Autor: Ratko Karolić
“…Svi naši životi u potpunosti zavise o sloju plodne zemlje od petnaestak cantimetara i činjenici da pada kiša… … Pa zar ne živimo sada u informatičkom dobu? Zar nije ovih dana sve u vezi sa tehnologijom? Zar nije poljoprivreda… hmmm… prošli vek? … većina amerikanaca zaista ne razume šta je na kocki sa ovim stvarima u vezi klimatskih promena. Ja mislim da oni ne razumeju da smo mi – da je SVAKA mnogoljudna civilizacija – u osnovi POLJOPRIVREDNA civilizacija. Poljoprivreda je još uvek, kao što je bila hiljadama godina, temeljni oslonac naše vrste… … Činjenica da je poljoprivreda u Americi temeljito izbrisana iz svakodnevnih misli većine našeg industrijalizovanog stanovništva, ne čini našu budućnost bezbrižnijom. U stvari, potpuno je obrnuto … … Mnogoljudne civilizacije ne mogu bez poljoprivrede. Poljoprivredi je neophodna stabilna klima. Industrijska civilizacija ubrzano erodira stabilnost klime. To se neće dobro završiti…”
Podeljena Srbija
Nije novost da je stanje u srpskoj poljoprivredi godinama sve lošije i da ona ne ostvaruje svoj privredni potencijal. Poznato je i da je položaj domaćih seljaka, proizvođača hrane, izuzetno težak – i da se zato domaća proizvodnja hrane suočava sa daljim opadanjem. Broj seljaka u Srbiji se ubrzano smanjuje a domaći stručnjaci smatraju da bi njihov sadašnji broj trebalo prepoloviti. Stručnjaci iz sveta procenjuju da će agrarna Srbija uskoro da uvozi hranu.
Koje su razlozi ovakvog stanja?
Da li je i danas, kao pre više od pola veka, u pitanju ideološka zaslepljenost vlasti koja je staru formulu za razvoj socijalizma danas promenila u formulu „kapitalizam = industrijalizacija“, i staru veru u svemoć države zamenila slepom verom u „nevidljivu ruku tržista“ – koja će sama po sebi da reši probleme domaće privrede?
Možda se ne slažu sa mišljenjem ekonomiste-nobelovca Josepha Stiglitza da „nevidljiva ruka tržista“ ne postoji, niti sa mišljenjem drugog nobelovca, Paula Krugmana, da hrana nije isto što i druge robe?
A možda su i kod nas u pitanju stav i merila industrijalizovanog stanovništva gradova, koje izlaz iz danas teške situacije u privredi trazi u „re-industrijalizaciji“, umesto u sire postavljenom ozivljavanju privrede?
Nije u pitanju zamena termina – zahtev za obnavljanjem industrije sugeriše put za oživljavanje privrede, a taj put, na žalost, više nije siguran: nema više jeftinih prirodnih resursa na kojima je bila zasnovana klasična industrija!
Zato je pravo pitanje – da li stručnjaci i vlast u Srbiji jasno vide put za održanje i razvoj domaće proizvodnje hrane?
Ili jednostavno ne razumeju poruke istorije – da propadanje sela uvek predskazuje i propadanje gradova, i da država, ipak, stoji na seljaku.
Izgleda da se na planu poljoprivrede Srbija kreće u pravcu iz koga se razvijene zemlje uveliko vraćaju: Dok se u razvijenom svetu govori o velikoj civilizacijskoj tranziciji prema „zelenoj“, dekarbonizovanoj ekonomiji i okretanju od preterano intenzivne poljoprivredne proizvodnje, smanjivanju veličine poseda i uvođenju poljoprivrede koja manje zagađuje prirodu – u Srbiji se vode diskusije o ukrupnjavanju poljoprivrednih poseda i uvođenju Industrijske poljoprivrede, uz veće učešće mehanizacije, veće korišćenje veštačkih đubriva i smanjivanje broja seljaka.
Kreatori domaće poljoprivredne politike, očigledno, ne uzimaju u obzir dolazeću krizu nafte i dalji rast njene cene, posledice promene klime i ekološka zagađenja koja dolaze iz takve proizvodnje, pa čak ni opasnost od iscrpljivanja plodnog zemljišta i njegove erozije (stanjivanja plodonosnog sloja zemlje) koji dolaze od preterano intenzivne proizvodnje. Oko 40 procenata plodnog zemljišta u svetu je oštećeno erozijom od „moderne“ poljoprivrede, pa svet, iako se brojčano uvećava, gubi oko 1 posto oranica godišnje.
