Početna Sadržaj Izdvajamo SAŠA GAJIĆ

SAŠA GAJIĆ

882
0
SHARE

ИНДИВИДУАЛИЗАМ КАО ПОСЛЕДЊЕ УТОЧИШТЕ „СЛОБОДНОТРЖИШНИХ“ ХУЉА       
Пише: Саша Гајић    
24 мај 2011 
0У свету чији су облици групног организовања, од држава и наддржава до међународних организација и транснационалних метастазирали и у ширину и у дубину, десио се необичан процес. Кроз рециклиране обрасце раног либерализма који се рекламирао да је деидеологизован, економске интересне групе, подупрте од стране државе са империјалним амбицијама, покушале су да изврше двоструко дејство. Прво дејство се огледало у покушајима растварања или „минимализовања“ свих традиционалних и многих рано-модерних облика организовања зајединца (породица, верска заједница, нација–држава), осим оних које им непосредно служе. То је чињено то уз помоћ индивидуалистичког „уситњавања“, тј. стварања сукоба идеолошким и практичним фаворизовањем „појединца“ и његове наводне „добити“ уколико окрене леђа друштвима у којима живи. Друго дејство представљало је наметање тј. обједињавање кроз сферу економских делатности под изговором старих, првобитних  поставки либерализма, које је имало, у позадини, и политичке и идеолошке и културне „извођаче пројекта“.

Премисе учења раног либерализма шкотских филозофа (Хјума, Адама Смита и Фергусона) о егоизму као покретачу прогреса, где себични интереси под спољашим околностима, пре свега слободног тржишта и институционално-правних установа спонатно воде до личног и друштвеног развоја којим се преовладавају сви нивои кризе модерног доба, неолиберални идеолошки пројект узео је за своју одскочну даску. Њихова аргументација била је следећа: индивидуе као слободни предузетници на почетку модерне епохе (ХVI-XVII век) престављали су правно заштићене особе које су без спољног надзора или туторства дефинисале своје властите циљеве, партнере за њихово остваривање, начине за производњу и трговину робом. Управо је овај склоп околности до унапређивања добробити на до тада незамислив начин. Мотивација прото-предузетника није била човекољубива, већ користољубива. Но, само је тржиште, као огромни уравнотежујући механизам, преобликовало личне мотиве у општу добит, стварајући услове у којима се преламање личних и себичних мотива и деловања „трансупстанцијализује“ у опште добро.

 

Либерали сматрају да су алтруистички мотиви изузеци, а не правила људског понашања. По њима се велика већина просечних људи у свом свакодневном животу руководи само личном добити, односно добити за своје најближе (породица и сл.). Тржишни deus ex machina, по њима, не доводи само до успешне регулације различитих појединачних интереса, већ подстиче развој много више него да људе у производњи подстичу алтруистички мотиви. Да у друштву доминира алтруизам, сматрају либерали, не само иновације – већ ни многе базичне потребе већине становништва не би могле да буду задовољене.

Како су пропала четири стуба либерализма?

Истина о настанку и еволуцији либералног капитализма а нарочито његово савремено функционисање је, наравно, знатно другачије од ове идеализоване представе. Заправо је и првобитни либерализам себичне пориве, „тј. вишак похлепе“ појединаца „претварао“ у привредни развој пре свега њиховим „извозом“, то јест пљачкашком акумулацијом капитала од времена великих географских открића – до времена краја стварања колонијалних империја и његовим потоњим инвестирањем у епицентре индустријског друштва. Све то је чињено уз помоћ спреге ондашњих државних институција и приватних компанија, а не правним-регулативима и слободно тржишном утакмицом, који, узгред, историјски нису ни настали као резултат индивидуалних предузетничких интеракција. Тим пре се себични, похлепни пориви оправдани индивидуалистичким либерализмом за „економски позитивне“ не могу поимати на основу идеолошких премиса у свету где су облици финансијско-економско удруживања створили хијерархијске структуре глобалних домета, јаче и развијеније од многих класичних држава.

