Početna Sadržaj Izdvajamo RUĐER BOŠKOVIĆ

RUĐER BOŠKOVIĆ

886
0
SHARE

РАСИПНИ ГЕНИЈЕ РЕНЕСАНСНЕ СВЕСТРАНОСТИ И УНИВЕРЗАЛНЕ РАДОЗНАЛОСТИ       
Пише: Марко Ручнов     13 септембар 2011 

 
0Три века од рођења Руђера Бошковића

Ова година у свету истинске науке протиче у знаку једног ретког јубилеја: Три века од рођења Руђера Јосипа Бошковића, математичара, филозофа, физичара, астронома, геодете, инжењера, архитекте, дипломате, метеоролога, археолога, свештеника, највећег песника латинске књижевности 18. века и једног од најблиставијих умова које памти ,не само наше балканско (‘словинско’) поднебље, него и цела наша планета. Рођен 18.маја 1711. године као осмо, претпоследње дете у српско-италијанској дубровачкој трговачкој породици Николе и Пауле Бошковић, он у родном Дубровнику остаје до своје петнаесте године, слушајући очеве приче о подвизима његових српских предака у бунама против Турака и о Лучин-дану, породичној слави у родном Ораховом Долу код Требиња, коју су поносни Бошковићи донели још из никада покорених Брда и Роваца. Очеви описи наших древних манастира на Косову, Метохији и Старом Расу су пленили његову посебну пажњу. О томе ће у својим позним годинама отац Никола оставити и запис „Старорашка сећања“, писан на латинском, описијући у живим сликама Сопоћане, Ђурђеве Ступове, Патријаршију и Дечане и сећајући свог изучавања трговачког заната у Новом Пазару. Мајка Паула је била кћерка Бартоломеа Бетере, италијанског трговца из Бергама и њене завичајне приче су изазивале ништа мањи интерес код младог Руђера, који је иначе добио име по ујаку. У једној дубровачкој исусовачкој школи добија темељну подуку, поред осталог, и у основним елементима математике и латинског језика, а први му је учитељ Дум Никола Никеи, чија је животна максима била ”коме није дости што је дости, ништа му није дости”. Са непуних петнаест година Бошковић одлази у Рим и постаје студент исусовачког Римског колегијума – Цоллегиум Романум.

 
Занимљива је једна опаска у летопису поменуте исусовачке школе у Дубровнику, датиране на 16. септембар 1725. године, у којој стоји да су два професора те школе отпутовали у Италију и са собом повели Руђера Бошковића, “младића од четрнаест и по година који је примљен за кандидата исусовачког реда у Риму и у кога се полажу велике наде”.

 
Од самог почетка студија на Римском колегијуму Бошковић се показује као оштроуман математичар волшебне логичке доследности и тачности. Ништа мање успеха показује и у физици, астрономији и филозофији. Већ у својој трећој животној деценији успева досећи универалну дубину разнородних и разноврсних научних интереса. На сваком проблему показује несвакидашњи мар и стрпљивост, а у трагању за новим сазнањима и спознајама схвата веома рано да би се досегла истина мора се ићи јединим исправним путем – од већих заблуда ка мањим. У свеукупном кретању и променама у природи он закључује да нема ничег чврстог и непроменљивог (“нихил сине фирмум, ац стабиле”). То ће касније постати једним од аксиома ‘Ајнштајнове’ Теорије релативности. Енглески математичар Роберт Марш истакао је не тако давно, како се код Бошковића јавила и једна друга пионирска идеја – идеја “поља”, коју ће од њега узети Фарадеј, Максвел и други.

 
За време студија на Бошковића посебног трага остављају професори математике и физике Боргондио и Ноцети. По завршетку студија, наставља да ради као професор математике у нижим разредима “Цоллегиума Романума”, а већ 1740. Бошковић преузима лекторат од свога професора Боргондија и иза себе има, ни мање, ни више, него целих шест дисертација из математике, механике, геофизике, оптике, астрономије и геодезије: “О северној зори”, “О новој примени дурбина за одређивање небеских објеката”, “О аргументима старих за облик Земље као кугле”, “Дисертација о облику Земље”,”О кружницама окултације”, “О кретању тела бачених у простор без отпора” . Налази времена да се изрази и у стиху посебног метра. Из 1736. датира његова песма о помрачењу Сунца и Месеца, која је имала око три стотине стихова, да би она касније нарасла на целих шест књига. Иначе, он је многа своја научна дела и хипотезе, како је волео да говори, изражавао у стиху. Године 1737. у Риму штампају његову прву дисертацију “О Сунчевим пегама” (“Де Мацулис соларибус”). Он је био први који је решио тај проблем. Он ће касније о том значајном подвигу да каже:

