Rivalstvo vojnih lidera pobune,05.04.2011
Slika koja se pomalja o stanju u redovima Gadafijeve opozicije nije baš ona koju bi u Vašingtonu želeli da vide
Vašington – U nadležnim štabovima i američkim medijima pomalja se nešto jasnija slika političke i vojne strukture libijskih pobunjenika, ali po svemu sudeći to nije „portret” koji se Vašingtonu previše dopada.
Ovdašnji izveštaji s frontova govore inače o sve očiglednijoj pat poziciji između Gadafijevih snaga i njegove naoružane opozicije: režim kontroliše zapadnu polovinu zemlje, a pobunjenici istočnu, s borbama koje se vode u priobalnim gradovima u sredini. Ravnoteža na bojnom polju se, međutim, održava pre svega zahvaljujući NATO podršci iz vazduha, koja je proizvela i prvu veću kolateralnu štetu, kada je u noći između petka i subote bombardovana jedna kolona boraca koje saveznici treba da zaštite.
Poginulo je 13 pobunjenika i ranjeno 7. Njihovo rukovodstvo je priznalo da su i sami doprineli ovoj grešci, jer su bespotrebno, kao što inače često čine, pucali u vazduh. „To je bila strašna greška i više se neće ponoviti”, prenosi „Vašington post” izjavu Abdula Hatifa Goge, potpredsednika i portparola Tranzicionog nacionalnog saveta, koji je neka vrsta privremene vlade pobune u istočnom delu Libije.
Ali, više od ove kolateralne štete, u ovakvim situacijama uostalom uobičajene, nelagodu ovde izazivaju vesti o mogućem raskolu u vojnom vrhu pokreta otpora, pre svega distanciranje te vlade (ili njenog važnog dela) od, kako se ovde opisuje – „popularnog vojnog komandanta koga je ranije prigrlila”.
Reč je o Kalifi Haftaru, nekadašnjem pukovniku Gadafijeve vojske, učesniku puča iz 1969. kojim je Gadafi došao na vlast, heroju iz libijskog rata sa susednim Čadom, koji je, promenivši stranu, Libiju napustio još pre 25 godina, a sve donedavno živeo u jednom predgrađu Vašingtona, u susednoj državi Virdžinija.
Iako je popularan među borcima, njegovu pojavu očigledno nisu sa istim entuzijazmom dočekali neki članovi Tranzicionog saveta. „Došao je u stilu Klinta Istvuda, s namerom da komanduje”, opisao je to raspoloženje Mustafa Geriani, još jedan opozicioni predstavnik.
Izgleda da je reč o Haftarovom rivalstvu s formalnim komandantom pobunjeničkih snaga Abdulom Fatahom Junisom, koji je do početka libijske krize bio Gadafijev ministar unutrašnjih poslova i komandant specijalnih jedinica. Pobunjenicima se pridružio u februaru, dok je Haftar u Bengazi stigao u martu.
„Mi smo vojno vođstvo konstituisali pre nego što nam se Haftar pridružio iz Amerike”, objašnjava ovu situaciju Abdul Hatif Goga.
Kako prenosi „Vašington post”, Haftar je veoma popularan među borcima, pa distanciranje političkih vođa od njega može da izazove priličnu konfuziju. „U Bengaziju je zbog ovoga velika pometnja”, citira list neimenovanog libijskog sagovornika s lica mesta. „Ljudi žele da Goga ode, a Haftara niko ne može da otera iz naše vojske, iz naših srca.”
Upitan da objasni najnoviju poziciju prema popularnom komandantu, u svetlu činjenice da ga je Tranzicioni savet na početku prihvatio sasvim raširenih ruku, Geriani je rekao da je „situacija fluidna” i da se „politička gledišta menjaju često”.
Mediji, međutim, samo dopunjavaju sliku koju o pobunjenicima zvanično sastavljaju operativci CIA koji su na terenu. Prema njihovim izveštajima, ličnost koja je u Tranzicionom savetu zadužena za vojna pitanja je Omar al-Hariri, nekadašnji general koji je doprineo Gadafijevom dolasku na vlast, ali je odmah posle puča pao u nemilost i u zatvoru bio sve do 1990, a potom u kućnom pritvoru u gradu Tobruku.
Među pobunjenicima, kao samoproklamovani lider, nalazi se još jedna ličnost, koju CIA poznaje, ali na način sasvim drugačiji od Kalife Haftara. To je Abdul Hakin Hasadi, koji tvrdi da se u Iraku i Avganistanu borio protiv Amerikanaca. Vest o njegovom prisustvu na frontu alarmirala je neke kongresmene, koji su funkcionere Pentagona i Stejt departmenta pitali zašto on još nije uhapšen. „O tome ćemo razgovarati iza zatvorenih vrata”, glasio je odgovor.
M. Mišić
objavljeno: 04.04.2011
