ВИМ ВЕНДЕРС
„ САВРШЕНИ ДАНИ“
Генијалност немачког режисера Вима Вендерса и његов раскошни уметнички таленат су заокружени у овом нежном, болном, мисаоном и животном филму.
Назив филма је у множини, није један дан савршен, него су дани савршени, мада је радња филма смештена у очајно досадну, отуђену, хладну и одбојну потрошачку цивилизацију набреклог мегалополиса Токија, кога упознајемо одоздо, из утробе, иза леђа главног јунака Хијарама, чистача тоалета у луксузном одељењу Шибуја, док највише борави у боемској градској четврти Шимокита, где има позоришта, галерија, одабраних књижара, антикварница, музичких продавница, продавница старе робе, препознатљивих кафића, барова и прелепих паркова и башта. Живот у овом делу магаполиса још увек успева некако да самостално пулсира неким својим старим шармом, опире се на све начине програмираном нестајању, не жели да се преда, бори се свим средствима за опстанак и покушава да сачува неку своју људску аутентичност, душу, изражај и лик, насупрот униформисаних, тоталитарних див- облакодера, челичних Киклопа, који газе све пред собом, обавијени мрежама надземних метроа, мостова, ауто-путева, ојачани бетоном, стаклом и железним конструкцијама, набујалог крвотока аутомобила, који дижу адреналин и механички настоје да освоје, покоре, обесмисле и униште сваку различитост, једноставност и оригиналност, који потискују, протерују, гурају и одбацују природу као странао тело што им смета у даљем ходу према Напретку и сатиру несретног, изгубљеног,избезумљеног,потлаченог, презадуженог и покореног потрошача у очају бесмисленог таворења.
Режисер се супротставља захукталом свету окрутног мегалополиса у надимању, нежном, осећајном, лирском и проницљивом филмском причом о остарелом, ћутљивом, посвећеном, усамљеном и испуњеном перачу супер модерних тоалета, које странци не знају да користе, случај насмејане црнкиње, добродушном човеку који је занесен књигама, музиком и биљкама, који живи монашким, спартанским, једноличним животом приградског усамљеника, устајање пре зоре, понављање истих јутарњих ритуала, умивање, бријање, заливање биљака, навлачење радничког комбинезона на коме пише The TOKYO TOILET, узимање кафе из аутомата, одлазак на посао уз рок музику америчких и британских рок група из шездесетих и седамдесетих година прошлог столећа са скупљених старих касета, Velvet Undeground, Kinks, Oteks Redding, Peti Smit, Lou Reed, његова песма која је дала наслов филму Perfect Day i Nina Simone, на крају филма хит Feeling Good.
Хијарама је, према мом тумачењу филма, намерно изабрао да живи на дну јапанског друштва, у малој, скромној кући из предграђа, определио се да ради најниже вредновани посао у друштви, чисти градске тоалете, изабрао је да буде сувишни човек, попут типског лика из руске књижевности половином XIX столећа, талентована и способна особа, рођена у богатој породици са привилегијама, али који не жели да постане надобудни корисни идиот, одбија да поштује наметнуте малограџанске норме богатог света, него одлази на супротну страну, што даље од света привилегованих и успешних појединаца, спушта се на дно друштва, бира најниже занимање, његова рођена сестра богаташица не може да верује и пита га, да ли он зиста чисти градске тоалете, али који се, ипак, гледано у целини, разликује од карактерних ликова код Пушкина, Тургењева, Љермонтова, Печорин је нихилиста и фаталиста, Љермонтов јунак Обломов је талентован, пун потенцијала и неискоришћене енергије, али пун страхова, неодлучности и не зна шта жели од живота, па се свесно препушта да му живот полако истекне као суви песак из руке, док је Хијарама, насупрот њима, испуњен својим, изабраним једноставним, скромним животом, радује се буђењу, устајању, одласку на посао, заливању биљака, слушању музике, чишћењу тоалета, фотографисању, за време ручка, са исте клупе у парку, крошње дрвећа, педантном чувању и слагању тих фотографија и вечерњем читању књига пред спавање.
