је прикупио од других људи, него пречишћене, побољшане, дорађене и кроз његово одрастање пропуштене мисли о свету око њега.
Семпер идем или УВЕК ИСТО је потресна прича о једном те истом рађању, нарастању и владавини Зла у људској цивилизацији, која се креће погрешним смером, која из историје није ништа научила, која се окреће у бесмисленом кругу понављања истих заблуда, предрасуда и грешака и која ће, ако се све настави овако сумануто, сулудо и шизофрено да одвија, како се тренутно дешава у нашем свету, завршити биолошким нестанком човека.
Поглед на стварност из дечије перспективе, малишана који је изузетно осећајан, нежан, пажљив и самосвојан, који више проводи са књигом и у усамљеним шетњама, размишљањима, преиспитивањима и унутрашњим разговорима, него са својим друговима, али који је у разговору са људима, ипак, директан, отворен и радознао, врцав и ингениозно промоћуран, поглед је из далеког, изгубљеног доба винчанске заједнице Добра, где влада невиност, наивност и љубав, доба које не може да опстане пред налетом сурових, насилних и крвавих ратника Зла. Нема, наравно,никакве дилеме ко ће у том сукобу да страда, ко је предодређен да буде жртва, ко мора да се покори, јер се УВЕК ИСТО завршавају такви историјски сукоби Добра и Зла, гвоздени закон олигархије се не мења и тоталитаризам увек успева да опстане, мењајући своју идеолошку маску, али, ето, ипак, такав један дечак успева да преживи Аушвиц и да напише књигу, која рађа наду да неће УВЕК ИСТО да буде, да може свет из корена да се промени, да борба има смисла, да све зависи од нас и да мисао, размишљања, сумње и достојанствена одбрана људских принципа могу да нас спасе из данашњег програмираног самоубиства човечанства.
У фантастичном приказу епохе између два Велика клања, где се осећа труљење надуваног грађанског друштва у пролазној баналности свакодневнице, корачају рељефни, изражајни, колоритни, оригинални, потресни и упечатљиви ликови овог романа као сабласни лешеви из дечакових снова, марширају колоне голих логораша, сагнуте главе, мирно и равнодушно, крећу се аветињски костури из свог грађанског света према задимљеним гасним коморама, полако, тромо, без противљења, побуне или протеста, покорно ходају као да се ради о судбини неких њима непознатих људи, вуку се према Смрти као да су свесно прихватили ову драконску казну за све своје заблуде и глупости, ситне зависти, сплеткарења, подметања, оговарања и лагања, за свој конформизам, себичност и нечињење. Затварали су годинама очи пред Великим Суновратом који им се приближавао, нису хтели да виде опасност која им се надвила над главама, мислили су да се то њих уопште ништа не тиче, да је Зло далеко од њих, да је намењено другима, да неће несрећа баш њима да се догоди, да су то све само гласине, паничне халуцинације и пропагандне оптужбе, да такво Зло је немогуће у људском роду, све су то одбацивали са гнушањем, презиром и одвратном одбојношћу, наставили су да живе своје мале, баналне, безначајне и једноличне животе, очекујући да невоља прође сама од себе.
Али, невоља није прошла. Покуцала је и на њихова врата. Знаке које дечак добија у својим сновима, привиђање његових мудрих предака, који су наговештавали да се, једног дана, када се најмање буду надали, може да догоди Велики Суноврат, да на њега треба рачунати, морају да буду врло опрезни, добро да се припреме за таква вунена времена, да Зло није страно отуђеном, избезумљеном и поробљеном човеку без својстава, који похлепно срља у своју пропаст; сви ти мучни, тешки и разарајући снови, халуцинације, предсказања, знаци, игра бројева и назнаке несреће, помогле су му у одрастању, сазревању и сучељавању са трагедијом. Знатижеља није потицала из слаткоречиве потребе да се оговарају људи, да се наслађује над њиховим несрећама, јер он не припада том простачком свету никоговића, него из његове природне потребе да сазна. Има право да зна. Хоће да учи. Нико му не може да одузме истраживачки порив да свет разматра у његовој целовитости. Хоће да открива истину и да сам закључке доноси. Хоће да пише своје мисли у дневник, које су продукт његовог сазревања, уместо општепознатих научених цитата локалних мудрословаца.
Читајући овај роман, пронаћете себе, препознаћете време вашег одрастања, ваше сумње и недоумице, препознаћете многе познате ситуације из породичних прилика надгорњавања, подметања, лагања и клеветања наших породица, нарочито код проширене породице, подељене, посвађане, растављене и сукобљене, која није рашчистила своје међусобне рачуне и односе, која води неке сталне, подле ратове, уверени да их она друга страна, увек постоји та друга, лошија страна, хоће да понизи, превари, обмане, гурне низ страну, поништи и преузме више пажње и љубави од остале породице.
Све је то, заправо, бесмислено, банално и глупо, гледано из перспективе Великог Суноврата.
Али, човеково проклетство је садржано управо у томе што он неће, може али неће, да се уздигне, да се узвиси и исправи, да удахне пуним плућима, да покида све окове, да би схватио смисао и суштину живота, како би спречио да се догоди Велики Суноврат.
О томе требате, док будете читали књигу, добро да размислите.
Упоредите са нашим добом и нашим животима, који нестају, УВЕК ИСТО, у пролазним баналностима, трвењима, потрошачком конформизму, конкуренцији, надметању, доказивању, нарцизму малих диференција, који пропада у нашој глупости, мржњи, зависти и подлости, који се утапа у мочварној жабокречини осредњости и духовне лењости, док се према нама уздиже, долази нам у сусрет цунами, непогода и Велики Суноврат.
Размислите о сличностима са добом у коме су невини људи затварани у концентрационе логоре и спаљивани у гасним коморама, па све то упоредите са нашим добом, где је читава планета била затворена, кажњена, лоботомирана, надгледана, изманипулисана и поробљена од америчког корпоративног фашизма.
Зашто?
Који је смисао ?
Шта следи после те програмиране предигре?
Дигитални концентрациони логор, ФЕМА логори, који треба да изврше депопулизацију планете, јер има превише људи, пренеасељена је земља и мора да се створе услови за удобан живот одабране златне милијарде.
Ко ће да буде у тој златној милијарди?
Ко ће бити изабран? Коме ће да подаре привилегију да живи?
Можда ћете одговоре добити у овој изванредној књизи.
Можда ће вам она помоћи да проширите своја сазнања и да се покренете. Тргнете.
Пробудите.
И побуните.
Нећете да пристане да буде – УВЕК ИСТО!
Београд, 7533.г. трешњар
