Početna Tekstovi РОЂАЦИ

РОЂАЦИ

2305
2
SHARE

РОЂАЦИ

 

Одрастао сам у предвечерје одумирања великих породичних задруга.

Које су седамдесетих година прошлог века полако нестајале.

Осамдесетих их више није било.

Врло ретко.

Само у породицама где су се браћа одлично слагала.

Знам само једну такву породицу мојих рођака – Маринковић.

 

Научен сам од мојих ђедова да је породица светиња.

Да се рођаци морају волети и поштовати.

Ујаци, стричеви, тече и зетови су били неприкосновени ауторитети нама деци.

Нико није смео да зове неког од њих по имену.

Поштовала се породична хијерархија.

 

Браћа и сетре од ујака, стрица или тетке су била браћа и сестре.

Није смело да се раздвајају од рођене браће и сестара.

Нисмо смели да кажемо ово ми је брат од стрица или сестра од ујака.

То је било скрнављење породичне крви.

Сви смо били браћа и сестре једне исте лозе.

Одрастали смо спавајући заједно у истом кревету.

И браћа и сестре.

 

Када су наши стари почели да умиру, током седамдесетих година, почела је да пропада породична задруга.

Неки од њих су на самом крају живота доживели срамоту да им се синови поделе.

Посвађају и неће да говоре.

Стигло је ново доба.

Потрошачка цивилизација је учинила своје.

Растом животног стандарда постајали смо све себичнији.

Нисмо хтели свој комформизам да изгубимо.

Сметала нам је свака ситница код рођака.

 

Материјлана цивилизација је почела да прави разлике између нас.

Завист је разарала породице.

Ко има већи стан, бољи намештај, боља кола или скупљи капут.

Оговарње је постало породична терапија.

Нарцизам малих диференција је хранила сујету паланачке свести.

Почели смо све више да се удљавамо.

Све док се нисмо потпуно удаљили.

И уништили породичне односе.

 

Некада смо се чудили западњацима који немају никакав однос према својим рођацима.

Данас смо ми постали гори од њих.

И то, нажалост, не примећујемо.

Опседнути смо материјалним добрима, тврдећи да се боримо за опстанак.

Немамо времена за рођаке, јер немамо времена ни за себе.

Наши стари су увек имали довољно времена за све.

И све су стизали.

Мада су се борили за опстанак.

Али, никада нам то нису рекли.

Нису кукали.

Нису се жалили.

Трпели су и ћутали.

То се сматрало саставним делом живота.

Нису имали ни делић овога што ми данас поседујемо.

И нису очајавали.

 

Напротив, били су весели, ведри и радовали су се животу.

Певали су када раде и када славе.

Шалили су се и смејали.

Знали су своју меру и били су испуњени.

Нису стремили нечему што је за њих било недостижно.

И нису патили због тога.

 

Покушавао сам некако моју велику породицу да окупљам.

Попут мојих ђедова.

Искрено сам желео да ту породичну традицију не прекидамо.

Није вредело.

Нисам успео.

Комерцијална цивилизација је била јача од мојих добрих намера.

Била је јача и од мојих рођака.

Тако смо постали странци.

 

Када се догодила велика невоља у Олуји, када је дошло до етничког чишћења Срба из мог завичаја, поново се велика породица сетила својих корења.

Невоља нас је зближила.

Али, нажалост, само на тренутак.

Био сам у могућности да помогнем мојој великој породици.

И помогао сам свима.

На различите начине.

И никога нисам одбио.

Враћао сам дуг мојим ђедовима.

Сматрао сам да је то моја дужност.

Ниједног тренутка се нисам двоумио.

И никада нисам зажалио због тога што сам урадио.

Учинио сам то чиста срца и добре душе.

 

После се све вратило на старо.

Брзо смо се удаљили.

И заборавили једни на друге.

Потпуно.

Али, ипак, нису сви исти.

Две породице су остале.

Оне које су захвалне.

И које не може да поквари завист и грамзивост.

Које брину и које воле.

Искрено.

 

Ништа не може на силу да се одржи.

Нити  може само из материјалног интереса.

За рођаке и пријатеље је потребна љубав.

И међусобно поштовање и уважавање.

Љубав нас обнавља и испуњава.

Љубав нас племенитим чини.

Љубав према сваком човеку.

Који зна да узврати љубав.

У пролазном животу.

Који заувек нестаје.

У забораву.

 

Београд, 7527.године.студен дан двадесети

 

 

 

 

SHARE

2 KOMENTARI

  1. Поштовани господине Драгаш, драги Бранко!

    Волела бих кад би више нас Срба мислило овако као ви. Мислило и делало. Свака Вам част и свако добро Вам желим!

    То би донело праву, истинску радост и животну снагу коју су нам на перфидан начин, нудећи и прописујући разне ђинђуве (без којих се је л` те не може), неопазице украли.

    Вратимо отето!