Nebo nad Rubljovkom
Ежедневный Журнал
Za Medvedeva, koji je u poslednje vreme stvarno prekardašio, Putin sprema svoj pakleni plan. Šifra operacije – „Hruščov“. To je kada se uži kolektiv neposredno potčinjenih tajno okuplja oko jednog stola i formirajući tako svoj mali mesožderski kružook ostrvljeno i s apetitom, jede svog prvog po rangu načelnika.I Medvedev ima svoj tajni plan za Putina. Šifra operacije – „Lužkov“. To je kada se u udarnom večernjem terminu na kanalu NTV iznenada pojavljuju slike velikih luksuzno uređenih zdanja i čuje glas naratora koji nam potanko objašnjava da su to Putinovi dvorci, a sam nacionalni lider tom prilikom saznaje da je on (zamislite!) proćerdao ukazano mu poverenje.
Ovi planovi, mada nisu napisani na papiru, su sasvim realni. Pošto niko nema nameru da ih čuva zaključane u nekakvom tajnom sefu, za planove ove vrste papir nije ni potreban. Oni u svom zaglavlju ne nose tajanstvenu zavereničku preporuku: „posle čitanja – dobro sažvakati i progutati!“ Oni postoje samo u glavama svojih autora i tu se danonoćno vrte. A ta okolnost da jedva da postoji verovatnoća da će oni ikada biti ostvareni, nije nikakva smetnja za njihovo postojanje.
Mart 2012. je već sasvim jasno na vidiku i put ka tom događaju je čist i ravan. Medvedev očigledno nije sklon tome da učini bilo kakav odlučujući korak kojim bi stavio tačku na apsolutnu samovolju u sprovođenju zakonodavnih procedura koje Jedinstvena Rusija svakodnevno praktikuje i u slučaju da to tako i ostane, partija „lopova i prevaranata“ će nakon jesenjih parlamentarnih izbora, veoma lako sačuvati svoj današnji položaj odlučujuće većine u Dumi. A nakon toga, ponovno vaznesenje Putina, ovog puta na šestogodišnju vladavinu vascelom Rusijom, za kremaljsku administraciju će biti samo stvar tehnike. Ako na parlamentarnim izborima „judinorusima“ slučajno tu i tamo i zafali po neliko desetina procenata glasova, pri ruci će im se naći predsednik Centralne izborne komisije Čurikov, čovek koji je za sve što je u životu postigao dužan isključivo Putinu.
Sudeći po nedavnom licemernom govoru u kojem se naš predsednik razmaštao o svojoj budućoj profesorskoj karijeri, Medvedev je izgleda već počeo da žicka katedru na Visokoj međunarodnoj školi za upravljanje i inovacije u Skolkovu. Jer već dobro poznajući izrazito osvetoljubivu narav svog premijera, on veoma jasno sebi predstavlja u šta će se on sam pretvoriti ubrzo nakon ponovne inauguracije svog dojučerašnjeg starijeg tandemskog partnera. Sam pojam tandemokratije će kao sramni greh biti proklet i zaboravljen. Sve će početi lakim ujedima oko nekakve, recimo, Libije, a završiće se svečanim razapinjanjem Medvedeva. I to ne u virtuelnom iPad prostranstvu, već na škripavim vratima nekog smrdljivog seoskog klozeta. Baš tako je u svoje vreme Putin postupio sa V. Jakovljevim kada mu je ovaj u Petrogradu preprečio put. I za sada nema poznatih podataka o tome da su zabave ove vrste prestale da mu se dopadaju.
Sva dostignuća Putina i Jedinstvene Rusije u vezi s elektoratom, bila su zasnovana na moćnom i svestranom korišćenju takozvanog administrativnog resursa. Svi suparnici su grubo odstranjeni iz sredstava javnog informisanja, a svi glavni televizijski kanali su im bili prosto nedostupni. Pod skoro uvek banalnim izgovorima, sve izborne akcije opozicije bile su sprečavane. Istovremeno su svi prohtevi Jedinstvene Rusije neštedimice bili finansirani iz državnog budžeta. Nezavisnim posmatračima nije bio dozvoljen pristup na biračka mesta.
Hoće li sve ovo Putin koristiti i protiv Medvedeva? Da li će Medvedevu biti dozvoljeno da ispravlja ili opovrgava reči Putina? Hoće li se oni sresti pred milionima televizijskih gledalaca i ukrstiti svoje predizborne mačeve u poštenoj i otvorenoj diskusiji? Hoće li se Medvedev osmeliti da uznemiri kosture skrivene u putinskom ormanu ili će ispuniti izdato mu naređenje, i poslušno odigrati još jednu partiju klope?(1)
Čak i neka vrsta ograničene poštene igre u kojoj bi pravila važila samo za duet na vrhu, bio bi ogroman korak napred na putu ka pravičnom društvu. Ali nema te sile koja bi naterala Putina da se odluči na rizik i pođe putem koji bi mogao da se završi porazom. On je bivao poražen u Drezdenu, gubio je u Petrogradu, to jest, kad ne igra s obeleženim kartama, on uvek doživljava poraz. Njegovi trijumfi su zapravo praznici najprljavijih polit-tehnologija.