Примера ради, „четири стуба“ деветнаестовековне западноевропске „либералне државе“ представљали су систем равнотеже моћи између суверених држава, међународни златни стандард, саморегулативно тржиште и државни апарат са врло малим уплитањем у друштвене односе. Сва четири стуба су се током двадесетог века срушила. Равнотежа снага, нестала у светским ратовима, само је била симулирана у Хладном рату, да би јој уследила највећа неравнотежа снага у историји међународне политике (ткз.„униполарни свет“). Њу  управо одмењује настајући, такође „нестабилни“, мултиполаризам. Сувереност држава је поодавно поткопана правцу  неравноправности и њихове структуралне подчињености која се огледа и у тржишним односима и њиховим  правилима игре који се државама више намећу него што се спонтано успостављају. Има ли томе очигледнијег примера од пораста међународно-економске регулативе и деловања међународних финансијских институција? Међународни златни стандард дефинитивно је напуштен за време владавине Ричарда Никсона, у времену  када је пропао модел „државе благостања“ што је почивао на кејнзијанском регулисању привреде. Саморегулативно тржиште, теоријски слободно, у пракси  је „регулисано“ комбинацијом олигархијских договора у тесној спрези са високом политиком коју спонзорише и од које очекује контра-услуге. То што држава у својим парламентарно-демократским институционалним изразима више није спроводила раније широко примењивану економску политику – не значи да никакве економске политике, командне или нешто блаже, усмеравајуће-регулаторне, више није било те да ју је одменио „слободнотржишни спонтанитет“ – већ да је одлучивање о економској политици измештено изван политичких институција, где је шпекулативни, олигархијски креатори контролишу на параинституционалне и ванинституционалне начине. Ни „минимизирања“ улоге државе у либералном кључу више нема. Држава је, у ствари, само постепено напустила сферу директног и самосталног (илити ванекономског) утицаја на економска кретања из перспективе која поставља политичке или привредне циљеве мимо пуког увећања профита, док је, у истом периоду, све дубље и све темељније вршила институционално деловање и регулисање најширег простора друштвеног живота. Због тога, насупрот прокламацијама о „минимизирању“ и „дерегулацији“, у пракси имамо бесомучно умножавање правних норми, метастазу бирократије и разних парадржавних, „независних агенција“ које су, при томе, у све већој и теснијој спрези са интересним, неформалним групама. Ови облици организовања не поседују практично никакав демократски легитимитет и грубо се мешају, под изговорима поспешивања „слободнотржишних активности“ а зарад сопствених приватних интереса, безмало у цели друштвени (а све више и приватни) живот.

Неолиберални идеолошки приступ, дакле, промовисао је као неспорне „истине“ од којих је полазио многобројне тезе као факте које или никада нису постојали и представљају фантастичну мистификацију или који, ако су некада, на известан начин, и били део реалности – више не постоје. Финансијски капитал, чак и у време деветнаестовековног либерализма, у својим међународним размерама постојао је на просторима неколико националних центара које су окупљале емисионе банке и берзе. Он је увек био у дослуху са владама, али није контролисао националне финансије које су представљале затворени микрокосмос, онај простор под контролом суверених политичких власти са којим се ваљало сваки пут погађати. Управо захваљујући томе – интерес сарадање међународног финансијског капитала са самосталним државама и економијама поспешивао је ондашње одржавање система равнотеже снага и међународног мира. Данас, у измењеним околностима, њихов интерес управо је супротан. Отуда ратови и нестабилност коинцидирају са високим профитним стопама.

Мистификација звана „слободно тржиште“
                                                                                                                                                          
Посебну, крунску мистификацију представља и сама идеја слободног тржишта. Тржиште и трговина постоје у свим развијенијим културно-цивилизацијским творевинама и типовима: „Усамљени дивљак, који скупља храну и лови да би прехранио себе и своју породицу никада није постојао. Заправо, пракса задовољавања потреба сопственог домаћинства постаје карактеристика привредног живота само на вишем нивоу пољопривреде; међутим, чак ни тада она нема ништа заједничко са мотивом стицања добити или установом тржишта. Њен образац чини затворена група… породица, насеље или имање велепоседника – принцип је био увек исти, наиме, производња или складиштење за задовољавање чланова групе“[1]. Ове су групе могле бити различито организоване, демократске или не; трговина и тржишта служила су за размењивање свега онога што је стварано а што је премашивало потребе тих група и њених чланова. Потребе људи у овим друштвеним облицима  су се остваривале по принципима узајамности и прерасподеле, уз помоћ организовања по обрасцима симетрије и аутаркије. Но, и то што се трговином вишковима размењивало, махом  је, већ у следећем кораку, доводило до прерасподеле на тај начин стечених роба унутар друштвених група а ради подмиривања потреба њихових чланова који нису могли другачије да их поседују, створе или гаје. Ова добра су се прераспоређивала унутар група по принципима узајамности а не поједначне добити, претежно у складу са функцијама које су поједини сталежи и њихови припадници вршили у сложеном друштвеном ткиву.

