РУСКА ПОМОЋ

РУСКА ПОМОЋ

Ево, објављујем једно изузетно важно питање, које је поставио г.Слободан Калопер.

Добијам ових дана слична питања.

Одговарам јавно, да не бих морао да одговарам сваком појединачно, што је нерационално трошење времана за једно врло важно друштвено питање.

Питање преносим у оригиналу :

„Branko, ako Rusija ima prijateljske namere prema Srbiji,na primer, zasto ne finansira i podrzi,javno ili tajno, patriotske snage,ili recimo nekoga kao sto si ti na osnovu tvog programa i izlaganja stavova,da ocisti Srbiju od onih koji je unistavaju,i sprovede zakoine o kijima se ovde predlagalo,itd.Ili zasto to ne ucini neka druga mocna drzava?Jer ovde ocigledno da se neki deo naroda nece sloziti da sam to ucini ?Na stranu onaj ostali deo naroda koji ni ne razmislja o promenama.

  Износим своје  мишљење о овом проблему.

Молим за мало стрпљења, јер морам објаснити прво неке основне историјске претпоставке и чињенице, како бих  дао ваљан одговор на постављено питање.

Морамо да знамо карактер личности Владимира Путина, да бисмо могли да судимо о његовим државничким и историјским потезима и одлукама.

Идемо редом :

ПУТИН  И  СВЕТ

1. Према мом знању руске историје, мислим да сам прилично компетентан да изнесем своје мишљење, никада у руској историји није постојао цар/ царица или председник Русије који је био већи визионар државник, мудар стратег, прорачунати трговац, лукави преговарач, вешт политичар, лично способан  и окретан, модеран и храбар као што је то данас Владимир Путин. Још једна особина која га краси, пошто поседује апсолутну власт, да није постао окрутни тиранин према своме народу и не свети се народу масовним ликвидацијама и терором, док спроводи своју државну политику отпора Новом светском поретку. Словенска благородна душа у њему се спојила са политичким прагматизмом и  осећајем историјске одговорности за спас руске државе и нације.

2. Владимир Путин има, наравио, доста и негативних особина. Оне које мени лично сметају је слабо позавање економије и велика везаност за своје људе из младости, који нису способни да прате његову државничку визију.

3. Борба Владимира Путина за одбрану суверенитета и државног интегритета саме Русије, данас се претворила, када је успео да се одупре сатанистичким силама злогласне Фамилије и када је Русију спасио потпуне окупације и распарчавања велике територије и огромних природних ресурса, у националну борбу других држава и народа за њихову сувереност и независност, за њихову слободу и национални идентитет, што је његовој борби дало узвишени људски и планетарни смисао.

4. Владими Путин, то је врло важно да истакнем, није дошао на власт, као што знамо, победом на демократским изборима, није био политичар, није чак био претерано ни познат руској јавности, него су њега довели на власт, тихим и мирним државним ударом, уз договор са Јељцином, који је, на сву срећу, схватио да мора да се повуче са власти и да спаси Русију сигурне пропасти, просвећена петрогрдска групација КГБ-а, предвођена мудрим и проницљивим визионаром Анатолијем Собчаком, који је био Путинов ментор у разумевању функционисања државе и међународног правног поредка.

5. Владимир Путин је прошао највише школе КГБ-а, обуку за шпијунажу и контрашпијунажу и радио је у пракси годинама у Источној Немачкој, тако да је припреман, дрилован, уиграван, обучаван, трениран и извежбан да управља најсложенијим системом –државом и да управља највећом и набогатијом природним ресурсима земљом на планети – Русијом.

6. Пошто је израстао из службе КГБ-а и то из њеног правно-политичког одељења, Владимир Путин је научио да поштује Службу, хијерархију, команду, руско и међународно право и научио је да буде одан успостављеним процедурама, нормама и поретку функционисања државе. То је важно знати за разумевање његовог карактера, јер он , на сву срећу, није авантуриста, пустолов, јуродиви, револуционар или политикант, циркусант, мешетар, шибицар и малограђанин, који се самозадовољава својом испразном политичком демагогијом.