Što trijumfalniji bude marš Putina na svoje treće po redu predsednikovanje Rusijom, to će duša Medvedeva biti sve uznemirenija, a nervi sve napetiji. Njegove će stvarčice još uvek ležati po policama predsedničkog kabineta u Kremlju i još uvek će mu biti dozvoljeno da svojim sunarodnicima svečano kači razne drangulije na revere, no ljudi iz obezbeđenja će se prema njemu odnositi sve drskije i drskije, a posluga će mu prinositi sve manje zaslađen i sve nearomatičniji čaj za njegov radni sto. Sa svim tim će on morati ili da se pomiri ili, veoma brzo, da nešto učini.
Znamo da naš aktuelni garant ruskog ustava baš i nije čovek granitnog karaktera. Ali takođe znamo i to da strah i bezizlaznost, čak i u zečjem srcu, neretko rađaju neverovatnu odvažnost. Možda će ogromna i neprikosnovena punomoćja koja mu kao predsedniku Ruske Federacije pruža važeći ustav i koja mu, između ostalog, daju neosporno pravo da u roku od jednog sata bukvalno rastera čitavu Dumu i izbaci premijera iz Belog doma, podstaknuti našeg docenta prava na (i za njega samog) tako neočekivanu agresiju. Tim pre što ga na taj korak mogu nahuškati i junačine iz njegovog najbližeg okruženja. Mada Medvedevu to ranije nije nimalo smetalo, recimo potpuna netransparentnost izborne procedure.
Predstojeći parlamentarni i predsednički izbori će građanima Rusije podariti mnogo izuzetno zabavnih trenutaka. Bićemo svedoci predstave u kojoj će se Jednistvena Rusija nadmeno šepuriti na već spremnim, unapred snimljenim spotovima i istovremeno ćemo ih gledati kako plašljivo i u panici izbegavaju bilo kakav kontakt uživo. Gledaćemo takođe i gomile činovnika kako se sudarajući se međusobno, nervozno muvaju na relaciji Kremlj – Krasnoholmskaja obala. Videćemo kako od boga poslati nedodirljivi Putin, čovek čije je boravište smešteno na takvim visinama da je prosto nedostupan za bilo kakvu diskusiju, kao uostalom i svi ostali njegovi opunomoćenici, sramotno beže od suočavanja sa Aleksejem Navaljnim.(2) Prisustvovaćemo ogromnom broju prljavih svađa i strašnih, i u isto vreme savršeno istinitih, međusobnih optužbi. I pošto se biračima ni u kom slučaju neće dopustiti da priđu makar i blizu nečemu što može barem malo da zaliči na rešavanje sudbine svoje zemlje, sve će se to dešavati u okvirima jedne prevare gigantskih razmera.
I razume se, prelomni trenutak će biti zbivanje pod nazivom objava o izboru Vladimira Putina. Odmah nakon inauguracije, sudariće se dva ogromna talasa. Sve prevare, podmetanja i sva izvrtanja činjenica, svom silinom će udariti o beznađe budućih 12 godina (2 puta po 6). Tako će se doživotna vladavina Vladimira Vladimiroviča, iz oblasti viceva premestiti u sasvim opipljivu realnost.
Ako je Medvedevu bilo dovoljno samo godinu i po dana da iz osnova promeni ustav, zamislite koliko toga može da se zamesi do 2024. godine. S takvom gastronomskom istančanošću s kojom Putin, onako rutinski, ume da guta hranu, s toliko razvijenim sportskim duhom kojim tako suvereno vlada, s tako čeličnom voljom koja mu omogućava da se uzdrži od konzumiranja kafe, s takvim umećem da sebe potpuno izoluje od svih vrsta kritike i s tako izraženom sklonošću ka odmoru u prirodi, za sledećih četvrt veka nam je zagarantovana potpuna kadrovska stabilnost. Na kraju krajeva, zar nije tako i u civilizovanom svetu? Nije li tako i Ronald Regan, čovek čije je ime, evo sad skoro, ovekovečeno najvećim i najskupljim nosačem aviona na svetu, stupio na dužnost predsednika SAD u svojoj sedamdesetoj godini života? I mi konja za trku imamo!