Iako su katastrofalne poplave i nevreme ove godine teško oštetili domaću poljoprivredu i ugrozili opstanak hiljada seljaka, štampa širi optimizam – da će pšenice i hrane biti dovoljno za domaće potrebe, i da potrošači, uglavnom stanovnici gradova, ne treba da brinu. Briga je prepuštena seljacima.
Za teško stanje srpske poljoprivrede proizvođači hrane optužuju državu, dok drugi deo stanovništva, koje se ne bavi proizvodnjom hrane, za to okrivljuje same seljake.
Izgleda da je nerazumevanje između ruralnog i urbanog stanovništva u Srbiji veće i opasnije po stabilnost zemlje od svih drugih nacionalnih i regionalnih nesporazuma, doduše na drugačiji način: za razliku od nas Zapad je bolje razumeo poruku ruskog revolucionara Lava Trockog – da je svako društvo udaljeno od revolucije samo tri obroka.
Da li su po pitanju domaće proizvodnje hrane u pravu seljaci ili industrijalizovano stanovnistvo gradova?
„Građani“: Seljaci su „neuki“ – Industrijska poljoprivreda je rešenje! A kriza nafte, klimatske promene, subvencije?
Vlast, stručnjaci i potrošači (uglavnom stanovnici gradova) smatraju da su seljaci „neuki“ i da ne znaju na čemu se zasniva uspešna i profitabilna poljoprivredna proizvodnja. Tu se obavezno pominje da u razvijenim zemljama farmeri ostvaruju bar dva puta veće prinose po hektaru od naših seljaka, da je hrana jeftina i ima je u izobilju, i da njihovi farmeri bolje žive.
Osnovni razlozi neuspešnosti domaće poljoprivrede, po mišljenju stručnjaka i vlasti, nalaze se u maloj prosečnoj veličini poseda u Srbij (nešto preko tri hektara), koji ne dopušta efikasnu upotrebu mehanizacije, niti dovoljnu uposlenost i prihode, kao i u odbijanju seljaka da usvoje „moderne“ metode Industrijske poljoprivrede: specijalizaciju u proizvodnji i bolje agrotehničke mere tj. više mehanizacije, više vestačkih đubriva i sredstava za zaštitu, kao i kvalitetniji semenski materijal.
Uloga državnih podsticaja za poljoprivrednu proizvodnju (subvencija), uticaj sve viših cena energenata i ostalih inputa, kao i sve veći negativan uticaj klimatskih promena na poljoprivrednu proizvodnju – nisu do sada bili značajni parametri u strategiji razvoja srpske poljoprivrede. Domaća strategija nije se ozbiljnije pozabavila ni pitanjem tržišnih spekulacija sa cenama hrane, koje ostavljaju izuzetno teške posledice na nisko-akumulativnu primarnu proizvodnju, a domaći stručnjaci kao da nisu dovoljno upoznati sa principima Održive poljoprivrede.
Zato su domaći seljaci optuženi za sitnosopstvenički mentalitet i „svaštarenje“, jer se bave svačim po malo: oni kombinuju biljnu i stočnu proizvodnju i uzgajaju različite biljne kulture na manjim površinama, nedovoljno koriste veštačko đubrivo i agro-hemiju za zaštitu, a često koriste sopstveno seme („zito sa tavana“).
Inače, gotovo sve napred pobrojano se danas smatra elementima dugoročne održivosti poljoprivredne proizvodnje, odnosno Održive poljoprivrede.
Na nedavno odrzanoj konferenciji o budućnosti evropske poljoprivrede (održanoj 10-20. jula 2010 u Briselu), donet je niz zaključaka o neophodnoj promeni dosadašnjeg modela proizvodnje – između ostalog o „okretanju od intenzivne poljoprivrede prema održivom modelu koji podržava ekonomsku renesansu ruralnih područja“, i promovisanju „teritorijalne“ poljoprivrede, odnosno većoj lokalizaciji hrane.
Seljaci i profitabilnost: Veličina farme ili veličina učešća u lancu hrane?
Sa stanovišta proizvođača hrane – gradsko stanovništvo ne razume prirodu poljoprivredne proizvodnje, niti razume uslove pod kojima radi domaća poljoprivreda. „Građani“, kako seljaci nazivaju stanovnike gradova, ne osećaju u punoj meri posledice nevremena i klimatskih promena, pa zato i ne razumeju njihov poguban uticaj na poljoprivredu.
Ne znaju stanovnici srpskih gradova šta su to poljoprivredne subvencije, ni koliko su visoki državni podsticaji za proizvodnju hrane u zemljama koje imaju najviše prinose: između visine prinosa i visine državnih subvencija postoji direktna proporcija – ali srpski Građani misle da je to samo pitanje većeg znanja i veštine farmera u razvijenim zemljama.