7. Државно правно образовање и васпитање, научена дисциплина у понашању и интелигенција контраобавештајца на делу, одлично су се уклопиле у спортски фер плеј кодекс борилачких вештина, нарочито код џудоа где се стрпљиво чека грешка противника да би се он победио, па је његов фајтерски, улични нагон да се побије са много снажнијим од себе, што доказује његову дрскост и смелост, одлучност и одлична процена сопствене снаге, био укроћен његовом свешћу о својој изузетној историјској одговорности, не само за руску државу и нацију, него и за читаво поробљено и лоботомирано човечанство од стране тирана из Новог светског поретка.

8. Оптужбе српских естрадних патриота, будала и паланачких пилићара, који су професионални националисти у служби издајничког режима, како ће Владимир Путин издати Русе у Украјини, исто онако како је ,кажу они, издао Милошевић, кога су они обожавали и чије су слике носили, своју сабраћу Србе преко Дрине, показале су се потпуно промашеним, као што је и та патриотске естрадна прича била обична лаж, јер српске естрадне патриоте нису дорасли великој светској политици, пошто су локални џепароши и ситне сецикесе општинских буџета, па нису разумели велику светску историјску игру да је Украјина била само једна смртоносна замка за Путина. На срећу, Путин је прозрео ту прљаву и намештену игру окрутних крсташа и вешто је избегао постављену замку. Он није послао руску армију у Украјину из једног основног разлога, јер би то било кршење међународног права, упад једне суверене државе у территоријални интегритет друге, међународно признате државе, без званичне објаве рата, што би Путина довело у велике невоље и он би био оптужен као главни кривац за изазивање новог светског рата. О томе да би тај рат сигурно настао не треба уопште ни сумњати, јер су гангстери и шпекулантни на Вол Стриту већ све спремили за тај рат, рачунајући да је то једини начин за брзи спас банкротиране САД и одлична прилика за нова отимања и прављења банкарских великих профита на штампаним доларима без покрића, чему се нису противили, напротив, корумпирани демократски скотови у Белој кући, који су очекивали свој део апанаже из тих ратних профита, али нису били ни противни ни генерали Пентагона, који су тада још увек мислили да Русија нема никакво ваљано војно наоружање и да Путин, осим што глуми мачо мушкарца, нема никакву реалну војну снагу да се супростави НАТО снагама. Путин је ,ипак, надмудрио све те ратне јастребове и лешинаре, није послао руску армију у Украјину, није одиграо на прву лопту, спустио је тензије и наставио да помаже отцепљене оружане снаге руског народа у Украјини, који се боре за издвајање из Украјине и који не желе више да полажу рачуна НАТО нацистима из Кијева, јер своју једину будућност виде у оснивању сопствене независне државе. О мудрој стратегији Путина данас најбоље говоре чињенице да је Украјина пред потпуним распадом и да ће руски народ у источном делу Украјине добити своју државу у времену које следи.

9. Случај Украјине је показао Путинову доследност и истрајност, јер није продао и није издао своје сународнике у источној Украјини, него је чврсто стао уз њих, пошто су они били одлучни у својој борби за независност и суверенитет. Понављам, ради разумевања касније нашег, српског проблема, Путин је стао у одбрану побуњеног руског народа у Украјини, јер су они на делу и пракси, гинући и жртвујући се за своје политичке идеје, показали да су одлучни и спремни да истрају у својим политичким намерама, да одступања од прокламоване политичке стратегије, борбе за независност и сувереност, за своју самосталну државу, нема, да они неће одустати, да се неће предати, да неће посустати, јер то је борба на живот и смрт, они немају другу алтернативу него да се боре за своје животе, па државнику Путину није преостало ништа друго него да буде уз њих и да тако, индиректно бранећи њих, покаже по први пут Вашингтону да се буди руски медвед из дугачког зимског сна у леденом Сибиру.