Хијарама је пронашао себе и свој смисао живота у слободи за коју се изборио. Дисциплинован је и одговоран, посматра ћутке људе око себе, никога не коментарише, прихвата их такве какви јесу, настоји, ако икако може, да им помогне, младом колеги Такашиу, неуредном, неодговорном и брбљивом нераднику, позајмљује последњи новац из новчаника, али када он одлучи да напусти посао, када му јави да неће да дође у смену, први пут је видно изнервиран што мора да ради две смене, јер му је пореметио његов ритам живота, узео му његову слободу да живи својим, изабраним и испланираним животом у коме се добро осећа. Такаши не може да га изнервира провокативним питањем – како можете да се трудите на оваквом послу, јер схвата да он није зрео и дорастао да разуме његову животну философију, да је непотребно и сувишно било шта да му објашњава, да је узалудно да покуша да га промени, али га прихвата таквог какав он јесте и одлучује се да му помогне, јер разуме и саосећа муке Такашиа када говори :
„Куда иде овај свет? Не можеш да се заљубиш, ако немаш пара. Нема љубави за сиротињу. Ово је као модерно доба.“
Сцена када Такаши дозвољева детету са посебним потребама да га вуче за клемпаве уши и да се радује том свакодневном ритуалном чину, претставља минијатурне цртице режисеровог генија.
Начин како Хијарама чисти градске тоалете, перфекционизам у послу, домаћински однос према јавном добру, посвећеност, педантност, гледање преко малог огледалца да ли је добро очистио WC шољу испод даске, чишћење огледала, стрпљивост да сачека и пусти грађане који журно улазе у тоалете, све то показује са колико љубави и одговорности он обавља посао од кога живи.То није јапанска врлина, јер Такаши није такав, потпуно је супротан, него је врлина човека који је пронашао своју меру, смисао, смирај и утемељење у животу. Порука режисера је врло јасна, није важно који ћете посао обављати у друштву, макар радили најнижи посао, кога се многи стиде и избегавају да о њему говоре, обично у земунском сленгу се говорило -бабасера, нисте унижени и повређени, нисте нижа каста, зато што радите тај посао, него сте пронашли своју животну меру, осећате се задовољним и целовитим људским бићем.
Лично сам овакав приступ Хијарама доживео као поновни сусрет са мојим прецима са далматинског села, ђедовима, бабама, ујацима, ујнама, стричевим и стринама, са којима сам одрастао, радећи тешке сеоске послове, који су имали исту овакву животну философију и који никада нису кукали да су животно уморни. Наравно, радећи неки тешки посао би се физички уморили, али то је било пролазно, јер би се ноћу одморили и обновили, па су ујутру, попут Хијараме, устајали чили, весели, орни и наставили да раде, испуњени и задовољни што стварају, доприносе и користе породици и заједници. Данас је то у строго контролисаном, тоталитарном друштву потрошачке цивилизације, где је човек претворен у серијски броји зомбираног роба, такав животни став потпуно анахрон, неприхватљив, стран и одбојан. Савремени човек доживљава рад као присилу и понижавање, напуштање доколице, блејања, трачања и блебетања, доживљава рад као наметнуте окове који га стежу, везују, коче и спречавају да живи слободним животом, несхватајући да настали проблем није у тим добровољно прихваћеним оковима, него у његовој испразној, баналној, површној, поткупљивој, конформистичкој и коритољубивој личности, која нема унутрашњу меру вредности, која нема изграђену сопствену философију, која је изгубила узвишени смисао живота и која пролази кроз живот као стара канта бачена низ стрму калдрму. Звечи на све стране и распада се због своје празнине.
