Ovaj tekst je nastao u Moskvi. Nalazim se četiri dana u ruskoj prestonici. Došao sam uz pomoć moga prijatelja i zemljaka Dušana Savića, koji već dvadeset godina gradi po Rusiji. Njegov sam gost i on mi je omogućio da dođem, posle deset godina, da lično ispitam tržište i da se sastanem sa poslovnim ljudima. Namera mi je da pokušam da otvorim kancelariju Balkan biznis centra, ukoliko bude poslovnog interesa i ukoliko uspem da zainteresujem poslovne ljude Moskve, ali i da istovremeno dobijem osećaj o našim poslovnim mogućnostima. Kažem osećaj, jer sam dvadeset pet godina na tržištu, imam ogromno iskustvo sa drugih tržišta i mogu za vrlo kratko vreme, prikupljajući podatke u hodu, razgovarajući sa poslovnim ljudima i obilazeći tržište, da odredim strategiju poslovanja i konkretne operativne poteze koje treba da preduzmemo.
Rusko tržište sam upoznao još devedesetih, pravio sam tu prvu privatnu banku u Rusiji, imao svoju firmu i bio savetnik sibirskih kompanija, ali poslednjih deset godina nisam dolazio jer sam smatrao da nema razloga da dolazim. Nisam hteo da gubim vreme i čekao sam da se drastično izmene prilike.
Naime, poslednji put kad sam bio imao sam prilike da upoznam neke ruske oligarhe koji su, na početku devedesetih, tapkali karte ispred Boljšog teatra, koji su bili magacioneri u nekim skladištima u sibirskim pustinjama ili koji su bili partijski sekretari u dalekim gubernijama, da bi, za nekoliko godina Jeljcinove ere otvorene pljačke države i naroda, postali milijarderi. Kako neko za, recimo, pet godina uspeva da se od tapkaroša sa ulice uzdigne do milijardera? Pa, na isti onaj način kako je neko mogao od šibicara sa železničke stanice da se popne do premijerskog mesta u Srbiji. Jednostavno objašnjenje je – tranzicija. U tranziciji je sve moguće. U tranziciji guverner postaje čovek koji nikada nije radio u banci i u finansijama, ministar spoljnih poslova asistent sa Pravnog fakulteta, premijer filosof, potpredsednik Vlade klinac bez lika i dela, ministar ekonomije asistent koji nikada nije radio u privredi, a drugi ministri ljudi bez ikakvog znanja i iskustva.
Dakle, ti tranzicioni oligarsi nastali su na pljačkanju svoje države i svog naroda. Njihova braća u Srbiji su se zvala – tajkuni. Pošto imam prezir prema oligarsima i tajkunima, pošto znam tu bratiju kriminalaca koji su se, koristeći se državnim privilegijama, preko noći, ne birajući sredstva, enormno obogatili, onda je potpuno razumljivo bilo što sam, posle čitavih sat vremena strpljivog posmatranja ponašanja oligarha, demonstrativno ustao i otišao sa tog poslovnog ručka. Nisam imao drugog izbora.
Ta bahatost, prostakluk, primitivizam, iživljavanje i ponižavanje života bili su neizdrživi za normalnog i poštenog čoveka. Smatrao sam da ta banda raspojasanih oligarha, kojima niko nije mogao da stane na put i da ih privede redu i zakonu, ne može da se zaustavi dok ih nešto veliko i moćno ne spusti na zemlju. Trebalo je čekati čitavu jednu deceniju da se pojavi velika ekonomska kriza i da mnogi od tih oligarha bankrotiraju, kako bi se na tržištu slomile njihove monopolske pozicije.To je uradila velika ekonomska kriza. Nije uradio Putin.
Putin je izbegavao otvoreni sukob sa oligarsima. Kako sam priznaje, nosio je mladalačko iskustvo iz svog sirotinjskog gradskog dvorišta, kada je dobijao zadatak da istrebi nesnosne pacove, uvek je izbegavao da dođe u poziciju da pacova dovede u bezizlaznu situaciju, da ga utera u ćošak, jer tada je postojala velika opasnost da pacov skoči na njega. Putin je dobro zapamtio to svoje mladalačko iskustvo i zato nije hteo da satera oligarhe u ćošak. Neki su se uplašili i sami su pobegli, kao Berezovski i Gusinski. Neki su, kao neposlušni Hodorkovski, bili kažnjeni, uzet im je kapital i zatvoreni su, kao primer drugim oligarsima.Tako je Putin stavio oligarhe pod svoju kontrolu.