Добит, према томе, није био носећи мотив ни производње нити тржишне размене. Тговина је увек постојала, али као споредна и сасвим недоминантна делатност. Ако је она бивала мотивисана само зарадом а не даљом прерасподелом,  сматрана је „неприродном“, морално исквареном и дијаболичном те потенцијално разорном за људе као друштвена бића, она бића која живе унутар заједница. Управо такав поглед на трговину био је у свим традиционалним друштвима широко распрострањен став кога је најјасније, пре више од две хиљаде година, уочио Аристотел, тврдећи да је принцип производње за добит „противприродан“ јер је без граница и краја. „Аристотел је заправо, циљао на кључно питање раздвојености појединачног економског мотива од друштвених веза којима су ограничења инхерента.[2]“

Прелазак из тржишта као састајалишта зарад купопродајне размене изван одређених производних и других друштвених облика организовања у модерно, слободно тржиште, није био ни спонтан ни слободан процес. Радило се о својеврсном друштвеном преврату, револуцији насилних размера и најширих, тоталних претензија која је смерала да све потчини тржишту и профиту. Тај се друштвени преврат одиграо кроз више фаза,  у спрези трговачко-шпекулативне протобуржоазије са апсолутистичком политичком влашћу – где су стечене повластице самосталног уговарања цена приликом трговине (ценкање) изван нетржишних, традиционалних друштвених структура – насилно наметнуте као доминантни образац целокупног друштвеног живота и његових односа  што су све до тада били усмерени ка производњи, стварању и њиховој расподели. Образац трговине ради профита постепено је наметнут раду, земљи и новцу, који до тада  нису били роба већ су у њу, применом силе и политичким одлукама,  претворени. Ова фикција која је преточена у стварност представљала је чудовишни експеримент којим је „освојен“ готово целокупан процес производње са циљем да буде реорганизован у образцима куповине и продаје. Тако су, након насилних метода темељног уништења друштвених односа (ограђивање, претварање сељака у лутајући пролетеријат (то јест оно што се назива „првобитна акумулација капитала“), а потом уништавање производних цехова – заната и ратничког сталежа, племства), све уз обилату помоћ државних мера, и за њихово остваривање и за пацификацију последица (видети о учинку „Спинхелменд Акта“ из 1795. у Британији[3]), организована тржишта рада, земље и новца.  Тек након тога су сва главна друштвена добра постала тржишна вредност којој су дате квантификоване величине што су се представљале „реалним“, а које су, у ствари, биле и остале променљиве, флуктуирајуће, то јест – арбитрарне. Све то је постигнуто уз страшну цену: уништавањем друштвених веза и живота људи, њиховом принудним обескорењивањем и наметањем „тржишног образца“ за централног, јединог усмеравајућег, оног у оквиру кога се једино може остварити „слобода појединца“ и „слобода избора“… Док је постојало довољно ресурса и друштвеног ткива које се могло „прогутати“ и преобликовати унутар овако усмерене „слободе“ (која је, не заборавимо, поступно умањивала све другачије слободе), док су се унутар овако темељно преобликованих односа енергије људи у довољној мери могле усмеравати ка технолошким открићима и производњи који су једнима омогућавала незапамћено стицање добити а другима какву-такву биолошку егзистенцију – дотле се доминација „тржишног образца“ могла одржавати и донекле оправдавати својим „успехом“, без обзира на наличја и њене неспорно разарајуће последице на друштвеном пољу. Но, када је свега тога почело да понестаје, слободнотржишни систем је наставио са својом „тежњом ка бекрају“ на пољу економске добити.

