REZULTATI

REZULTATI
 
Branko Dragaš, 18.10.2012
 
POLITIKA  – Politika je iracionalna. Poslednjih dve decenije građani Srbije ne glasaju za nekoga, nego glasaju protiv nekoga. Tako je bilo od rušenja Miloševića do rušenja Tadića. Komunista Milošević je postao nacionalista i vožd ugnjetene nacije. Ideolog vulgarnog pragmatizma Đinđić je, za vreme bombardovanja, pobegao iz zemlje, davao je nepristojne izjave, nije bio nosilac opozicione liste za promene despotskog sistema, ali je, ipak, postao premijer. Sladunjavi zgubidan Tadić je, u nedostatku kvalitetnog izbora, postao predsednik stranke i predsednik države, mada nije imao sposobnosti da vodi ni prodavnicu na Dorćolu. Ni kriv ni dužan građevinski referent iz Kragujevca, četnički vojvoda, Šešeljev posilni, večiti političar, koji je od vlade dobio stan od 150 kvm, medijski štrajkač glađu, koji se toliko izblamirao da bi se, da je pristojan i kulturan čovek, za sva vremena povukao iz politike, evropejac i stiropor- revolucionar, postao je predsednik države, koji  posle državne posete Italiji piše dnevnik na nivou učenika petog razreda osnovne škole koji je na ekskurziji. To je srpska politika. Ludilo!
Šta smo dobili novim izborima? Jedino to da je poražen narcisoidni bezveznjak Tadić. Sve ostalo je nepromenjeno. Građani Srbije su ponovo prevareni. Sada se priča o novim izborima. Gospodo drugovi, vlasti se menjaju, ali nama je sve gore! Na novim izborima nemojte da glasate protiv nekoga. Glasajte za sebe.

 
Glasajte za ostvarene rezultate. Nijedan današnji političar nema ostvarene rezultate. Njihove izborne kampanje su laž. Zato, vi, građani, napokon treba da preuzmete stvari u svoje ruke. To je jedini način da se spasimo. Ne treba se čuditi učestalim izborima. Srbija je tu situaciju imala u periodu 1903-1906, kada je u tri godine promenjeno šest vlada, koje su trajale u proseku po pola godine. To smo, dakle, imali i danas nam je potrebno da menjamo vlade na šest meseci i da održavamo izbore svake godine, posle usvajanja završnog računa. Potrebno je da merimo ostvarene rezultate političara. Sve ostalo je prazna i dosadna priča.
Građani mere rezultate političara i odlučuju se da li da ih podrže ili da im uskrate poverenje. Kako to funkcioniše u Kini? Razgovarao sam na jugu Kine sa partijskim liderom jednog velikog grada. Kinu vode komunisti. Tako se bar oni predstavljaju. Moj sagovornik mi je rekao da svi politički funkcioneri odlaze u Peking da referišu Centralnom komitetu o svojim rezultatima. Ako je prosečna stopa rasta u Kini, recimo, te godine bila 9% i ako politički funkcioneri iz regiona imaju stope rasta ispod te prosečne stope rasta u državi, onda oni ne mogu više da vode taj region. Smenjuju se jer su neuspešni. Nema velike priče. Sastanci traju nekoliko minuta. Nema objašnjavanja i pravdanja. Takav sistem treba uvesti za srpske političare. Ako to uspemo da  uvedemo, čitava ova bulumenta političara parazita će otići na smetište istorije, gde im je i mesto. Pojaviće se novi, moderni, uspešni političari i vremenom, uvođenjem direktne demokratije, prestaće potreba u društvu uopšte za političarima. Merimo rezultate i volimo se tačno onoliko koliko para ima. Tako postajemo uspešno i bogato društvo. To je početak obnove društva. Istovremeno, počinjemo i moralnu bnovu društva. Bez moralne obnove nema opstanka Srbije.
 