U svaku njihovu kompaniju su ušla po tri pripadnika državne bezbednosti koji su pratili tokove kapitala i oni su tako postali predsednikovi omiljeni oligarsi. Omiljeni oligarsi nisu imali velikog izbora. Ili zatvor, ili izgnanstvo ili položaj omiljenih predsednikovih oligarha. Većina se opredelila za ovo poslednje. Ali nikakav zakonski okvir za oligarhe nije donet. Tako je Putin dobio neograničena ovlašćenja da procenjuje koji mu oligarh treba, a koji je suvišan.
Nešto slično je uradio i Đinđić. Umesto da njegova vlada, kako sam mu to predlagao, donese zakone o poreklu kapitala tajkuna i zakone o nacionalizaciji kapitala koji je stečen na privilegijama, da te zakone sprovode nadležne državne institucije, Đinđić je krenuo pojedinačno da se dogovara sa svakim tajkunom. Tako je tajkune doveo do bezizlaznog ćoška i oni su, videvši da su ugroženi, skočili na njega. Ali, ipak, razlika u njihovim pozicijama je bila ogromna. Putin je dolazio iz dobro organizovane tajne državne službe, koja je izvršila tihi državni udar i dogovorom smenila Jeljcina, dok je Đinđić dolazio iz opozicionog miljea, direktno sa ulice, sa protestnih šetnji, bez ikakvog iskustva u upravljanju državom i bez ikakvog, nažalost, razumevanja kako funkcioniše država u kriznim trenucima.
I tu treba tražiti osnovne uzroke njegovog streljanja. Putin takvu početničku grešku nije napravio. Iskusni petrogradski oficir državne bezbednosti i tajne obaveštajne službe, prošavši sve treninge, obučen i pripremljen, dobro je znao da ne sme da ostane sam pred pacovima oligarsima. Nije hteo odmah da ih napadne, nego ih je ostavio dok on nije ojačao svoju ličnu vlast. Uspeo je na miran način da izvrši smenu Jeljcina, da preuzme svu vlast u zemlji i da zaustavi proces namernog uništavanja države i nacije. Najveći udar na državu i sve njene institucije desio se u avgustu 1998, kada je došlo do kraha rublje i kada je rublja preko noći izgubila petsto odsto svoje vrednosti.
Država i nacija su bile pred rasulom. Petrogradski odsek državne bezbednosti je odlučio, shvatajući svoju istorijsku ulogu, da uzme stvari u svoje ruke i da Putina dovede, kao njihovog predstavnika, na čelo države. Sve je bilo dobro smišljeno i Jeljcinova ostavka i nediranje kapitala koji su ukrali on i njegova porodica, bili su samo garancija uspeha čitavog ovog istorijskog prevrata.
Kada sam, te 1999. godine, na televiziji prvi put video odlučnog i kočopernog predsednika Putina, shvatio sam da će Putin spasti Rusiju, jer taj omaleni džudista nije trpeo poraze i uživao je u svojim pobedama. Putin je zaista uspeo da spase Rusiju propasti i da je tako ojača da ponovo postane svetska sila.
Za kratko vreme Putin je uspeo da poniženu i razorenu državu, čijeg je pijanog predsednika ismejavao čak i jedan zatupasti kauboj Klinton, vaskrsne, da vrati izgubljeno nacionalno dostojanstvo i samopouzdanje i da postane svetski igrač od koga će strahovati administracija Imperije u rastrojstvu. I sve je to, manje-više, bilo urađeno državotvorno mudro, politički promišljeno, dobro organizovano i operativno tako vođeno da je rezultat morao da se postigne.
U političkom uspostavljanju Putinove vlasti i razrešavanju svih nedostataka iz vremena Jeljcina nisu napravljene velike greške, ako se, naravno, zaboravi nerazumno premlaćivanje i hapšenje svetskog prvaka u šahu Kasparova, koji se opredelio za opoziciono delovanje. Čemu toliki strah od šahiste? Čemu zabranjivanje i hapšenje onih koji su politički potpuno bili marginalizovani? Za mene je čitav taj medijski cirkus bio nepotreban i pokazivao je samo neku čudnu slabost Putina. Čega se bojao, ako je sve kontrolisao i ako je imao ogromno biračko telo uz sebe? Ali niko nije bio savršen.