 
“Већ у г. 1737. дао сам у једној расправи о Сунчевим пегама, штампаној у Риму, две методе за одређивање елемената окретања Сунца око своје осе на основу три положаја једне од његових пега, служећи се у првој методи графичком конструкцијом, а у другој равном тригонометријом”.

 
Ова Бошковићева дисертација је изазвала велику пажњу стручњака, а за Бошковића је то значило нове расправе и дисертације у које улази са таквом еруптивном стваралачком динамиком која га неће напуштати до краја живота, доследно и бескомпромисно изграђујући један релативистички став, изузетно актуелан и примерен данашњем научном поимању ствари:”Све је релативно у самој приорди. Заиста ништа не знамо што би припадало апсолуту, већ знамо тек понешто од релативнога… Ничег заиста немамо у створеним стварима чврстог и стабилног, ничег у овој врсти ствари потпуно извесног.“
По преузимању катедре математике 1740. године од професора Боргондија, Бошковић брани у следећих десетак година 12 нових дисертација. У оној „О светлости“ (1748), која се састојала из два дела, визионарски тврди да се не може доказати да се светлост креће праволинијски, поготово у међузвезданим просторима свемира, где неке силе, како он каже, могу четице светлост скренути с њихове путање. Требало је да протекне више од 150 година да би се доказало да се светлост не простире праволинијски, већ је светлосна зрака закривљена, мање или више, зависно од гравитације небеског тела покрај кога пролази. Осам година касније објављује обиман уџбеник из математике „Елемента универсае матхесоес“. Европом је већ увелико ишао глас о њему као врсном математичару. У овом тротомном уџбенику обајвљује изузетан есеј о конусним пресецима. Када је реч о овом његовом изучавању кривих другог реда (кружница, елипса, хипербола и парабола) може се слободно рећи да у синтетском смислу до данашњих дана није превазиђено. Енглески математичар Тејлор је овај рад назвао „мајсторским делом које неће бити лако надмашити у једноставности, дубини и сугестивности“, док ће један други енглески математичар, физичар и иноватор Џон Хенри Појнтинг (1853 – 1914) за Бошковића рећи да је међу најхрабријим умовима које је човечанство дало.

                                                                                                                                                           У Бошковићево постренесансно доба био је посебан научни „хит“ премеравање обима Земље и он се припремио за далек пут да са једном португалском експедицијом упути у далеки Бразил на премеравање једног степена меридијана, али ни Ватикан ништа није заостајао за овим изазовом и папа Бенедикт XIV и шаље хитан налог 1750. Бошковићу и његовом колеги исусовцу Л. Меру да премере два степена меридијана између Рима и Риминија и да се, успут, коригира службена ватиканска географска карта. Тај пионирски подухват ће потрајати целе две године и 1755. њих двојица о том обимном геодезијско-астрономском подухвату објављују књигу („Де литтерариа еxпедитионе“). Због Бошковићевих изузетних заслуга у астрономији један кратер на Месецу ће касније да понесе његово име.

 
У предговору књизи Ернеста Стипанића „Руђер Бошковић“( Дечије новине, Горњи Милановац, 1984) проф. Др Драгиша Ивановић, наш истакнути физичар, на једном месту каже:“Руђер Бошковић је био у правом смислу расипни геније. Толика и таква обухватност једне личности врло се ретко сусреће у историји науке“. Рекли бисмо, по разуђености његових интереса и невероватне научне радозналости равна му нема у људској историји. У време када најжешће ради у неколико научних дисциплина, Бошковић је веома активан и као дипломата. При томе никада не заборавља своју родну далматинску груду и своје православно „словинско“ порекло по оцу. Године 1757. у Бечу, пред царом Фрањом I, заступа републику Луку у спору са Тосканом. За успешно заступање пре аустроугарским сувереном Лукези му додељују своје племство. Већ идуће године у Бечу излази његово капитално и наславније дело „Теорија природне филозофије сведена на јединствен закон сила које делују у природи“ („Тхеориа пхилосопхиае натуралис редацта ад уницам легем вириум ин натура еxистентиум“), које ће до данашњих дана доживети неколико светских издања. Тако је у САД ово његово капитално дело штампано 1966. године. У том свом средишњем и животном делу Бошковић је поставио нов закон силе која делује међу материјалним тачкама (која опет творе тела). Та сила је на мањим раздаљинама одбојна, а на већим удаљењима материјалних тачака привлачна. Управо појам материјалне тачке у науке је увео баш он. Помоћу тог закона силе дошао је на веома довитљив начин до механичких својстава тела (непроничност, протезање, кохезија) али и до осталих физичких и хемијских својстава. Тела се, по Бошковићу, састоје од коначног броја недељивих материјалних тачака без протезања (непротежне тачке) чије је својство – сила.