Управо то нам показује генеза савремене светске кризе. Под класично-либералним изговорима, а зарад мотива бескрајног стицања добити, савремене економске структуре које су досегле глобалне размере учиниле су и проузроковале све супротно од онога што пропагирају основни постулати либералног „верују“. Правно-институционални оквир (државе и државне, те међудржавне регулативе) и слободно тржишни амбијент, не само да није усмерио економске актере да се понашају „рационално“ и реално, већ је послужио као рационализација, оправдање страстима похлепе које су набујале на глобалном плану. Након што је пренадувана „финансијска реалност“, а пошто је глобализација заокружила економију у један (у великој мери тесно повезан) светски систем па више није, као до тада, било довољно простора за „издувни, вансистемски вентил“ ирационалне грабежи, нити довољно реалних средстава и новца да се задржи „степен прогреса“ који их задовољава, егоистичке страсти су се понајвише распомамиле у домену финансијског пословања, узрокујући на дужи рок унутрашње, системско урушавање на теоријском плану „идеалног“ слободног тржишта.

Самооправдавање либерализма

Ма колико безуспешни, актуелни покушаји апологетике либерализма и неолиберализма у условима наступајуће катастрофе светске тржишне економије, своде се на две тезе. О првој  смо већ  раније већ говорили: теоријско „верују“ у саморегулаторни тржиштни спонтанитет са рационалним актерима и рационалним, измерљивим очекивањима, убеђено је да тржиште никада није нестабилно унутар себе и због себе, већ да до кризне дестабилизације може да дође само уплитањем спољних, неекономских сила. Идеалтипску идилу апстрактног тржишног, чистог економског образца, квари, дакле, та „промена услова“. Позивајући се на формалну логику и клаузулу ceteris paribus – која сматра да нешто важи под условом да сви остали услови остају исти – у либералном теоријском моделу (где саморегулативни тржишни механизми делују по себи савршено а функционисање државних установа остварује само претпоставке за њихову утакмицу) свако реално дешавање мимо пројектоване „тржишне хармоније“ може да се тумачи управо као „измена услова“ која је довела до иницијалних кризних уплива. То истовремено и „објашњава“ кризу и оправдава „савршен“ теоријски модел. Макар и најмањи уплив (а њих, у стварности, има безброј и они су непрестални) може се узети за моменат који изазива „домино ефект“ ширења поремећаја. У настанку светске економске кризе било је прегршт монетарних и политичких уплива, разних облика подстицаја тржишта у којима се лако може пронаћи кривац  због „измене услова“ за  којима, као оправдањем сопствене „савршености у несавршеним спољним околностима“, трага једна крајње „угрожена“ идеологизована парадигма. У актуелном случају их је веома лако препознати у монетарној политици, у парадржавном и државном подстицање кредитне експанзије и њиховом берзанском „препакивању“ и препродавању. Све побројане активности са позиција слободнотржишног фундаментализма посве је природно прогласити „опасним“ у тржишном пословању и логички неспојивим са премисама функционисања идеалтипског тржишта, па чак и личног интереса. Са друге стране, превиђа се да ово мешање није било обуздавање тржишта и њених механизама од стране спољних фактора – већ управо његова стимулација; да га је приватни интерес „рационалних актера“ на тржишту не само здушно пригрлио, већ, по свему судећи и инспирисао; то јест, да су „омражена“ држава и парадржавне институције (инвестиционе банке) поступале управо верујући да омогућавају повољније услове тржишној утакмици и поспешују приватне интересе, и да је тако заиста и било. Напротив, у том „привилеговању“ тржишта, када се указивањем на њега суоче, апологете либералне идеологије изналазе још један аргумент оправдања сопственог „верују“. Они тврде да се баш такво конкретно „привилеговање“ коси са постулатом правовременог, релативно тачног „рационалног“ информисања свих тржишних актера, зарад „фаворизовања“, и то на нетачним фактима, само неких.  Али, какво је то било  фаворизовање, ако је базирано на нетачности? Није ли то онда обмањивање, и истовремено  фаворизовање „необавештених“? И каква је то „рационалност“ актера, ако се практично сви актери на тржишту, и фаворизовани и нефаворизовани (са спорношћу – „ко су, у ствари, који“) поводе за нетачностима? Каква је то њихова „рационална измерљивост очекивања“, ако „тачност“ (и модела и сазнања актера при доношењу пословних одлука) никада није достигнута, већ се верује да ће се то догодити у будућности, док је „поводљивост за нетачношћу“ широко раширена бољка? О какој тржишној равноправности (и то са идеалним исходима) уопште може бити реч – када су у стварној тржишној утакмици актери увек неравноправни (и по својој позицији, и по својим способностима, али и по доступности битних информација)? О каквом „идеалном исходу“ саморегулације може да се говори  када сваки од јачих тржишних актера стреми управо крајњој супротности слободно-тржишној утакмици – монополу, јер управо он омогућава највећу могућу добит?