Uspeh Putina, moramo to priznati, i brz oporavak države najvećim delom su postignuti zahvaljujući jednoj okolnosti na koju Putin nije mogao da utiče, a koja mu je presudno pomogla da za kratko vreme učvrsti i stabilizuje svoju vlast. Naime, rast svetskih berzanskih cena nafte, gasa, metala i ostalih strateških sirovina doneo je Rusiji ogromne devizne prilive koji su trošeni za prevremeno vraćanje duga i popunjavanje deviznih rezervi. Tako su devizne rezerve u oktobru 2008. dostigle iznos od skoro 680 milijardi dolara, ako uključimo u Stabilizacione rezerve od 150 milijardi dolara i druge rezerve koje je država stvorila. Ponavljam, što je vrlo važno za razumevanje današnjih događaja u Rusiji, taj uspeh Putin nije ostvario svojom strateškom umešnošću ili državnom pameću, nego jednostavnom činjenicom da je imao sreću. I sve je teklo dobro za Putina. Dobio je svetsku slavu i carska ovlašćenja u Rusiji.
Ali nevolja je nastala izbijanjem velike ekonomske krize. Uprkos tome što su poznati ruski matematičari i ekonomisti predvideli nastanak velike ekonomske krize, uprkos jasnim upozorenjima javnosti kuda srlja neoliberalizam, Putin i njegovi saradnici, opijeni vlašću i postignutim uspehom, nisu spremno dočekali krizu. Mada je kriza izbila 19. avgusta 2007. krahom hipotekarnih kredita u SAD, Putin ništa nije preduzimao da se odbrani od tog velikog svetskog povodnja. Verovao je da kriza neće zahvatiti Rusiju. To je bila katastrofalno loša procena. Imao je više od godinu dana vremena da povuče poteze koji će dovesti do toga da Rusija ne samo izbegne krizu nego da je iskoristi za svoje munjevito jačanje. Ali Putin tu nije pokazao državničku mudrost. Carska ovlašćenja i tapšanja saradnika po ramenu, divljenje javnosti njegovom liku i delu, marketinške svetske kampanje koje su ga pretvorile u idola, slika njegova je dospela i na babuške, sve je to uticalo da se uljuljka na vlasti i da ne vidi kakav finansijski cunami će potopiti njegovu državnu kasu. I cunami je došao. Podaci su porazni.
Od oktobra 2008. do juna 2009. prepolovljene su devizne rezerve države. Nepovratno je otišlo preko 300 milijardi dolara, rublja je devalvirala, proizvodnja je krahirala i životni standard građana, koji je počeo polako da se podiže, naglo je opao, što je dovelo do poplave nezadovoljstva siromašnih radnika, otpuštenih i neuposlenih u procesu privatizacije. Socijalni balon nezadovoljstva toliko je narastao da je samo pitanje vremena kada će da eksplodira. Boraveći u Moskvi, obilazeći tržište, razgovarajući sa poslovnim ljudima, bankarima, novinarima, taksistima i posmatrajući ponašanje ljudi u metrou, potpuno je jasno da se danas Rusija nalazi na velikoj prekretnici. Posle osmogodišnjeg velikog uspeha, došlo je do osmomesečnog brzog hlađenja.
Građevinarstvo je gotovo stalo i to se najbolje vidi iz nedovršenih građevina na kojima nikoga nema. Strah od nove devalvacije rublje prisutan je kod svih ljudi. Bankari su mi, spuštajući glas i naginjući se prema meni, tiho saopštavali da ekonomske prilike nisu dobre i da rublja mora da devalvira. Ostareli taksista iz lade koja se raspadala, ali koja je čudnovato brzo jurila avenijama Moskve, rekao mi je otvoreno, dok su mu dva prednja zlatna zuba, jedino što je preostalo u ustima, prkosno grizla donju usnu, da svi čekaju da sirovine ponovo porastu. To je bila porazna istina. Čitava Putinova strategija se, dakle, svela samo na to da cene sirovina ponovo počnu da rastu. To definitivno nije dobra strategija.
Šta je Putin na kraju 2007. trebalo da uradi? Pošto Rusija ima sirovinsku bazu, mogao je, iskoristivši paniku svetskih investitora, da pozove velike svetske igrače da svoj kapital prebace u Rusiju i da se tako zaštite pred virusom bankrotstva koji se širio svetskim finansijama. Garancija za njihov kapital bi bila sirovinska baza Rusije. Tako bi Rusija postala najveće mesto za privlačenje stranih investitora, jer bi veliki svetski privatni kapital, tražeći spas i utočište, pobegao u Rusiju da se zaštiti od finansijskog sloma. Umesto da se to dogodi, desilo se nešto posve obrnuto.