EU – Odluka Nobelovog komiteta da Nobelovu nagradu za ovu godinu dodele EU je dokaz
da je evropska politika potpuno bankrotirala i da evropski političari nemaju nijednu više političku ideju, osim da žive na staroj slavi. Iskren da budem, kada čovek pogleda na političare koji upravljaju EU, onda mora da bude zabrinut za sudbinu ostarele i nezaposlene Evrope. Uzmite samo da je predsednik EU izvesni Herman van Rompuj, koji pre liči na provincijalnog klovna, pajaca, nego na čoveka koji treba da spasi Evropu iz krize. Da li biste Rompuju  poverili vaše finansije da vam vodi? Kako je onda moguće da on predvodi EU? Ko je takvog bezličnog tipa stavio da upravlja EU? Oni isti koji su naredili da Nobelova nagrada pripadne birokratama iz EU. Svet postaje tragično smešan.Vaclav Klaus kaže da je to sa nagradom – vic. Vremena su mnogo ozbiljna i teška da bi se Evropa stavila u ruke nesposobnih i korumpiranih briselskih birokrata, koji vode neku svoju ličnu evropsku politiku i sami sebi dodeljuju nagrade. Srbiji nije mesto u EU. Niti je EU spremna za nas. Najbolja naša pozicija je da budemo nezavisni. Ne treba nam Nobelova nagrada za mir. Trebaju nam državnici na čelu Srbije da sačuvaju našu državu i naš narod od potpune propasti. Rezultati dosadašnjeg uslovljavanja EU su katastrofalni. Neko mora da prekine tu agoniju.

PRITISAK – Birokratija EU je izgubila svaki kriterijum. Nema više nikakvih tajni, oni zahtevaju da Srbija prizna  Kosovo kao nezavisnu državu. Tako se zaokružuje istorijski ciklus od sto godina. Gubimo u miru ono što su naši preci u ratu krvavo odbranili. Ucene su neizdržive. Politički režim tek sada, kada su stavljeni pred svršen čin, počinje da shvata kako funkcionišu birokrate iz Brisele. Pokušaj da ih omalovaže i da potcene njihovu istrajnost je poguban za Srbiju. Kako onda dalje?

EKONOMSKE UBICE – Čitam ovih dana na naslovnim stranama dnevnih novina da se ,napokon, počeo da proziva u javnosti i siva eminencija naše propasti, profiter dosadašnje tranzicije i čovek koji je povlačio strateške poteze u kom pravcu će ići naše propale reforme – Danko Đunić. Morao je da dođe i on na dnevni red u obračunu sa organizovanim kriminalom i korupcijom. Ali ima jedan lik koji se prikrio, koji se sakrio, koji se na vreme povukao, koji misli da smo mi toliko glupi da ga se nećemo setiti, čovek koji danas kritikuje reforme koje je on osmišljavao i na kojima je postao bogat, taj tranzicioni umiveni i doterani lik je – profesor socijalističke političke ekonomije i glavni guru neoliberalnog koncepta u Srbiji – Miroljub Labus. On je taj koji je Đinđiću nametnuo ovaj propali koncept, koji ga je lično sprovodi, koji je izmislio krizne štabove i koji je lično profitirao, dok je koncept pukao i država Srbija ekonomski uništena a građani opljačkani i osiromašili. Profesora Labusa niko ne proziva. On treba da bude procesuiran i da se vidi njegovu uloga u našoj tranzicionoj pljački.
On zna mnogo o tome kako je osmišljena privatizacija, kako su zatvorene naše banke, ko je otvorio tržište za strane regionalne bančice, kako je otpisan pariski dug, zašto su priznate redovne kamate u periodu od 1992, kada su uvedene sankcije, do dana skidanja sankcija, zašto je priznata zatezna kamata za taj period, zašto je toliko naduvan naš dug, kada je mogao da bude značajno manji, on treba da objasni kako je išla prevara sa Nacionalnom štedionicom i zašto su prodavane strateške grane : cemantare,šećerane, duvanska industrija, poljoprivredna dobra, Sartid i telekomunikacije. Labus je bio glavni promoter ideologije neoliberalnog kapitalizma. On je govorio da ne treba da proizvodimo kada možemo da uvozimo. On je ekonomski ubica koji je dobio nalog da uništi našu ekonomiju i uspeo je u tome. Molio sam i preklinjao Đinđića da otera tog ulickanog politekonomistu, perfidnog pokvarenjaka koji ništa ne zna o tržištu i kompanijama, koji prodaje maglu, koji je folirant i koji se angažuje samo tamo gde ima lične interese.