Још значајнији за наше истраживање је други приступ који се користи при одбране слободнотржишног либерализма, јер се своди на фундамент модерне – на одбрану самог индивидуализма. „Призивање“ индивидуализма као последњег уточишта слободнотржишног нитковлука врши се са две стране: указивањем на његове животне предности (махом људску спонтаност и постојање појединачних интереса) и достигнућа, као и проказивањем колективистичких економско-политичких, командно-планских пројеката у модерно епохи као јединим алтернативама либерализму (са или без префикса „нео“) и индивидализму – као погрешних и погубних.

Индивидуализам – климаво упориште „слободног тржишта“

У свакој идеологији најопасније је баратање полуистинама, јер су иза њих, по правилу, наслоњене неистине и мистификације. Тако је и у овом случају. Неспорна је чињеница  да појединци у друштвима имају своје интересе. Већина од њих су сасвим оправдани и спонтаност јесте саставни и незаобилазни момент сваког људског живота; али, из које перспективе се остварују ти интереси, чиме се појединци руководе при њиховом остваривању? Каква им је мотивација, а какве последице?

На широко распрострањене критике „огољеног индивидуализма“ и пословичној негативној конотацији његовог проглашавања самодовољних, изолованих индивидума око којих и ради чијих се интереса „окреће свет“, класици либерализма-индивидуализма (Хјум, Смит, Менгер, Хајек, Мизес) листом су пружали компромисерске одговоре, очигледно више „изнуђена признања“ – како су људска природа и карактери појединаца друштвено условљени; да индивидуализам, обзиром на наслеђену интеракцију између људи, установе, обичаје и норме (правне и моралне) поштује све ове изразе друштвености, а нарочито оне спонтане и дуговечне, као оквир за деловање индивидуа и остваривање њихових интереса, тј. њихове појединачне среће.

Ово „комромисно“ признање људске друштвености покушава да пренебрегне да је „индивидуализам“ темељно, кроз разне фазе, управо рушио и мењао све друге, дуговечне и спонтане друштвене везе, обичаје и норме и прилагођавао их сопственом интересу. Он их је центрирао око себе и стварао од целог друштвеног окружења само провизоријом који спречава, то јест обуздава да се појединачни интереси не сукобе у хобсовском „рату свих против свију“. О каквом стварном поштовању и вредновању може бити реч ако се ово вредновање гради само на томе „шта појединац од тога има“, то јест какву корист за себе уз помоћ њих прибавља? Да су из ове интересне перспективе грађене све друштвене везе, институције и обичаји, да је ово био њихов темељни критеријум – богатство друштвеног ткива никада не би било ни саздано.
                                                                                                                                                          