Naime, kapital iz Rusije je počeo da beži, moskovska berza je krahirala, morali su čak i da je na prekid zatvaraju, proizvodnja se urušavala i počelo je otpuštanje radnika iz privatizovanih preduzeća. Rusija se našla u novom vrtlogu socijalnog nezadovoljstva.
Putin je pokazao, preuzevši premijersku palicu, da ne razume ekonomska kretanja, da nema poslovne vizije i da je on, ipak, samo ograničeni oficir državne bezbednosti. Čekati da sirovine ponovo porastu i da se tako reši kriza u zemlji, nije dostojno državnika. Putin mora nešto da promeni.
Dačnije pasoljok, kako nazivaju njegovu dvorsku kamarilu koja ga je okružila, nema rešenje za izlazak iz krize. Njihove carske privilegije su ih pretvorile u parazitsku kastu koja živi na truljenju Rusije. Putin mora otvoriti prozore i pročistiti ustajalu prostoriju. Jedini način je potpuno oslobađanje medija, razvoj demokratije, jačanje institucija, stvaranje slobodnog tržišta i zauzdavanje oligarha. To mora biti put Putina. Ako to ne uradi, Rusija će se naći u velikim problemima. A to nije dobro za svet. Nakon finansijske propasti Imperije u rastrojstvu, vrlo je važno da se uspostave nove ravnoteže u svetu i zato je neophodno jačanje: Rusije, Kine, Indije, Brazila, Irana, Vijetnama, Koreje i afričkih zemalja koje moraju da povuku privredni razvoj planete.
Gde smo mi u toj priči? Kakva je pozicija Srbije? Nažalost, uprkos sjajnim ljudima koje sam upoznao u Moskvi i onih mojih prijatelja sa kojima se dugo nisam video, ne navodim njihova imena da ne bih nekog izostavio, Srbija ništa nije iskoristila od mogućnosti koje joj pruža Rusija. Prema procenama moga prijatelja, koji tri decenije živi u Moskvi, značajno je smanjen broj naših ljudi u Rusiji i ne prelazi cifru od 10.000.
Nije iskorišćena mogućnost carinske povlastice sa Rusijom od jedan odsto, jer režim u Beogradu to uopšte ne zanima, pošto su oni opsednuti pljačkom preostalih resursa u Srbiji. Nema organizovanog nastupa srpskih privrednika na tržištu. Svako nešto pojedinačno petlja i jedva se bori za ostanak. Moskva može da pojede za jedan dan čitavu poljoprivrednu proizvodnju Srbije. Bio sam na bazama u Moskvi, gde stiže sveže voće i povrće, i ugostio me je moj prijatelj Azerbejdžanac, veliki gazda, koji nam je naklonjen, ali koji ne razume zašto se proizvođaći iz Srbije ne ujedine. Gospodo proizvođači, evo vam jedne kalkulacije. Trešnja je u Srbiji otkupljivana po 2 evra, dok se na tržištu Moskve prodavala za 6,5 evra. Ko uzima razliku? Zašto to ne uzimaju naši proizvođači?
Obišao sam najveću kvantašku pijacu na svetu. Kažu da svakoga dana uđe 5.000 šlepera na kvantaš. Najmanji broj šlepera stiže iz Srbije. Zašto? Ko nam je kriv što smo podeljeni? Ko nam je kriv što smo sujetni i primitivni? Sećam se da mi je jedan proizvođač iz Trstenika, gde sam bio opštinski menadžer pa sam pozvao dve stotine proizvođača da se udružimo i zajednički izvozimo, besno rekao da njegova paprika neće da ide zajedno sa Milutinovom paprikom u izvoz, makar mu sva propala. I to je naš usud. Naše nacionalno ludilo koje moramo da lečimo. Lek postoji. Samo pacijenti moraju da shvate da su bolesni.
Srbija ima velike mogućnosti da sve što proizvede izveze za Rusiju. Sad je pravi trenutak za biznis. U krizi se pravi kapital. Ruski narod je još uvek naklonjen nama Srbima. Iz tog razloga, otvorili smo BBC u Moskvi i krećemo u objedinjavanje onih privrednika koji hoće zajedno da nastupimo. Šta je najveći utisak? Neopisive saobraćajne gužve, fantastičan metro i najlepše žene na svetu. A šta izdvajam? Pročitao sam jednu reklamu Kapitalnog investicionog fonda koja glasi – Ja sam se vratio kući! Voleo bih da u Srbiji osvane ovakva reklama. To bi bio siguran znak da se nešto zaista menja.
Branko Dragaš Tabloid broj 183, 2009-06-27
