ПЈЕР ПАОЛО ПАЗОЛИНИ
„ САЛО или сто двадесет дана Содоме“
Зашто нема побуне?
Зашто на све пристајемо?
Где је крај људском понижавању?
Ко ће да се супростави злу?
Војвода, Бискуп, Председник и Судија су представници тоталитарне власти.
Није важно да ли је она фашистичка или демократска.
У „ Божанској комедији“ нашег пропадања све власти су исте.
Провлаче нас кроз кругове зла.
„Предсобље пакла“, „ Круг опсесија“, „ Круг гована“ и „ Круг крви“.
На крају, ритуално се у дворишту убијају они који су били непослушни.
Нису се побунили, само су нису испуњавали своје добијене обавезе.
На радију свира „ Кармина Бурана“ Карла Орфа.
Величање љубави, природе и безбрижног живота у сцени бруталног убијања.
Маркиз де Сад се распојасао у тоталитарном режиму.
Ништа се није променило до наших дана.
Неће се ништа ни промени.
Увек ће бити болесних и перверзних умова.
Који ће стремити да добију власт и да свет уреде према својим нагонима.
Проблем није у Маркизу де Сад, него у нама.
Ми смо криви што пристајемо и што се покоравамо.
Ми смо криви што дозвољавамо, након злочина, да плешемо.
Променили смо музику на радију.
Правимо се да се није ништа догодило.
Окрећемо главу и бежимо у нове несреће.
Пазолини је ослободио своју машту.
И свој презир према тоталитаризму.
Београд, 7529.година , студен, девети дан