Ноторна је чињеница да највећи део спонтанитете дуготрајних друштвених веза и личних односа индивидуализам кроз векове поступно сводио, све више и неумитније, на економско такмичење за профитом, оно које је било мотивисано похлепом а не кооперацијом. Неспорно је  и да је сав привредни и друштвени живот њима све више постајао подређен. Што је ова интересна перспектива бивала доминантнија – свака друга мотивација као основ појединачно доживљеног интереса бивала је све више дезавуисана и маргинализована. Поштовање спонтанитета настанка и деловања обичајних институција и установа, на крају крајева, понајвише се сводило само на фразеолошко и посве прозаично правдање спонтанитета тржишних надметања и готово ничега другог. Оквирно подржавање свих других људских мотивација, свих других израза друштвености и њиховог дејства, свођено је на улогу „одсутног бога“ (deus otiosus) који постоји искључиво као гарант немешања, као онај  који само установљава и посматра „правила игре“ на које не сме да утиче. На ову улогу је, уосталом, покушано и свођење модерне  државе – на њено утилитарно  посматрање и третирање зарад искоришћавања, то јест употребе свих постојећих  квалитета политичке заједнице и њених инструмената који су у исти мах константно „подривани“ и преусмеравани првенством индивидуалног интереса. Дуготрајно потврђен учинак велике већине израза друштвеног живота,  па и на њима изниклих облика политичке власти (са тим ће се сложити макар и невољно и најзагриженији либерали – индивидуалисти), а нарочито обичајности и морала, је, стабилизирајући и конструктиван. Такмичарско-интересни учинак зарад материјалне добити, и групни и појединачни, претежно је сукобљавајући и потенцијално мање или више дестабилизирајући, а често и претећи деструктиван. Да је стварно обратно, да је тржиште „идеално стабилно“ или бар стабилишуће, а да друштво и држава делују суштински дестабилишуће и неконструктивно, онда би ваљда заговорници индивидуализма требали да захтевају да тржиште као хармонични образац даје оквир друштву и држави, да ствара услове и омогућава поштовање њихових правила игре, а не да то захтева од њих. Уочена теоријска схизоидност либерализма представља израз још много већих и дубљих, лицемерних замена теза, поготово у светлу упоређивања њених идејних премиса са слободнотржишном праксом и њеним стварним учинцима.

Једнакост у корист „једнаких“

Индивидуалистички поглед на свет своју исправности гради и позивањем на људску различитост и суштинску неједнакост у способностима, жељама и талентима. Да би ове неједнакости испољиле, он проглашава формалну, правну једнакост – једнакост пред законом у друштву и у тржишној утакмици. Наводно, нужно је само успоставити нормативан оквир за слободнотржишну утакмицу који неће утицати на будуће резултате („правила игре“) и то ће бити довољно да резултати појединаца буду сасвим различити, у складу са њиховом индивидуалном различитошћу и неједнакошћу. Овакав став представља још један покушај да се људска различитост и неједнакост центрира и сведе само на размере тржишне утакмице; јер, управо је модернистички либерализам и индивидуализам био полазна основа за рушење свих других различитости и неједнакости у друштву мимо тржишних, од којих су ваљда неки, а могуће и већина њих, почивали на стварној различитости у способностима, жељама и талентима, где су управо те суштинске разлике бар делом и формализовале у друштвеним стратификацијама. Дати формално једнак оквир различитим појединцима у слободно-тржишној утакмици када се њихов стварни положај, позиција на тржишту, њихове везе, ресурси и доступне информације суштински разликују – не значи готово ништа. Стечене позиције са којих се наступа на тржишту чине крајње неважним све појединачне квалитете појединих учесника у трци за зараду: личне способности, интересовања и таленти не представљају готово никакву основу која омогућава успех нити квалитативну диференцијацију људске различитости или неједнакости у огољеном амбијенту борбе за профит. Тржишно-профитни  историјски преврат је, дакле, тежио да сруши све различите друштвене позиције на непрофитним основама, само да би исте успоставио искључиво или бар пре свега на основама квантитативних позиција и предности које су, што су профитни односи били устаљенији као преовлађујући, биле непремостиве за поједина лична залагања. На тај начин су различитости људи и њихова диференцијација по физичким и менталним капацитетима, осећањима или знањима – постали трајно подређени задобијеним позицијама оних који су најпре „акумулирали“ највећу количину профита унутар успостављених тржишних механизама. Да закључимо: институционализација апстрактних поредака, насупрот теоријским егзегезама, у стварности ни најмање не служи да се омогући диференцијација квалитета чак ни у оквиру самих економских односа, већ да се поменуте различитости позиција задрже, уз све  добитке које оне доносе, те да се освојене позиције накнадно капитализују и у ванекономским, друштвено-политичким сферама.

