SAVET
Medveđa, 16.05.2012
Treći dan sa na putu sa mojim italijanskim partnterima. Obilazimo privredu Srbije. Razgovaramo sa proizvođačima
hrane, piva,vina i vode. Ideja nam je da naše proizvode plasiramo u supermarkete u Italiju. Direktno.Hoćemo da
izbegnemo grosiste. To mi je želja već skoro tri decenije.Uporno pokušavam da naučim naše proizvođače da moraju da
se udruže i zajednički nastupe na stranim tržištima. Sami ne mogu ništa. Razjedini samo služimo stranim mešetarima da
nas ucenjuju i obaraju cene.Insajderi odrade svoj deo posla za pokupljene mrvice.Tako svake godine
gledamo,recimo,rat hladnjačara i proizvođača malina.Kada sam ih početkom februara 2001 , u svojstvu ličnog savetnika
Premijera, sazvao u Kotražu,Ivanjicu i Požegu da se dogovorimo oko zajedničke strategije u izvozu,jer sam smatrao da
je to jedini način da postignemo dobre cene i da se oslobodimo ucena grosista, veliko je bilo interesovanje za tu moju
ideju, Đinđić me nije podržao u ovoj nameri i smatrao je da gubim vreme.
Danas je proizvođačima i hladnjačarima jasno da moraju da se udružuju u izvozu da bi opstali.Država ništa nije uradila na
tom poslu.Državu to ni ne zanima. Vlada Srbije radi protiv interesa proizvođača i građana Srbije.Ministri u vladi rade za
interese stranih kompanija.Zato se posle odlaska sa državnih funkcija zapošljavaju u filijalama stranih kompanija.To je
protivusluga za dobro odrađen posao.Provizije se ne računaju,jer one postaju sastavni deo korupcijskog sistema u
Srbiji.
Na putu smo od ranih jutarnjih sati do kasnih večernjih.Italijani su prvi put u Srbiji. Oduševljeni su i
zaprepašćeni.Oduševljeni su lepotama Srbije, a zaprepašćeni slobodnim kapacitetima koji stoje.Ne mogu da veruju da
toliki kapaciteti za proizvodnju stoje neiskorišćeni. Ne mogu da se nadive ukusu naše hrane.Tvrdim da naša hrana još
uvek ima ukus. Kada u Milanu zatvorite oči i počnete da jedete jabuku,krušku,šljivu ili neko drugo voće ili povrće, vi ne
možete da osetite nikakvu razliku .Ne znate šta jedete,jer voće i povrće nema ukusa.Naša hrana je sačuvala
ukus.Mada to više nije onaj isti ukus kada sam ja bio mali dečko i kada smo zalivali naše bašte kod Točka u Strmici,moj
đed bi govorio,dok je pamidora mirisala na zalasku sunca kao rajski cvetovi,da su nam bašte lepe ka u Kaštelama,
mada se ukus od toga doba dosta promenio, ipak, uprkos svemu,naše voće i povrće,meso,mleko i mlečni proizvodi,
sačuvali su nešto iz tog vremena.Moji partneri govore, dok probaju ajvar,ljutenicu,kajmak,sir,pršut,roštilj,slatko od
trešenaj,suve šljive i kompote,da ovakve hrane nema u Italiji i da je šteta što nemamo naše restorane i prodavnice u
Italiji.
Moja ideja je bila još od devedesetih godina da, zajedno sa našim ljuima iz rasejanja, napravimo,na jednom mestu,
prodavnicu srpske robe i srpski restoran.Za to nam nije trebalo više od 600kvm.Predlagao sam da država stane iza tog
projekta,da bi naučila i povezala domaće proizvođače u standardizaciji kvaliteta isporučene robe, tako da ćemo
višestruko uvećati svoje prihode u izvozu.Ako multnacionalne kompanije za plasman brze hrane uspevaju svuda po
svetu da dizajniraju i prodaju lošu hranu, mnogi sladokusci to zovu –smeće od hrane, onda je zagarantovan uspeh
našeg srpskog brenda. Pošto država uopše nije bila zainteresovana za tu moju ideju, otvorio sam u Sofiji 1992
godine,gde sam već imao pet salona italijanskog nameštaja, moderan restoran sa srpskom hranom.Restoran je radio
fantastično.Bugari su se davili u našem domaćem ajvaru i nisu pitali za cenu. Mladi kuvar,koga sam doveo u restoran tih
godina, danas ima dva najbolja restorana u Sofiji.