Помогао сам многим младим људима да пронађу себе и усмерио их да раде послове које воле, послове који их испуњавају и где осећају пуну слободу за свој стваралачки, уметнички и људски изражај, одбацујући примитивне, глупаве и затуцане предрасуде њихове средине, обично родитеља, који лече своје болесне сујете, неиспуњене амбиције и неостварене снове, па своју добру и талентовану децу гурају на погрешну страну, ја сам те створио, ја ћу ти судити, ја ћу ти све одређивати, страну која је погубна за њихову децу, коју не познају и које упропаштавају, јер послушна деца немају снаге да се одупру терору родитеља, предају се, не буне се, прихватају наметнуте предрасуде, пропадају, забасају, изгубе се на стрмом животном путу и страдају.
Запамтите, није важно шта радите, него како живите.
Није важно где сте успели да се попнете у друштвеној хијерархији, ако сте себе прецртали, понизили и уништили. Ако себе нисте могли да изразите и ако сте остали незадовољни и неисказани, због тога што нисте смели да се успротивите и побуните.
Човека не вреднујемо према послу који обавља, него према његовом односу према Заједници.
Рецимо, највећи европски мислилац XX столећа, мађарски ерудит, философ, писац и есејиста Бела Хамваш, човек из баштине Лепенског Вира и Винче, радио је у тешким условима као неквалификовани радник на хидроцентралама, магационер, економ, земљорадник или помоћни физички радник, али, упркос таквом тешком животу, даноноћно је успевао да чита, истражује, пише и ствара дела која ће померити људско знање у далеку прошлост. Њему није сметало што је на друштвеној лествици био на најнижем месту, јер се он својим умом, радом и делом издигао изнад свога доба. Занимљиво, све што сам о њему написао, биће још упечатљивије и интересантније, када сазнате да он није доживео за свог живота да буде познат и да његова дела нису видела светлост дана, јер његов рад је остао у његовим рукописима све до његове смрти, да би га, неколико деценија касније, светској јавности открио мој пријатељ почивши проф. Сава Бабић, који га је маестрално превео на србски језик.
Или један обичан пример из мог личног живота.
Хијарамин случај у мојој породици.
Моја мајка Радојка, баба Рада, имала је само четири разреда основне школе, јер затуцане далматинске предрасуде су је спречиле, после Другог великог клања, да се школује, па је она пензију зарадила као чистачица у пословници ЈАТ-а код цркве Св. Марка, али њено поштење, отвореност, честитост, ведрина духа, љубав према људима и испуњеност животом је пленила све људе који су је познавали.Она се никада није стидела посла кога је радила. Напротив, истом вољом и одговорности, коју је показао Хијарама у свом послу, она се односила према тоалетима и канцеларијама у пословници. Говорила је да је пословница њена друга кућа.
Све док не будемо вратили наш однос према угроженој Заједници, у нашем случају окупираној Србији, на ниво схватања чистача Хијарамина или бабе Раде, нећемо се извући из наше данашње националне трагедије.
Све док не будемо били задовољни малим стварима и пронађемо смисао живота у њима, све док нас потрошачка цивилизација гура у непријатељски рат око отимања и присвајања материјалних добара, нема никакве могућности да се спасимо садашње цивилизацијске пропасти.
Морамо да пропаднемо што пре, како би се пробудили и побунили.
Мада Хијарама сваке вечери чита књиге, купује у антикварници старе књиге и има своју, уредно сложену библиотеку, мада гледалац ништа не зна о његовом пореклу, он одбија, постиђен до непријатности, похвалу књижарке да је прави интелектуалац, јер тако себе не доживљава.
О његовом животу почињемо да слажемо расуте и намерно од стране режисера разбацане коцкице, морамо да напрегнемо вијуге и проникнемо у филмске слике, фотографије, сенке и снове, тек када се појави Нико, кћерка његове рођене сестре са којом се годинама не виђа, јер живе у различитим световима, супротним световима, који се не слажу, али за које он каже, тумачећи свет, да су, упркос свему, ипак, повезани. Први његов сан, сви снови су приказани у црно-белој боји, где доминира игра сенки, обриси ликови из завршеног дана, површина воде, лепршање лишћа и поигравање сунчевих зракова, приказује нам грубу мушку руку која чврсто држи дечију руку у својој шаци. Чија је то рука? Оца? Чија је дечија рука? Његова? То режисер не открива и оставља сваком гледаоцу да промишља и повезује. Чије је око у ндругом сну? Ко надгледа? Где води та рука дете? Који се град види у обрисима? Да ли је то њега ауторитативни и успешни отац довео у град да се школује? Да ли малог, талентованог дечака спрема за каријеру? Ништа се то не види у игри сенки у сну, али, ето, мени се некако учинило да су те скривене поруке почеле да откривају његову прошлост.