10. Припајање Крима матици Русији и исправљање велике историјске неправде, када је суманути Хрушчов одлучио 05.фебруара 1954.године да поклони руски Крим другој совјетској републици  Украјини, желећи да обрадује Украјинце и да им се додвори, слично као што су намагарчени комунисти Срби чинили уступке Хрватској, мада нико грађане Крима ништа није питао, све под плаштом да се сви налазе у јединственој држави СССР ; Путин је урадио на основу одржаног референдума, на коме се 96,6% грађана Крима први пут изјаснило да желе да се врате Русији и да не желе да буду у Украјини. Значи, највишим правним актом једног народа – слободним изјашњавањем на референдуму –Путин је донео одлуку о припајању Крима матици Русији. Нема волунтаризма, нема произвољности, нема политиканства, него се правним средствима и вољом народа, доносе велике и пресудне државне одлуке. То што је Путин примио делегацију Татара са Крима, који су му се, након присаједињења, лично пожалили да немају деценијама ваљану богомољу у којој ће да се моле, што је Путин одмах позвао министра грађевине и наложио му да се отпочне изградња  богомоље за Татаре на Криму, то само показује политичку истанчаност и предузимљивост Путина као државника.

11. Када смо већ на овој теми, онда ваља овде и подсетити да је Путин наложио да се реконструише и догради џамија у Москви, која је постала највећа џамија у Европи, чиме је Путин све муслимане повезао и привукао за државну политику Русије, без обзира којој нацији припадају, да се сви осећају као равноправн грађани Русију и да Русији сматрају својом државом и својом Родином за коју су спремни, бранећи своју кућу и своју породицу, ако буде требло, да погину. Овакву мудру државничку памет, на нашу велику жалост, није имао надобудни и арогантни Милошевић, убеђен да је најпаметнији политичар на кугли земаљској, мада сам тих година уочи избијања грађанског рата у Југославији, од 1988 до 1991 године, писао и говорио да мудар државник треба да привлачи све грађане Србије за своју паметну и одговорну државну политику, без обзира које су нације и вере ти грађани, јер је то једини начин да Србија буде просперитетна и слободна држава и једини начин да се избегне наметнути грађански рат.

12. Либија је доживела потпуно историјску катастрофу и данас се распада као држава, мада је све то могло да се избегне, али две ствари су, према моме мишљењу, биле ограничавајући фактор за спас Либије и народа у Либији.Прва, потпуни политички дилетантизам и немање никаве оперативне визије и стратегије либијског вође Гадафија, који није разумео шта се догађа у светској политици, који се опустио и успавао у своме пустинјском шатору, који није признавао интернет, који је веровао да бедуини могу да победе хакере и који је сувише веровао својим европским, плаћеним савезницима, који су му узели преко двехиљаде милијарди долара новца у кешу на поверење, на чување, на часну реч, па, управо због тога, они више нису били спремни да тај добијени новац, на коме су раскошно живели, врате правим власницима, либијском народу, него им је одговарало да Гадафи старада, зато су га онако расчеречили пред камерама да пошаљу поруку претње свим осталим владарима неразвијених земаља, који намеравају да се побуне против владавине Фамилије, шта ће им се догодити ако буду некооперативни и ако буду тражили повраћај  новца отетог од њиховог народа. Други разлог, Путин је још увек био неспреман да се оружано укључи у сукоб у Либији, јер је Гадафи био потпуно непредвидив и непоуздан партнер, па је био велики ризик да се , са таквим партнером, упусти у ту опасну авантуру,да се одлучи на тај велики искорак и зато је морао, чекајући бољу и погоднију прилику, да се још више наоружа,  да ојача војно, да сачека да се насилничка политика НАТО зликоваца оголи до саме сржи и да неолиберални капитализам доспе у још веће унутрашње , системске проблеме свог даљег битисања. Време је, ипак, радило за стрпљивог и лукавог Путина и он је применио  познату кутузовску тактику чекања и повлачења, спремајући се да зада одлучан ударац када буде био најјачи и у тренутку када се непријатељ буде најмање надао.