Ne razumeju Građani ni šta su to dispariteti cena, niti da „kravlje vime nema slavinu“, odnosno da poljoprivreda traži stabilne, dugoročne i predvidljive uslove poslovanja. Ona ne može da funkcioniše u diskontinuitetu: kad je godina rodna, cene padaju; kada nevreme potuče nema nadoknade za propalo; sa jednim cenama se ulazi u proizvodni ciklus a po drugim cenama se na kraju prodaje proizvod; zbog rasta cena imputa prihod od prošle žetve često nije dovoljan da se obavi nova setva i sl.
Ne znaju potrošači-Građani ni šta su to damping cene uvozne hrane, koje uništavaju domaću proizvodnju, već gledaju da kupe što jeftinije – mada su svi odreda za odbranu suverenosti države. Izgleda da ne razumeju da bez suverenosti hrane – nema ni suverenosti države: kada izgube domaće proizvođače i njihove oranice, neće proizvodnju jeftinije hrane za njih subvencionisati tuđe države.
Kao da u slučaju seljaka država Srbija radi na sopstvenom ukidanju: ona neće da se mesa u „tržisne“ cene, niti da dovodi u red nakupce i mešetare koji uništavaju temelje ove strateške privredne grane. A novca za veće državne subvencije poljoprivredi jednostavno nema – očigledno se smatra da postoje drugi, značajniji prioriteti od proizvodnje hrane, koji obećavaju brži rast i razvoj zemlje, veći izvoz i veću zaposlenost stanovništva?
Da li je iko u Srbiji napravio uporednu analizu efekata ulaganja u razne sektore privrede – uzimajući u obzir dolazeću krizu energije i klimatske promene?
U diskusiji o veličini poseda često se prelazi preko drugih značajnih faktora ekonomičnosti poljoprivrednog gazdinstva. I mali posed od tri hektara može da obezbedi zadovoljavajući prihod ukoliko su u pitanju povrtarske kulture, voće ili industrijsko bilje. Proizvodnja ovih useva, kao i proizvodnja organski zdrave hrane, traže veće ucešće ljudskog rada a manju upotrebu fosilnih goriva – što je prednost za uslove sve skuplje nafte i ostalih inputa koji nam dolaze u bliskoj budućnosti. Za profitabilniju proizvodnju na malom posedu bilo bi izuzetno značajno i stvaranje mogućnosti za viši stepen prerade hrane u seoskim domaćinstvima, kao i stvaranje mogućnosti za njenu prodaju krajnjem potrosaču bez posrednika.
Zato bi trebalo preispitati stav da su mali posedi „nekomercijalni“ (subsistent) i da ih treba ukinuti.
Ni domaćinstvo sa tri hektara ne pojede svu hranu koju proizvede: od prodaje dela useva i stoke oni plaćaju porez i doprinose, plaćaju struju i kupuju odeću i obuću – ma koliko da je njihov potrošački kapacitet mali. Ne bi trebalo osuđivati ni seljake-radnike, odnosno dopunjavanje prihoda iz poljoprivrede radom u drugim delatnostima. To je danas čest slučaj i u drugim zemljama, čak i kod američkih farmera koji imaju posede do pedeset hektara.
Ono što jeste problem u našoj situaciji to je veliki procenat staračkih domaćinstava koje nije u stanju da se uključi u radno-intenzivni proces u proizvodnji povrća ili u organskoj poljoprivredi. Ipak, treba reći da je to u osnovi problem izuzetno niskih domaćih subvencija za poljoprivredu – koji stavlja domaće proizvođače u nepovoljan položaj u odnosu na uvoznu hranu. To čini proizvodnju na malom posedu neatraktivnom čak i za mlađe farmere i destimuliše povratak dela nezaposlenog gradskog stanovništva u poljoprivredu.
Skorašnja ekonomska tranzicija u Srbiji je ostavila seljake na isključivo nisko-akumulativnoj primarnoj proizvodnji, bez učešća u profitabilnijim višim fazama prerade hrane i njene distribucije.
Seljacima su u skorašnjoj „tranziciji“ oduzeti čak i ambari (silosi, skladišta) u čijem građenju su preko doprinosa učestvovali decenijama. Iskidani lanac hrane, bez vlasničkog učešća seljaka, stavio ih je u situaciju nemilosrdne eksploatacije od strane sektora prerade i trgovine – i u uslove ‘prvobitne akumulacije’ slične onoj od pre stotinak godina.
Kao da je Čorovićev „Stojan Mutikasa“ po drugi put medju Srbima.