 
Podsetio sam ga na 1994 godinu, kada sam otvoreno pozvao prof. Dragoslava Avramovića da se sučelimo na Prvom programu RTS i da meni, pred čitavim auditorijumom, objasni kako je moguće da se uspostavi stabilan kurs marka dinar 1:1, kada znamo razliku u privredama Srbije i Nemačke.

Profesor Avramović, simpatični i čestiti službenik međunarodnih organizacija, koji nije nikada radio na tržištu, koji je bio dobronameran, ali nije imao praktična znanja sa tržišta, koji je iskorišten od strane Miloševića, nije prihvatio da se sučelimo u TV duelu i priznao mi je da je to jako opasno za njega kao guvernera, jer je dobio zadatak od Miloševića da stabilizuje kurs. Pristao je nekoliko dana kasnije da ukrsti koplja sa Miroljubom Labusom i mene je Đinđić zamolio da pripremim Labusa za taj duel, što sam i učinio. Labus je bio kod mene u kabinetu i dao sam mu instrukcije i pripremio ga za taj duel. Duel je bio na RTV Politika. Gledao sam uveče taj razgovor i postideo sam se na koji se način ljigavac i poslušnik Labus povlačio pred prof. Avramovićem. Bilo me je sramota da to gledam. Meni je bilo jasno da je Labus planski u opoziciji i da na njega računaju kada bude srušen despotski režim u Srbiji. Kada se to desilo, Labus je odabrao svoje kadrove: Dinkić, Đelić, Jelašić, Pitić, Milosavljević i Vlahović. Njihov deo zadatka je bio da obmanu Đinđića i preuzmu vođenje ekonomske politike u Srbiji i nametnu štetni neoliberlani koncept. Đinđić je naivno naseo na njihove laži i dozvolio im je da unište  ekonomski Srbiju.

 
Najveća opasnost tom klanu ekonomskih ubica srpske privrede pretilo je od mene. Zato su krenuli krajem 2000 i početkom 2001 napadi. Sa svih strana iz vlade stizale su Đinđiću pritužbe na moje javne nastupe. To me je toliko iznerviralo da sam nazvao neke ministre i rekao im da ću doći na sednicu vlade da im izvučem uši pred svima, jer su oni gomila neznalica, koji nemaju dobre namere prema Srbiji. Na žalost, Đinđić je verovao tim ekonomskim ubicama i tako je srpska privreda uništena i banke rasprodate. Danas se nastavlja ta ista politika. Dinkić ponovo iz bankrotiranog budžeta deli strancima subvencije za otvaranje radnih mesta u Srbiji. To nigde nema u svetu. Smeje nam se čitav svet. Neprijatno mi je pred strancima da objašnjavam sulude poteze naših ministara.

 U zvaničnom saopštenju ministarstva kaže se da je od 2006 do danas država subvencionisala -1,4 milijardi evra i da su otvorili 46.000 radnih mesta. Kada te dve cifre podelite, onda dobijete da jedno radno mesto košta – 30.435 evra. Oni ne znaju od obesti više šta pričaju. Jedino rešenje je – Zakon o poreklu kapitala političara, tajkuna i javnih ličnosti za period 1989  – 2012 i Zakon o konfiskaciji imovine stečene privilegijama, korupcijom, kriminalom i zloupotrebom službenog položaja. Nemoj Vučiću da pretiš hapšenjima! Donesi zakone! Institucije sistema će da odrade svoj deo posla. Nama treba institucionalna borba protiv organizovanog kriminala, a ne partijski obračuni ili javne pretnje potpredsednika vlade. Treba nam i Zakon o reviziji privatizacije, stečaja, dokapitalizacije i restrukturiranja. Neka ekonomske ubice odgovaraju po zakonu i neka im se konfiskuje imovina. To je jedina kazna koju oni razumeju. Zatvor njih ne može da opameti. Zakonski im konfiskujte imovinu i sve će se pokrenuti u Srbiji. To je katarza koja nam treba.