13. Истицао сам то много пута и ево сада понављам, ради доказивања континуитета једне осмишљене стратегије у разумевању Путинових потеза, што политички пацери и дунстери у Србији никако да разумеју, мада се медијски бусају у прса како све знају и све погрешно тумаче, да је Сирија била прекретница у међународном сукобу НАТО алијансе са Русијом, одбрану Сирије сам назвао – Стаљинградском битком, не само због државне, путиновске политике, него и  због тога што је то била прекретница у одбрани човечанства од побеснеле Звери Новог светског поретка и одбрана од полуделе, дрогиране,одметнуте и шисофрене политике Вашингтона, која се, потпомогнута финансијским опијатима са Вол Стрита, отргнула свакој контроли и која је запретила Трећим светским ратом да ће уништити човечанство и да ће људки род свести на ону златну милијарду на планети која ће се парити са роботима и тако доживети потпуни губитак свих људских својстава и осећања. Путинова старетегија је била врло јасна и прецизна, оправдана и логична – боље је да заустави Звер, када је већ историсјки принуђен и гурнут  да се са њом сукоби, тамо у пустињи Сирији, где се Звер укопала и где се припрема   за одлучујући скок на Русију, него да је дочека на својој територији, негде у близини Москве, па да онда има велико страдање његовог народа и велике невоље у сопственој кући. Избора више није имао. Морао је да донесе хитно одлуку. Време је било за његову акцију. Сви параметри су се поклопили. Звер је била сигурна у себе и спремала се на крвопролиће у Русији. Сматрала је да ће лако одрадити Сирију и да Русија не може да се одупре њеној сили и похлепи да све стави под своје крваве канџе. Путин је знао своју снагу и све слабости Звери. Није више смео да чека. Први је задао ударац. То је био шок ударац. Погодио је ракетама са 1.600 км исламске терористе, који су били пешадија Звери. Шок је био застрашујући. Звер је остала парализована. Све до данашњег дана. Када су  руске ракете, које могу да носе нуклеарне главе, излетеле са подморнице из Берингова мора и одлетеле на удаљеност од 12.000 км у небо, Пентагону је постало јасно да следи војна капитулација пред новом војном силом и да се морају зауздати наркомани са Вол Стрита и пиромани из Беле куће. Остало све знамо. Све сам написао у времену када се није знало којим смером иде политика у Вашингтону. Оно што је пресудно важно за ову расправу, што не смемо да заборавимо, јесте чињеница да је Путин отпочео свој обрачун са Звери у Сирији на позив Асада, који је био легитимни председник Сирије, који је бранио руске интересе у Сирији и који позвао Путина да му помогне и да интервенише. Све је било, дакле,легално и легитимно.

14. Авантура са Ердоганом је био последљи покушај крсташа да испровоцирају Путина и да га увуку у рат, да га оптуже да је први напао Турску и да га окриве да је изазвао Велико светско клање. Али, Путин је показао челичне нерве и велику мудрост, није напао Турску, на други начин је казнио превртљивог и лажљивог султана Ердогана који, видећи да му се приближава политички крај, исценирао државни удар,како би се обрачунао са својим опасним политичким противницима у земљи. Путин је прозрео прљаву игру Ердогана и схватио је да Ердогану, због руских санкција, гори под ногама, да је стање у турској привреди, нарочито у туризму и извозу пољопривредних производа, драматично и одлучио је да прихвати његову намештену игру око државног удара, правио се да верује у тај намештени државни удар, играо је игру Ердогана и одлучио је да помогне Султану у тој његовој позоришној представи, па је наредио руским тајним службама да доставе Ердогану спискове свих америчких људи у Турској, који нису подржавали владавину Султана и који су тражили начина како да диктатора отерају са власти. Путин је понављао да се промене у држави не могу да изврше насиљем, да мора да се поштује демократска процедура и изборна воља грађана и вештим маневром је приморао одметнутог Султана да се покаје, да откаже послушност Вашингтону и да дође у Москву на поклоњење руском Императору. Тако је Путин добио у Ердогану, преко ноћи, савезника, преко кога ће контролисати муслимане на Балкану и Блиском истоку, отупеће утицај Вашингтона у тим регионима и помериће границу могучег сукоба са Звери још даље од руске границе. Наравно, Путин не верује ништа Ердогану, држи га на узди и користи га да ојача своју позицију у новом, мултиполарном свету.