Nije isto kada sirovinu prodajete grosistima na dalju preradu i plasman i kada našu hranu plasiramo kao finalne proizvode
kroz srpske prodavnice i srpske restorane.Naravno, sve je moralo da bude organskog porekla i sa vrhunskim dizajnom u
pakovanju. Stalno sam u našim medijima isticao da balvane prodaju balvani, jer mi je bilo neshvatljivo da mi izvozimo
trupce, dok uvozimo italijanski nameštaj. Predložio sam tih devedesetih godina tadašnjem premijeru Radovanu
Božoviću, koga sam sreo na nekom putovanju, da ujedine drvnu industriju i zabrane izvoz trupaca, da ću ja otvoriti u
svim istočnoevropskim glavnim gradovima salone italijanskog nameštaja, da ću potpisati ekskluzivne ugovore sa
najvećim proizvođačima nameštaja u Italiji, da ću ih usloviti da preradu trupaca u elemente za nameštaj radimo u Srbiji,
tako zapošljavamo našu radnu snagu i dižemo cenu našeg izvoza, a da u italijanskim kompanijama radimo sklapanje i
dizajn. I to nekoliko godina, da bi posle sve svoje partnere doveo u Srbiju. Radovan Božović se samo nasmejao na tu
moju ideju.
Sada smo ponovo na početku te moje ideje. Ali sada je sve mnogo teže. Preduzeća su potpuno uništena,radnici
isterani na ulice i ogromna je nezaposlenost u Srbiji. AIK Leskovac u Medveđi je primer kako smo propali. Borisa Tadića
i njegove partijske pajtose treba dovesti u Medveđu da vide svu tugu naše tranzicije. Medveđa je potpuno
nezagađeno područje.Desetinama kilometara oko opštine nema nikakve fabrike. Mesto je idealno za proizvodnju i
preradu šumskih plodova,pečuraka i ostalog voća i povrća. Narod dobar,siromašan i hoće da radi.Nažalost, država je
izdala svoj narod.
Italijani se ozareni toplinom našeg naroda.Smeju se do suza na naše viceve. Priznaju mi da im je prijatno.Čude se
tolikoj ljubaznosti. Pričao sam im o srpskoj baštini.Pripovedao sam im o Lepencima i vinčanskom pismu, rimskim
carevima sa našeg područja,srpskim pretđotovskim freskama,odbrani hrišćanstva,kosovoskoj tragediji, Karađorđevom
ustanku,genocidu nad Srbima u dva velika klanja, Nikoli Tesli i Milutinu Milankoviću i uzrocima raspada Jugoslavije.
Moji ugledni italijanski partneri mi priznaju da ni oni niti njihovi prijatelji ne mogu da razumeju zašto je izbio rat u
Jugoslaviji. Sve sam im objasnio. Tvrde mi da većina ljudi u Italiji to ne zna. Morao dam da radim ono što je trebala da
uradi srpska nesposobna diplomatija.
U razgovoru smo se dotakli i EU, SAD, Vol Strita i neoliberalnog kapitalizma. Moji prijatelje me savetuju da objasnim
narodu da Srbija ne treba da uđe u EU. Italija je u katastrofi. Birokrate iz Brisela planski uništavaju italijanske
proizvođače.Recimo, proizvodnja mleka u Italiji se gasi i uvozi se mleko iz Nemačke.Domaći proizviđači, zbog državnih
opterećenja i nameta, prodaju mleko za jedan evro, dok je uvozno, subvencionirano mleko iz Nemačke, upola jeftinije.
Domaći proizvođeči mandarina bacaju svoje mandarine pokraj puta,jer je uvozna španska mandarina jeftinija.
Italija je bankrotirala.Država se ponaša kao finansijski reketaš..Nasilno uteruje dugove iz posrnule privrede.Premijer je
doveden mimo svih demokratskih procedura.Monti je član Bilderbeške grupe.Radi za interese Familije. Porezi se
povećavaju.Poslovni ljudi beže iz Italije. Sprema se socijalna revolucija u Italiji.
Pišem sve ovo zbog vas što me čitate.
Ovo je istina o EU.
Oni koji danas pričaju bajke o EU vas lažu.Njihovo poznavanje EU se završava na ciriškom aerodromu u šopingu.Troše
otete pare unesrećenih građana Srbije.
Mauricijo : „ Tvoja je dužnost,prijatelju, da objasniš svom narodu da nije dobro da Srbija uđeu EU. EU je zlo i danas se
raspada ..Moraš to da objasniš svome narodu“
„ Znam, radim na tome uporno“.