Rusija je danas bezbrižni gledalac predstave u kojoj dva lica, jedan pred drugim, igraju uloge dvoje ljudi, dva izabranika, iskreno uverenih u svoju biološki predodređenu privilegovanost. Većina naših sugrađana ovu predstavu danas posmatra zevajući u saosećajnoj dosadi. No kada se širom zemlje bude začuo zloslutni zveket reze na logorskoj kapiji, ti isti ljudi će početi prvo da se panično podgurkuju i došaptavaju, a zatim da se tihim kucanjem po zidovima, tajnim znacima međusobno sporazumevaju. U vremenu vladavine interneta, ovi zvuci mogu biti glasniji od zvona na uzbunu iz vremena kada su se naši preci, s toljagama u rukama, trkom okupljali na mesnim trgovima. No tada će budućnost zemlje već visiti obešena o pendrek neke od specijalnih jedinica za brigu o redu i miru.
Postoji jedna zakonomernost. Ako se u nekoj zemlji u celini, odnosno u svim njenim delovima ne dozvoljava da sami, mirno i slobodno određuju svoj put, u tom slučaju će ovi delovi svoje neotuđivo pravo na pobunu delegirati prestonici. Nakon lažnih izbora i trijumfa samozvane vlasti, naglo počinju da rastu mogućnosti za pučeve, zavere i državne udare raznih vrsta. Da li ste ikada naišli na neki upitnik o istraživanju javnog mnjenja Moskovljana, u kome stoji pitanje šta upitani građanin lično misli o Putinu ili Medvedevu? U normalnim državama se nešto slično objavljuje maltene jednom nedeljno. A kod nas? Po svemu sudeći, na takve zahteve je stavljena zabrana. Ali, ima li ikakve vajde od toga? To što ljudi stvarno misle, kad-tad će isplivati na površinu javnog mnjenja, a najpre u Moskvi.
Postaje sve očiglednije da neprijateljski odnos prema tandemu u Moskvi sve više raste. I najverovatnije je da je to osećanje uzajamno. A to osećanje loših uzajamnih odnosa najjasnije se da uočiti u kadrovskoj politici koja je odskora počela da se sprovodi u prestonici. S odobrenjem ili čak možda i uz sugestije s vrha, iz provincije dovedeni i u Moskvu postavljeni novi gradonačelnik Sabjanin, na sva važna mesta u gradu je posadio došljake i neučtivo s tih mesta izgurao rođene Moskovljane. Putin se Moskve boji. I Medvedev takođe. A svi oni zajedno, boje se ruske armije koja nikada nije bila u nekoj ljubavi s resorom zaduženim za špijunažu.
Tako se gospodo, ako to slučajno niste znali, stvaraju uslovi u kojima ponavljanje skorašnjih egipatskih događaja u Moskvi postaje sve više verovatno. Ili možda ne egipatskih, već marokanskih. Ovde imam u vidu Španski Maroko(3), odnosno teritoriju sa koje je pre 75 godina u etar poslata čuvena šifrovana rečenica generala Franka: „Plavi se čisto nebo nad celom Španijom“.
Znajući naše generale i vrlo dobro poznajući njihovu svesrdnu privrženost kanonima demokratije, doživeti signal „Plavi se čisto nebo nad čitavom Rubljovkom“(4) je veoma zastrašujuća perspektiva. A s druge strane, da li je imati od danas pa za sve veke vekova Vladimira Vladimiroviča Putina za predsednika, lidera i oca nacije, nešto što nam obećava lepšu budućnost?
(1) klopa – Klopa je igra koja je po svojoj ideji suprotna šahu. Pravila su ista, s tim što igrači podmeću svoje figure protivniku da ih ovaj „jede“.
(2) Aleksej Navaljnij – (Алексе́й Анато́льевич Нава́льный), autor daleko najposećenijeg političkog i bizniz bloga na portalu Živoj žurnal (livejournal.ru), jedan od najkompetentnijih realnih boraca protiv korupcije, osnivač je čuvenog internet projekta RosPil (http://rospil.info/) – koji obaveštava javnost o uspelim i sprečenim korupcionim šemama prilikom trošenja novca iz budžeta.
(3) Španski Maroko – bivša španska kolonija u kojoj je pobuna u julu 1936. protiv tadašnje republikanske vlade u Španiji, te iste godine prerasla u Španski građanski rat 1936 – 1939.
(4) Rubljovka – (Рублёвка) nezvanični naziv područja u blizini Moskve gde su nekada bile izgrađene dače bivše sovjetske elite, a gde se danas nalazi elitno luksuzno naselje s rezidencijama svih najviših rukovodilaca Ruske Federacije.
Vladimir Nadein, Ежедневный Журнал, 03.05.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 08.05.2011.