15. Евроазијска унија се разликује од пропале и банкротиране бриселке ЕУ у томе што државе задржавају своју националну самосталност, нико им се не меша у унутрашње односе, несметано се одвијају демократски процеси у свакој држави, свака држава води  своју суверену државну политику, али уласком у Евроазијску унију добијају много веће тржиште и много веће могућности за убрзани привредни развој, нарочито кад знамо да се највећи природни ресурси управо налазе у државама чланицама Евроазијске уније, што је добра основа за њихов привредни препород, раст животног стандарда и стварање услова да те земље буду до краја XXI века окосница не само привредног просперитета, него и државе које ће равноправно, што је врло важно, без отуђених центара моћи, учествовати у обликовању новог друштвеног поретка у свету.

16. Кина и Русија су поставиле добре односе две велике силе у обостраном интересу, које су биле приморане да отпочну блиску сарадњу у условима потпуног распада Империје у растројству, али та њихова постигнута међудржавна сарадња је врло важна историјска тековина и темељна основа за стабилизовање мира у свету, јер дрогирани и пијани Ујка Сем више није могао да прави насиља по свету,ние могао да проваљује и руши туђе куће, да малтретира, вређа и понижава друге државе и народе, друге древне цивилизацији, пошто су Русија и Кина довољно израсле и довољно ојачале да су, штитећи своје националне интересе, успели да устану у заштиту и осталих поробљених и угрожених народа у свету. Последњи договори Русије и Кине, тичу се кинеског улагања слободних новчаних средства у енергетски сектор Русије, тако да половина опреме буде кинеског порекла, док се Русија обавезала да у компензацији за те послове наоружа Кину и да руски генерали пренесу своја  војна знања и вештине управљања великим армијама на Кинезе, како би се Кинези довољно добро спремили за одбранбени рат од неких потенцијалних агресора.У кинеско-руским односима, за правилно разумевање велике светске политике, важно је овде навести оно што се догодило доласком кинеског председника у Београд. То је најбоља илустрација како Путин ,стилом великог шаховског генија, води међународну светску политику. Који је разлог доласка председника моћне кинеске империје у малу и раскомадану Србију, која једва извезе у Кину 27 милиона долара годишнје своје робе? Зашто кинески председник остаје три дана у тој малој балканској земљи? О томе сам писао у данима те кинеске званичне посете. Истакао сам мудрост Путинове политике да ојача свој утицај на Балкану и да му у томе, на његов изричити захтев помаже Кина, јер Русија, заузврат, чини велике уступке Кини на другим неуралгичним местима у свету, који су у државотворном кинеском интересу. Та сарања Кине и Русије нас охрабрује и то је важна карика у очувању светског мира.

17. Уздизање земаља БРИКС-а и Шангајске организације за сарању су показали да је Путин поставио одличну стратегију, која даје опипљиве и конкретне резултате, да се мења досадашња слика униполарног света и да настаје једно потпуно  Ново доба у међународној светској политици, где Русија гра велику и значајну улогу. Русија поручује свету – дошло је до краја глобалне доминације Америке и униполарни свет више не постоји.