Нико је побегла од куће и ауторитативне, успешне мајке, која је, моја претпоставка, заменила одбеглог сина и тако скинула срамоту са очевог имена, која је наставила очевим путем, наставила је да чува и увећава породични капитал, јер брат је побегао од породичне одговорности и наметнуте дужности служења капиталу у некакво прљаво предграђе и на само дно живота, замислите он чисти градске тоалете, какво понижење, колико је само ниско пао, да је она морала то лично да га упита, да се увери, да чује лично од њега,; али Нико отворено говори да хоће да живи са ујаком, да воли ујака и да жели да остане код њега. Помаже му да очисти тоалете, заједно ручају у парку, фотографишу осунчане гране врхова дрвећа, читају књиге, возе се недељом, кад ујак не ради бициклом, посећују купатило за сиромашне, разговарају о будућности и заједно, у дечијој игри, наизменично понављају животну философију Хијараме :
„Следећи пут је следећи пут! Сад је сад!“
Сусрет са сестром Кеиком нам открива да је њихов отац дементан, да је смештен у страчки дом и да није као што је некад био, како каже сестра, док пита брата да ли жели да га посети. Наглашава, неће се понашати као што се пре понашао. А како се пре понашао? Не знамо. Он одбија. Не жели да посети оца. Нема образложења. Вендерс се не труди да гледаоцу било шта објашњава. Нека свако закључи шта хоће. Свако може да изгради своју причу и сними неки свој филм.
Мени је блиско мишљење да је бунтовни Хијарама побегао из тог страног света, који му је био наметнут, света који му је уништавао природу и карактерне особине, света који не припада њему, него његовој успешној сестри и да он не жели више да се враћа у тај, њему одвратан свет, који га својом чврстом руком води некуда, где он неће да иде, па нема никаквог разлога да буде лицемеран, да глуми осећајног сина и да поново пролази кроз све непријатности из младости, које је успео у свом осмишљеном, изабраном и добро организованом животу да заборави и потисне.
Прилази и грли сестру, јер не може да јој помогне.
Плаче, сагнуте главе, док сестра у луксузном аутомобилу са возачем одводи побуњену Нико, која нема снаге попут њега да истраје у својим намерама и која се враћа у тај зомбирани свет послушника и капитала, где ће бити уништени њени девојачки снови о слободном избору живота.
У завршној сцени, човек који пије само лимунаде са доста леда, који не пуши, купује три конзерве пива и кутију цигарета, одлази испод моста на реци Сумида, где жели у алхохолу и цигарама да угуши пробуђена осећања према газдарици ресторана, већ пет година долази тамо свакога дана да руча и да слуша како она пева његове песме са касета, игра сенки са њеним бившим мужем, који је оболео и умире, покушавајући да реше загонетно питање да ли је дупла сенка тамнија од једне сенке.
Шта мислите?
Проверите.
Следећег јутра, наш јунак вози свој комби и иде на посао док слуша Нину Симоне, која пева Feeling Good.
„ Нова зора је нови дан.
Нови живот за мене
И ја се осећам добро
О, слобода је моја“
Вендерсови детаљи у филму су чаробни.
Игра X и O са непознатим, тајанственим играчем у тоалету.
На крају игре, ХВАЛА на енглеском.
Запрепашћеност када га Аја у колима пољуби у образ.
Игра бескућника.
На крају, само једна реченица о глуми Коџи Јакушо.
Глумио је – очима!
Београд, 7533.г.гроздобер