 
Ова цела галаксија његових научних интереса, у којима је истина једини критеријум, а посебно његова теорија природне филозофије, често су га доводили у сукобе са идеологијом исусовачког реда, тако да 1759. напушта Рим и почиње његово странствовање Европом. Креће на дуги пут кроз Италију, Француску, Холандију и Немачку. Једно време борави у Паризу, а затим одлази за Лондон и постаје чланом Краљевског научног друштва. Где год се налазио добијао је највише почасти. Тако је постао чланом још неколико великих академија наука: римске, болоњске и холандске. Гласовита Академија наука у Паризу поставља га за дописног члана још 1748. године, а за члана Академије наука у Петрограду изабран је у присуству великог Ломоносова. Одлази 1761. за Цариград да би проматрао пролаз Венере испред Сунца. Тамо стиже са закашњењем али стиже да посети рушевине за које се сматрало да представљају остатке легендарне Троје. Тражећи прво математичке и астрономске параметре он је установио да Троја коју су срушили Грци није уопште на том месту, већ дубље у унутрашњости где је била сама пустош. Ову Бошковићеву тврдњу крајем 19. века је потврдио чувени Хајнрих Шлиман. У време боравка у Цариграду изненада пада у болесничку постељу из које је се веома тешко придигао. Из Цариграда се упутио за Пољску преко Бугарске и Молдавије и о томе пут кроз „словинске“ пределе пише изузетно занимљив, готово поетски путопис. Један од ретких мисија које није стигао да оствари било је његово неостварено путовање за Калифорнију. Године 1764. Бошковић добија катедру математике на Универзитету у Павији, а у његовим карактерситикама приликом позива на овај универзитет стоји записано да поседује “оштар ум, чудесну способност расуђивања и поимања, као и нарочиту срећу у откривању тајни природе и велику оштроумност разлагања”.

 
Нешто касније Бошковић је истовремено и професор оптике и астрономије на Високој школи у Милану, где подиже савремену астрономску опсерваторију у оближњој Брери за коју ради све потребне прорачуне и нацрте. Улаже чак и лична средства да се звездарница што пре подигне и што боље опреми. Одушевљен његовим научним алтруизмом, француски книжевник Лесаж пише му 1772. године:
“Дозволите ми, велики човече, да овде изразим дивљење које сте у мени изазвали. Колико је за истинског пријатеља науке утешан и диван призор да у овом столећу, када су људи од науке готово сви користољупци и расипници, подржаоци и површни, види несебичног и вредног научника, оригиналног и дубоког, који у највећем степену сједињује најразличитије и готово неспојиве таленте”.
Међутим за време рада у Брери ометају га опет разне ситносопственичке инсинуације и оговарања, па чак и интриге, на које реагује са виолентношћу (како би то рекао Јован Цвијић) типичног нашег динарског човека кад осети неправду. Напушта звездарницу разочаран и дубоко повређен и путује за Париз. Дубровачком сенату се јавља једним писмом:”Надам се увек да ћу на крају наћи прави мир у домовини и да ћу у њој мирно проћи своју старост”. Та му се жеља неће испунити. Иначе, родни Дубровник ће само једном посетити 1747. године.