18. Трампова победа је добијена, на легалан начин, против те демонске Зле жене и њених финансијских шпекуланата, уз велику подршку Путина, који је, победом Трампа, привремено добио предах у вођењу своје светске политике, пошто ће Трамп морати много више времена, попут грађевинског предузимача и  уз помоћ булдозера, да потроши у чишћењу Аугијевих штала.Шта ће се потом дешавати? Не знамо. Тешко је предвидети. Важно за Путина је да добије у времену, јер је све већи број савезника који се прикључују његовој борби за спас човечанства.

19. У овој години очекујем да ће се Путин усмерити да подржи националне кандидате да победе у Италији, Француској и Немачкој, кључне земље у којима се ломи даља судбина ЕУ, да се, напокон, порази Брисел, да му  се одузме сва политичка моћ , која , одласком Велике Британије и Трамповом победом, објективно говорећи више ни не постоји. У Бугарској, Молдавији, Естонији и Мађарској побеђују политичари који разумеју долазак нових политичких снага у међународној политици и који су се брзо прилагодили том новом времену.

 Ако све ово, што сам овде изнео, добро разумемо, ако нисмо острашћени и преплаћени бриселки намештеници, ако имамо мрву разума и грам политичког искуства, ако не затварамо очи пред реалним светом чињеница и историјским фактима, онда морамо  да признамо да  смо ушли у Ново доба и да присуствујемо тектонским, историјским променама у свету.

Где смо ми, Срби, и наша мајка Србија у свим овим дешавањима?

Е, драги моји пријатељи, сада долазимо на најтеже поље ове анализе.

Долазимо на терен који је најгори за моје писаније.

Долазимо на наше најболније место.

У овом тексту покушавам да одговорим само на постављено питање, које мучи многе, не улазећи у остале наше невоље.

Зашто, дакле, Путин и Русија не ураде то што се у питању поставља?

Где је проблем?

Ево и мог тумачења.

ПУТИН И СРБИ

1. На основу свега што је до сада показао у својој политици, на основу мојих сазнања из врхова политике у Москви, Путин гаји братске односе према Србима и српско питање ће сигурно решавати у оквиру решавања руског питања у светској политици. Високо професионално поштовање је показао према грофу Сави Владисавићу и свему што је учинио за Русију и руски народ, али и према свим Србима, чију древну историју одлично познаје, чијој се храбрости и жртви за слободу и правду диви и који се људски искрено клања православној браћи на великом страдалништву.

2. Истина је да Србије не би данас била целовита  да се Русија није уздигла и да Путин нема такав однос према Србима, јер би нас сатрапи из Брисела и Вашингтона сигурно одавно сатрали и свели на Београдски пашалук, што је крсташка политика стара  најмање двеста година.

3. Путин нема намеру да Србију претвори у руску губернију, како то пишу злобни малограђански ЕУ фанатици из Круга Двојке, додворавајући се својим газдама у Бриселу, јер Срби и Руси јесу братски народ, који се значајно разликује и та наша различитост је пресудно важна за разумевање наших даљих односа. Србија, дакле, никада неће бити руска губернија, јер то није у нашем, српском националном интересу.

4. Политичка квазиелита Србије је дилетантска, историјски неодговорна, политички неписмена, шарлатанска, шибицарска и паланачка, која није дорасла да води Србију, која није разумела шта се догађа у свету 1989.године, након пада Берлинског зида, и која 2016.године исто не разуме шта се догађа у свету, па уместо да подрже Трампа или да, као мала и уништена земља, уопште се не изјашњава о америчким изборима, да мудро сачека да прогласе победника и да му честитају,српски политички дебили су подржавали Злу жену и финансирали су њен пропали политички пројекат. Да ли је то, браћо и сестре, нормално?

5. Српска политика од Петооктобарске контрареволуције до данас је изузентно антируска, окренута Вашингтону и Бриселу, која у Русији не види савезника, него непријатеља и Путина сматрају азијатским деспотом.