Аргумент да је појединац најбољи познавалац сопствених потреба и интереса који омогућавају управо афирмацију различитости био би посве оправдан када  би способности таквог појединца, и тржишне и вантржишне, биле омогућене да се остваре и позиционирају и суштински и формално. То би значило да се и појединачни интереси могу профилисати на различите начине у друштву које би на квалитативан начин преусмеравало спонанитет ка израстању друштвених структура, а не сужавало га на измерљиве норме и формалне карикатуралности која појачавају, пре свега, задобијене позиције само по једном критеријуму – критеријуму материјалне добити и његовог увећања.
                                                                                                                                                          
То што појединци имају интересе, многе сасвим оправдане, не значи и да је свака интересна перспектива зарад остваривања појединачне добити по себи оправдана и прихватљива. На чему се ови интереси базирају? Какве последице њихово остваривање има и за друге и њихове реализаторе и у ближој и у даљој перспективи а ван оквира пуког стицања и поседовања? У ком правцу се укупан живот, и лични и друштвени, развија руковођен појединачним интересом? Све су то питања ради чијих је спознаја потребно укључити читаву свест која, ако је заиста свест – сваки интерес процењује у односу  на последице и по друге, па и на  исправност и моралну ваљаност, а не само кроз количине материјалне добити. Одговоре на ова питања треба тражити увидима у све резултате,  у све последице остваривања појединачног интереса – позитивне или не – па се тек на основу њиховог међусобног вагања може просудити да ли се заиста ради о добробити. Појединац често може да жели нешто, чак и да зна „боље“ од других како то да оствари, да буде „успешнији“ при настојању да му то донесе одређену корист. Но, да ли је, обзиром на  дугорочне последице и по друге људе и њега, то заиста добро – не да се видети само тренутно и само из сужене песпективе добити, већ у  широј перспективи. Преласка из квантитет у квалитет, у складу са Марксовом теоријском поставком, самога по себи, нигде, а поготово у релацијима економских и друштвених односа – нема. Добит се увек, све до времена настанака модерног капитализма, процењивала и мерила квалитативним критеријумима – моралом, обичајима, друштвеним навикама, учинцима на укупне међуљудске односе и сличном, то јест свему ономе што  јој је, стојећи изнад ње, давало меру, прихватљиви обим. Без њих – зарада је сматрана прекомерном, штетном…

 Процењивати било коју појаву на основу саме себе, а не у односу према нечему другом, значи прецењивати. Ако такав приступ још увек опстаје приликом процењивања већине других појава у свету – зашто он не важи за економију, за тржишно-профитне односе, који не само да теже да се објасне „сами из себе“, већ претендују на своју позиционарање за „централну осу“ процењивања других, врло различитих животних сфера?

Заговорници либералистичког индивидуализма одавно истичу сопствене ставове оштро супротстављене свим критичарима, позивајући се при томе на сталну самокритику, на сумњу, преиспитивање и модификовање самог себе као нечег по чему се разликују од својих супарника. Но, они то раде само рубно и спорадично, док оштрицу критичког захтева за модификовањем – и то гледајући према себи и сопственом интересу – изискују од свега оног што по својој природи измиче димензијама поседовања и материјалне добити. Ако се моралност људског геста увек гледа контекстуално, у односу на друге, ако њен учинак, и поред добронамерности, може да буде супротан обзиром на наступајуће последице по тог другог, зашто се на исти начин не посматра и економска добит? Напротив, овакав  релациони, „холистички“ и вредносни начин посматрања појединачне добити  и њених резултата, се од стране заговорника користољубивог погледа на свет пословично сматра и оцењује „моралистичким“, „наивним“ и „нерационалним“, ако не и нечим горим. Ствар је још тежа ако се узме у обзир да изложена шира перспектива интересног вредновања данас све више делује страном и чудном огромној маси савремених, обескорењених људи. Људи пуних предубеђења да се „све врти“ само око новчане добити и личног интереса, који су толико условљени затеченим стањем ствари и успостављеним односима да у знатној мери више нису способни да појме да оно није нужно нити трајно, већ да – како је настало, тако може и да се  темељно измени.
 
 

SHARE