 
У Паризу Бошковић прима француско држављанство и постаје директор оптике за поморство. Његова научна активност је и даље чудесно еруптивна. Одржава живу кореспонденцију са најпознатијим научницима свога доба, али и са родном грудом и породицом, нарочито са сестром Аницом. Са Даламбером и Лапласом води живе и жучне научне полемике. Кад га је Даламбер у једној полемици назвао “италијанским геометром”, одговара му да “није Италијан, већ Далматинац из Дубровника”. Тада је Далмација била пуна православних и католичких Срба. Тек крајем идућег, 19. века почеће такозвана кроатизација Далмације и Далматинаца, као и католичење преосталих далматинских православних Срба, да би тај инфернални наум био у идућем веку био готово у потпуности и довршен. Све се мање помињао и помиње Стојан Јанковић и његови ускоци, али, ипак, до ових данашњих необећавајућих дана сачувана је једна необична пучка песма коју је потписник претпоследње деценије прошлог века слушао на Хвару: “Ми смо Далмати, ми смо домаћи, Хрвати, марш из нашега града…”

 
Једне друге прилике Бошковић ће касније да каже:”…Нисам ја згодан за дворове јер не знам ласкати, не тражим ништа, не надам се ничему и говорим што осећам…”  Остаће сачувана до данашњих дана једна веома прикладна Бошковићева максима кад се сударимо са непремостивим тешкоћама или када се стигне до безизлаза, као што се последњих деценија тако постојано догађа са његовим српским родом, онда једино преостаје – “херојска резигнација”.

 
Бошковићев невиђено богат и динамичан научни (објавио је више од 120 научних радова и дисертација) и дипломатски опус почео је коначно да показује и своје лоше стране. Он све више побољева и пада у нервно растројство. Године 1786. јавља се својој сестри Аници у Дубровник:”…Моја се сврха приближава,имам 76 годишта и ћутим слабос’…” Тринаестог фебруара 1787. Умире у Милану потпуно исцрпљен и онемоћао. Скромно је сахрањен у једној миланској цркви, а о Бошковићевој смрти његов секретар Луиђи Томањини шаље обавештење Дубровачком сенату “… да је домовина изгубила највећег човека Европе, домовина за коју је увек сачувао неизрециву оданост једнаку оној што ју је домовина сачувала за њега.” Нешто касније он ће Бошковићевој породици у Дубровнику послати сву његову рукописну заоставштину. Она се састојала од обимне кореспонденције, рукописа објављених и необјављених дела, докумената, нешто књига и других белешки разнородне провенијенције. Када је умрла и најмлађа Руђерова сестра Аница није било никога више у животу од Руђерове браће и сестара, сва заоставштина је дошла у руке једног од Руђерових рођака. Велики део те заоставштине ће касније наследити Нико Мирошевић – Сорго, који ју је уочи Другог светског рата пренео у иностранство и године 1962. продао библиотеци калифорнијског универзитета у Берклију (Банцрофт Либрарy). Само мали део те оставштине остао је у поседу других Руђерових рођака и које сада налази дубровачким архивима. Занимљиво је напоменути да Бошковићева заоставштина у Берклију садржи око 200 Бошковићевих рукописа и око 2000 писама које је он примио од других особа, као и 2000 власторучних копија писама које је Бошковић упућивао другим особама. Посебно је важно да се међу овим риукописима налази и више рукописа које Руђер Бошковић није никада објавио. То је свакако изузетан извор за даље истраживање Бошковићевог веома разуђеног научног рада и још разуђенијих интереса.
Требало је сачекати савремену епоху, да би се за Бошковићеву теорију доказало да, како је приметио пре нешто више од пола века чувени нобеловац Вернер Хајзенберг на Међународном симпозијуму у Дубровнику 1958. године, “садржи мноштво идеја које су тек у модерној физици, последњих педесет година, дошле у потпуности до свог израза и које показују колико су била исправна филозофска становишта којима се Бошковић руководио у својој науци о природи…”

                                                                                                                                                           Од строге логике Бошковићевог научног истраживања (ево, више од два и пол века преманентно актуелног) о томе како је тачка (атом) сама сила или центар силе, па до нововеких епохалних открића, рецимо, једног Шредингера (о материји као чистој таласној енергији), и принципа неодређености поменутог Хајзенберга, као да је тек, да не будемо нимало пристрасни – свега један људски корак. На крају, да кажемо овом лепом пригодом, остаје нада, истина још увек прилично тањушна, да ће Бошковићев српски и остали “словински” род, заједно са бројним академијама наука, чијим је чланом био, наћи могућности и средстава да коначно штампају његова сабрана дела. Иначе, у супротном, преостаје нам само његова – херојска резигнација.

 

SHARE