6. Сви лични покушаји Путина да помогне српским политичарима на власти, од непредвидивог и недоследног шибицара Ђинђића до сервилног издајника и лудака Вучића, нису уродили плодом, јер налогодавци из Брисела и Вашингтона нису дозволили српским политичарима приближавање Москви.

7. Упркос издајничкој власти у Београду, која намерно ради против интереса свога народа, Путин стратешки наоружава Србију, плашећи се отварања неког новог Балканског фронта и потпуне неспремности Србије да одбрани своје државне и националне интересе. Њега, дакле, не занима ко влада Србијом, то је изборна воља грађана Србије, њега занима да Србија остане суверена и независна држава на Балкану. Промена власти ће у блиској будућности сигурно морати да се догоди.

8. Из наведених тачака односа Путина према свету и светској политици, које сам морао да наведем да би се видео континуитет његове доследне спољне политике, јер он своје искрене савезнике и пријатеље никада не издаје,нити их оставља на цедилу,можемо да закључимо да је Путин легалиста и да поштује међународно право. Показао сам да се он никада директно не меша, како то Брисел и Вашингтон инквизицијски спроводе, у унутрашње ствари неке државе, него да помаже оне снаге које, према његовом мишљењу, доприносе очувању изворних демократских и националних начела. То значи, да Путин није склон мењању изборне воље грађана неке државе, како то службеници Великог Брата раде, него оставља грађанима те суверене и независне државе да сами одлуче о својој судбини. То је врло важан закључак за разумевање одговора на постављено питање.

9. Путин гледа на Србију, како ја тумачим његову политику према нама, као на пријатељску и братску државу у којој изборна воља грађана Србије мора да се поштује. Отуда он не жели да се директно меша у изборни процес у Србији и не жели да оснује неку своју странку, јер би тако нарушио своје поимање међународне политике и права народа на самоопредељење. Путин чека да се ми сами изборимо са својим проблемима и чека да се формира јака родољубива листа поштених, правољубивих, радних и честитих грађана Србије, који ће постати велика демократска снага за промене у Србији и онда, када види да се таква једна јака политичка снага створила у Србији, он је спреман да седне да преговара и да помогне. Преговарати са уситњеним и прождрљивим патриотским шерифима безначајних политичких секти, који се куну у Русију и чекају паре да добију, како би их покрали, није вредно једног великог државника који данас решава судбину човечанства у одбрани за слободу и правду држава и народа.

10. Паразитске патриотске снаге у Србији, тупаве и нерадне, примитивне и паланачке, чекају да их Путин и Русија доведу да владају Србијом. Нити те продане душе и хуље требају Србији, нити требају Путину и Русији.

11. Проблем, господо другови, није у Путину и Русију, него у нама. Све док ми не покажемо да разумемо светске историјске токове, све док смо подељени и посвађани, болесно сујетни и завидни, док гледамо само свој ситне, личне интресе, све док не желимо да се мењамо, да смо спремни да се удружимо у одбрани и спасу Србије, да смо спремни да се жртвујемо и да подметнемо леђа за препород државе и народа, тешко да ће нам Путин и Русија помоћи.И не треба да нам помогну. Дубоко сам против такве помоћи, јер она нама само отежава садашњу сутуацију и доводи на власт неке нове преваранте. То нам свакако не треба.

12. Залажем се, на крају ове расправе, да се усмеримо на наше унутрашње проблеме и да изнађемо снаге да победимо сами себе, своју болесну сујету, нарцисоидност и политичко лудило, да се интерес Србије и народа постави изнад интереса сваког од нас и да ова генерација данас која живи, без обзира на године старости, изнесе своју историјску обавезу и наредној генерацији остави државу Србију у много бољем стању.

Да ли ће се то догодити?

Мора!

Сви историјски услови су се створили.

Ми смо на потезу.

Будимпешта/ Беч 03/04 . 02.2017